Sačuvajte mi dete dok se ne vratim (8)

image

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

DRUGI RODITELJI: U Subotici 1941. godine, kada je počela mađarska okupacija, živela je jevrejska porodica Vajs, Josip i Piroška, rođena Špice, sa sinom Mirkom, koji je rođen pred rat. U njihovom neposrednom komšiluku živeli su Katarina i Bela Kudlik. Kada se Bela vratio sa odsluženja vojnog roka iz Prizrena, ponovo se posvetio svom zanatu; bio je čuven po izradi tamburica, a često je i sam znao da zasvira na svom omiljenom instrumentu. Katarina i Piroška su se poznavale još iz devojačkih dana, mada se posle udaje nisu tako često sretale. Međutim, kako su Kudlikovi skoro svakodnevno imali prilike da sretnu malog Mirka, jer je Belina sestra Tereza pomagala u kući Vajsovih, između dve porodice razvilo se svojevrsno prijateljstvo. Kudlikovi nisu imali dece, pa su svoju ljubav poklanjali malom Mirku i Terezinoj deci. Tereza Sabo je imala šestoro dece. U teškim ratnim uslovima Kudlikovi su rešili da pomognu Terezi i usvoje njenu kćerku Julijanu - Jucu. Tako je Juca prešla u kuću Kudlikovih, gde je našla svoj novi dom i ljubav novih roditelja.

Bela i Katarina Kudlik sa Urijem na Paliću (1945.)
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Iako su Jevreji u Mađarskoj bili relativno zaštićeni, Mađari su na okupiranim teritorijama, koje su im pripale posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sprovodili antijevrejske propise koje je diktirao nacistički režim iz Nemačke. U akcijama mađarskih fašista podjednako su stradali i srpski patrioti, komunisti i svi oni koji su bili nepodobni za novi režim. Sa Jevrejima je bio poseban slučaj, jer je cilj nacističke ideologije bio potpuno uništenje Jevreja.

Mirkov otac, Josip, odmah po okupaciji, oteran je na prinudni rad, a Piroška je ostala sama sa malim detetom. Nije znala ni gde je, niti šta se dešava sa njenim mužem. Piroška je do 1943. godine nekako uspevala da sačuva Mirka i sebe od fašističkog progona. Kada je dobila obaveštenje da svakog dana mora da se javlja okupacionim vlastima, slutila je da se sprema nešto strašno i odlučila je da zamoli Kudlikove da uzmu Mirka kod sebe.

- Donela sam ti ono što mi je najdragocenije u životu, - rekla je Piroška, spuštajući malog Mirka pred Katarinu.
- Sačuvajte ga kako umete i znate, krstite ga u crkvi, dajte mu ime Pišta, - Piroška je sve teže govorila. -
Voli ga umesto mene, - rekla je Piroška. Stavila je ruku na grlo, kao da će tako zaustaviti suze, okrenula se i otišla. Katarina se trgla, sa njima je već bila Juca, a svakog dana postojala je opasnost da će i Bela biti mobilisan i poslat na front. Požurila je da stigne Pirošku, ali kad je izašla na ulicu Piroške više nije bilo. Tada je Katarina poslednji put videla Mirkovu majku.

Piroška je sa Mirkom predala i pismo u kome je pisalo da Kudlikovi nikom ne daju dete; obećala je da će se vratiti, verovala je da će se vratiti i njen muž, i oni će uzeti nazad Mirka. Kudlikovi su prihvatili Mirka kao svoje dete. Katarina i Bela su prvo odlučili da promene Mirkov identitet. Katarina je objavila da je primila u kuću bratovu kćerku! Mirko je odjednom postao Marika. Međutim, kada se u njihovu kuću privremeno uselio jedan mađarski oficir nastali su novi problemi. Kad bi se vratio sa posla tražio je Mariku da mu pravi društvo, da se malo poigra sa detetom, valjda da se odmori od teškog umnog rada ili je, možda, i on negde imao dete koje ga je čekalo da se vrati kući, pa je, daleko od svoje kuće, svoju pažnju poklanjao nekom drugom detetu. Kudlikovi su shvatili da neće moći dugo da predstavljaju Mirka kao devojčicu.

Da bi zaštitili dete, preko svojih veza, krstili su Mirka u katoličkoj crkvi; dobio je po Piroškinoj želji novo ime: Stevan - Pišta. Iako Katarina nije znala zašto je Piroška tražila da se dete baš tako nazove, ipak je bila zadovoljna jer je ispunila zavet koji je ostavila Piroška. Za vreme racija i pretresa kuća Kudlikovi su sakrivali Mirka u sklonište koje su napravili u dvorištu. Mirko je bio poslušno dete, za vreme pretresa se nije čuo, a sa nepoznatima nikad nije razgovarao. Mirko je nastavio život okružen pažnjom i ljubavlju dvoje tuđih ljudi koje je zavoleo kao svoje roditelje.

Bela Kudlik sa havajskom gitarom koju je sam izradio
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Početkom maja meseca 1944. godine otvoren je u njihovom gradu geto u Paralelnoj ulici. Jevreji su se selili u ograđeni deo grada. Bela je i u najtežim uslovima, opasnim po sopstveni život, svakodnevno nosio pet litara mleka zatočenim Jevrejima. Dok se on trudio da pomogne, okupatorske vlasti su svakodnevno tražile Jevreje koji se nisu dobrovoljno prijavili. Fašistima se žurilo da završe započeti monstruozni posao; uskoro je i poslednji transport Jevreja iz Subotice, preko Mađarske, upućen u nacističke logore, najviše u Aušvic.

Bližio se kraj rata, ali ni tada nije prestajao progon Jevreja. Bilo je dosta onih koji su smatrali da ispunjavaju svetu dužnost ako prijave skrivene Jevreje koji su izbegli poslednji transport. Da li će progonjeni biti ubijeni ili šta će biti s njima, o tome nisu želeli da razmišljaju. Kudlikovima nije bilo lako. Komšije su dobro poznavale njihove porodične prilike. Znali su da Kudlikovi nemaju dece, a odnedavno se u njihovoj kući pojavilo još jedno dete, dete koje nije bilo beba. Svima je bilo jasno koga su Kudlikovi primili u stan, ali se o tome nije govorilo. Nažalost, bilo je jasno i onima koji su odmah otrčali i prijavili okupatorskim vlastima da su otkrili kod koga se krije još jedno jevrejsko dete. Kudlikovi su sa Mirkom pobegli iz kuće, počeli su da se skrivaju na salašima u okolini Subotice, najviše na salašu kod Katarininog brata Rufa u Verušiću.

Celo leto su proveli na Rufovom imanju. Povremeno su se vraćali u svoju kuću, a onda bržebolje bežali, jer su obavešteni da ih je ponovo neko prijavio. Za vreme bombardovanja Subotice, 1944. godine, kada su im zbog detonacija stvari izletele iz kuće, a mali Mirko mislio da je to od vatrometa, Kudlikovi su poslednji put preživeli strah, plašeći se za sudbinu Juce i Mirka. Subotica je konačno oslobođena i Kudlikovi više nisu morali da sakrivaju Mirka.

Bela Kudlik u uniformi vojske Kraljevine Jugoslavije
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Mirkovi roditelji se nisu vratili - za Pirošku se pretpostavlja da je stradala u Aušvicu, a Josip je poslat na ukrajinski front da čisti minska polja.

Mirko je sve vreme rastao sa roditeljskom pažnjom Kudlikovih. U slobodi je ponovo imao bezbrižno detinjstvo kao i sva druga deca. Stasao je za školu, a kad je počela školska godina, iznenada se pojavila Mirkova tetka Adela. Adela se sve vreme rata krila u Subotici, niko nije znao da li je živa ili je okončala život u nekom od fašističkih logora. Kudlikovi su Adeli predali pismo koje je ostavila Mirkova majka. Katarini i Beli je bilo teško da se odvoje od Mirka, osećali su se kao da gube rođenog sina.

Zajedno su tugovali što su Mirkovi roditelji stradali u ratu, ali Kudlikovi nisu imali izbora, morali su da predaju dete najbližoj rodbini. Gorke uspomene iz ratnog perioda naterale su tetku Adelu i njenog muža da se bez razmišljanja 1948. godine isele u Izrael. Naravno, sa njima je otišao i Mirko, koji je u Izraelu dobio ime Uri. Poneo je sa sobom majčino pismo i ljubav Kudlikovih, svojih drugih roditelja.

(Katarina i Bela Kudlik proglašeni su 1987. godine za Pravednike među narodima.)

OPERACIJA KRAJNIK: Među Jevrejima, koji su na početku rata potražili spas u Mađarskoj, nalazila se i porodica Šefer: otac, majka i mali Pišta. Šeferovi su pobegli iz Novog Sada i privremeno se naselili u Baji. Do 1943. godine živeli su relativno mirno. Sa njima je bila i Piština baka, a onda su mađarske vlasti morale ponovo da podnesu teret savezništva sa nemačkim Rajhom. Nemački vojnici vodili su teške borbe na Istočnom frontu, Staljingrad se herojski branio, a Nemcima je ponestalo ljudstva potrebnog za njihove osvajačke aspiracije. Mađarske vlasti su bile prinuđene da pošalju novo pojačanje. Gospodin Šefer, mlađi čovek, bio je na spisku onih koji su određeni za Istočni front. Nije mu se ratovalo, kod kuće je trebalo da ostavi mladu ženu, Magdu, sa malim detetom i Magdinom starom majkom. Već je bio mobilisan kad je odlučio da pobegne, ali nije stigao daleko.

Njegova namera je otkrivena i mađarski fašisti su ga ubili u pokušaju bekstva. U Baji se nalazio i Mileta Lepčević, njihov dojučerašnji sugrađanin iz Novog Sada. Mileta je interniran u Baju, svaki dan je morao da se javlja policiji, ali to nije smetalo mađarskim vlastima da ga zaposle na visokom položaju u mađarskoj upravi. Živeo je u iznajmljenom stanu kod jedne jevrejske porodice; preko domaćina se upoznao sa mnogim Jevrejima iz Baje, a posebno se sprijateljio sa porodicom Šefer.

Bližio se kraj rata, a nemačka vrhuška, nezadovoljna rešavanjem jevrejskog pitanja, čitaj: likvidacije Jevreja, okupirala je Mađarsku početkom proleća 1944. godine. Mileta je bio Srbin i verovatno zbog toga nije bio sumnjiv mađarskim vlastima kada su bile u pitanju informacije o onome šta se sprema za Jevreje. Saznao je da se u Baji otvara geto za Jevreje, odakle će biti transportovani u logore smrti, i o tome odmah obavestio prijatelje.

Kada je već svima bilo jasno šta će se dogoditi kad odvedu Jevreje u geto, Magda je zamolila Miletu da spase malog Pištu. Mileta je želeo da spase sve njih, ali to nije bilo moguće. Odvođenje Jevreja u geto i transportovanje u logore trajalo je nešto preko dve nedelje, ali Mileta je već sklonio malog Pištu. Otišao je kod poznanika lekara koji je radio u bolnici i rekao da Pišta ima zapaljenje krajnika i da mora hitno da se operiše. Lekar je shvatio o čemu se radi i primio Pištu u bolnicu. Mileta je doveo Magdu u svoj stan, ali Magda nije mogla da ostavi majku samu. Provela je jednu noć u Miletinoj kući i vratila se majci. Zajedno su odvedene u geto, a odatle transportovane u Aušvic. Kasnije se saznalo da su sa mnogim drugim Jevrejima otišle na put bez povratka. Pre nego što su odvedene u geto, Magda je predala sav novac i druge vrednosti Mileti. Bilo je to malo bogatstvo, ni Mileta nije znao da su mu prijatelji toliko

imućni. Krajem septembra 1944. godine, kada se sve to dešavalo, i njegova glava je bila u opasnosti. Poslednji transport za logor Aušvic je sproveden i trebalo je Pištu izvesti iz bolnice. Pre nego što je Mileti počelo suđenje pred Vojnim sudom III segedinske armije, Mileta je uspeo da obavesti i zamoli dr Tabakovića iz Subotice da preuzme Pištu iz bolnice, kome su u međuvremenu operisani zdravi krajnici.

Pišta je dočekao kraj rata na Paliću, gde je dr Tabaković imao kuću za odmor. Kraj rata spasao je i Miletu, suđenje nije nikad završeno. Dve godine kasnije došao je po Pištu njegov ujak. Mileta je sve pare i vrednosti koje je primio od Magde predao ujaku, koji se sa Pištom iselio za Izrael.

(Mileta Lepčević i dr Pavle Tabaković proglašeni su 1978. godine za Pravednike među narodima.)

Geršon Kaponi
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
DIREKTOR ŠKOLE: Davne 1838. godine osnovana je Prva beogradska gimnazija. U to vreme se nije tako zvala, nije bilo potrebe jer je bila jedina gimnazija u Beogradu; epitet Prve je dobila kasnije, kada su otvorene i druge gimnazije. Tek 1939. godine, sto godina kasnije, gimnazija je dobila i svoju zgradu u kojoj se i danas nalazi. Prosvetna ustanova, kao što je bila Prva beogradska gimnazija, sve vreme je čuvala visok obrazovni renome. U njoj su učili budući naučnici, umetnici, ministri, vojskovođe... 1940. godine Spasenije Prica, direktor škole, našao se pred nerešivim problemom, morao je da ispoštuje Uredbu o upisu u škole lica jevrejskog porekla. Numerus clausus, kako je Uredba “popularno” nazvana, odnosio se na ograničen broj učenika jevrejske vere koji su školske 1940/41. godine mogli da se upišu u prvi razred u škole Kraljevine Jugoslavije. Uredba se nije odnosila jedino na Banovinu Hrvatsku. Iako je uredba potekla od ministra prosvete dr Antona Korošeca, nju je prihvatila vlada, koja je u većini bila naklonjena Hitlerovskoj koaliciji. Donošenje antijevrejskih dekreta o ograničenom upisu jevrejske dece u škole i zabrani trgovanja hranom bio je samo prvi ustupak koji je učinjen budućem okupatoru. Direktor Prica nije imao ništa protiv Jevreja, ali nije znao kako da im pomogne.

Geršon Kapon, Jevrejin, bio je učenik četvrtog razreda i na njega se uredba nije odnosila. Jedanaest učenika jevrejske vere upisalo se 1940. u prvi razred u Prvu mušku realnu gimnaziju. U devet drugih škola, upisano je dvanaestoro jevrejske dece, sve ukupno dvadeset i troje. Oko sedamdeset učenika Jevreja, koji nisu mogli da se upišu u državne škole, nastavilo je obrazovanje u, na brzinu osnovanoj, Jevrejskoj gimnaziji. Intelektualci, javni radnici, posebno u Beogradu, javno su protestvovali zbog nehumanog i diskriminatorskog dekreta. No, to nije pomoglo, solidarnost sa jevrejskom decom praktično je pokazalo šest profesora nejevreja, od ukupno devet, koji su se prihvatili da obrazuju decu u novoosnovanoj Jevrejskoj školi.

Knez Pavle Karađorđević, kraljevski namesnik bio je naklonjen Velikoj Britaniji, ali je posle sastanka sa Hitlerom, 1939. godine poverovao da Nemačka nema teritorijalnih pretenzija prema Kraljevini Jugoslaviji i dozvolio je 1941. godine da se potpiše pristup Trojnom paktu. Zbog potpisivanja pakta, 27. marta 1941. godine, buknuo je na ulicama Beograda nezapamćen protest. Izvršen je državni udar, pala je vlada. To je bio kraj iluzija o prijateljstvu sa tada najjačom silom u Evropi, Nemačkom, ali i kraj školske godine za sve đake.

Hitlerova odmazda zbog odbacivanja Trojnog pakta bila je nemilosrdna. Otvoreni grad Beograd bombardovan je 6. aprila 1941. godine. Za kratko vreme kapitulirala je Kraljevina Jugoslavija, a Nemci su uveli vojnu upravu. Počeo je progon Jevreja i komunista, koji su optuženi za sve nevolje sveta. Jevreji su bili posebno pogođeni antijevrejskim propisima, a onda i odvođenjem u logore i masovnim likvidacijama.

Fašisti su se trudili da što pre reše jevrejsko pitanje, a to je značilo uništenje celog jednog naroda. Geršonov brat Rahamim nije gubio vreme, odmah posle kapitulacije, uspeo je da pobegne u Split, koji je bio pod italijanskom upravom. Italijani su imali blaži stav prema Jevrejima i mnogi Jevreji su se trudili da stignu do spasonosne teritorije pod njihovom upravom. Rahamim je tajnom vezom uspeo da javi bratu da postoji mogućnost da Jevreji, koji su rođeni na teritorijama koje su potpale pod italijansku okupaciju, budu repatrirani u Italiju.

Geršon je nosio na rukavu žutu traku i svakodnevno odlazio na prinudni rad. Jedini dokument koji je posedovao bila je đačka knjižica, ali je u njoj pisalo da je rođen u Beogradu i da je mojsijeve vere. Odlučio se da malo prepravi podatke iz knjižice. Izbrisao je Beograd i napisao da je rođen u Splitu, kad je počeo da briše versko određenje, shvatio je da je toliko sve zabrljao da bi se i iz aviona videlo da je prepravljao podatke.

Spasenije Prica (1940.)
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Vraćajući se sa prinudnog rada na Dorćol, u stan gde se smestila njegova porodica, pošto su izbačeni iz svog stana, prolazio je pored svoje škole, Prve muške gimnazije. U trenutku je doneo odluku i kad nikog nije bilo u blizini uleteo je u školu. Na trenutak zbunjen, ne znajući kome da se obrati, odlučio se da ode pravo do direktora škole, Spasenije Price. U kancelariji se sa direktorom nalazio i profesor Pijuk, njegov pomoćnik. Geršon je pokazao upropašćenu đačku knjižicu i zamolio direktora da mu izda novu.

- Samo, - dodao je Geršon, - ako može umesto u Beogradu da u knjižici piše da sam rođen u Splitu.

Direktor Prica je shvatio o čemu se radi.
- Idi i donesi novu knjižicu, - rekao je direktor.
- Ali, gde to ja mogu kupiti, - mucao je Geršon. - Sada, na kraju školske godine, - pokazivao je žutu traku na rukavu.

Direktor je pomilovao Geršona po kovrdžavoj kosi i upitno pogledao pomoćnika. Profesor Pijuk je odmah počeo da pretura po fijoci svoga stola. Našao je novu, u plavo ukoričenu đačku knjižicu.

- Sedi tu i piši, - rekao je direktor. - Kaponi Georgio... znaš, to zvuči verodostojnije za Italijane, nego Kapon Geršon. Piši dalje: učenik IV razreda, rođen u Splitu, vere katoličke. Pomoćnik je upisao ocene, udario pečat, a direktor je stavio svoj potpis.

- Evo dečko, i srećno. Čuvaj se! - direktor i pomoćnik su ispratili Kaponija sa spasonosnim dokumentom u ruci. Dokument je stvarno bio spasonosan. Geršon je bez problema stigao u Split. Pobegao je od fašističkog pogroma i ostao živ. U znak sećanja na humani čin direktora Price zadržao je Geršon prezime Kaponi.

(Spasenije Prica proglašen je 1991. godine za Pravednika među narodima.)

*Nastavak feljtona u utorak 22. februara