Bekstvo od logora smrti (4)

image

Povodom Dana sećanja na žrtve holokausta počinjemo sa objavljivanjem feljtona o ljudima koji su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje od logora smrti. Jevrejska opština Zemun objavila je nedavno knjigu i DVD pod naslovom "Pravednici među narodima - Srbija", čiji su autori Milan Fogel, dr Milan Ristović i dr Milan Koljanin. Prenosimo delove knjige koji govore o malo poznatim herojima koji su pod nacističkom okupacijom učinili sve što su mogli da spasu ljudske živote od holokausta

U RATU OPASNOST VREBA SA SVIH STRANA: U Beogradu, pre Drugog svetskog rata, na Dorćolu je bila nastanjena većina sefardskih Jevreja. U ulici Jevrejskoj broj 13. živela je porodica BenAvrama. Saul, njegova supruga Ester, koju su zvali Netika, i njihovo troje dece: Hajm najstariji, rođen 1922. godine, Roza, koju su svi zvali Ruža, koja je tada imala 12 godina i Josef, dve godine mlađi. Sa njima je živela i baka Barbara. U istoj zgradi živela je i Netikina mnogobrojna familija. Sestra Matilda, bila je udata za Josefa Josifovića. Oni nisu imali dece i Ruža je bila njihova miljenica. Zatim dva Netikina brata sa porodicama, Josef Judić sa suprugom i njihovo troje dece i Uroš Judić, sa ženom i sinom.

Ruža i Josef su išli u osnovnu školu, koja se nalazila u blizini kuće gde su stanovali. Posle demonstracija 27. marta 1941. godine, kada je odbačen Trojni pakt potpisan sa silama osovine, veoma brzo je bilo jasno da će Hitler sa svojim saveznicima napasti Kraljevinu Jugoslaviju. Učiteljica je rekla đacima da se u kraju jedino sklonište od bombardovanja nalazi u školi i kada čuju sirene da svi odmah dotrče u školsko dvorište. Deset dana kasnije počelo je bombardovanje Beograda. Spas u školskom skloništu potražili su i roditelji i deca. Srbi, domaći Nemci, Jevreji, Mađari... stisnuli su se u malom prostoru.

Pal Žamboki
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Netika je imala još jednog brata, koji je živeo sa porodicom u Kragujevcu, i sestru Lenku, udatu za Avrama Levija, koja je sa porodicom živela na Starom Đermu. Kragujevac je bio daleko, a Stari Đeram je u to vreme bio periferija Beograda. Mnogobrojna familija je odlučila da potraži utočište kod Lenke i Avrama. Put ih je vodio ulicama Dušanovom, Džordža Vašingtona, Kraljice Marije, a od Vukovog spomenika ulicom Kralja Aleksandra sve do Starog Đerma. Od kraljevskih obeležja je malo šta ostalo. Ruševine, mrtvi i ranjeni opominjali su čudnu kolonu Jevreja da požure. I kod Lenke je bilo tesno, ali taj deo grada nije bio bombardovan. Kada je prestalo bombardovanje Beograda svi zajedno su se vratili na Dorćol.

Jugoslavija je ubrzo kapitulirala, a nemačka vojna uprava u Beogradu je počela da sprovodi fašističke zakone koje su doneli sa sobom. Prvi su se na udaru našli Jevreji i komunisti. Komunisti što su organizovali otpor okupatorima, a Jevreji zato što su Jevreji. Jevreji, obeleženi žutim trakama, od prvih dana okupacije odvođeni su na prinudni rad. Rasčišćavali su ruševine, vadili mrtve iz zgrada sklonih padu, sve vreme su ponižavani i terani na najgore moguće poslove. Među njima su se nalazili i Saul BenAvram i njegov sin Hajm. Kada je juna meseca osnovan prvi logor na Banjici, Jevreji na prinudnom radu uglavnom se više nisu vraćali kući. Jednog dana Hajm je iznenada došao kući da se oprosti sa porodicom. Obavestio je majku da će pobeći iz logora i pokušati da se dokopa teritorije pod italijanskom upravom, a odatle je planirao da se prebaci u Palestinu. Hajm je imao devojku na Zvezdari s kojom je nameravao da se oženi. Žurio je da se pozdravi i s njom. Kad je stigao na Zvezdaru i rekao za svoje planove, otac devojke je bio protiv. Rekao je Hajmu da odmah beži, jer mu se više neće pružiti prilika da spase goli život. “Obećao sam nemačkom oficiru, ako me pusti da se pozdravim s porodicom, da ću se vratiti “, rekao je Hajm i vratio se u logor. Hajm nikada nije stigao u Palestinu. O ocu Saulu niko nije znao ništa, ni gde je ni šta se s njim dešava. Jednog dana se nije vratio kući, a nije ga bilo ni u logoru.

Nemci su otvarali nove logore za Jevreje. Posle Banjice otvoren je logor u Topovskim šupama. Iz tih logora odvođeni su Jevreji i likvidirani u Jajincima, Jabuci i na drugim stratištima. Do tada su mučki ubijani samo muškarci.

U oktobru 1941. Nemci su za preživele Jevreje otvorili poslednji veliki logor na Sajmištu, na zemunskoj strani reke Save. Prvo su u logoru bili zatočeni Romi. Kada je počelo dovođenje Jevreja, deo preživelih Roma je pušten iz logora da bi napravili mesta za preostale jevrejske žene i decu, iznemogle i stare.

Odvođenje Jevreja u logor na Sajmištu je počelo 8. decembra 1941. godine. Poziv da se jave u Specijalnu policiju za Jevreje, odakle su kamionima odvođeni u logor, dobila je i mnogobrojna familija iz zgrade u Jevrejskoj broj 13. Neke porodice su imale pomoć, konjska zaprega je išla od kuće do kuće i skupljala male zavežljaje, ono najmanje što je bilo dozvoljeno da ponesu budući logoraši. Jevreji su morali da na parče kanapa zavežu ključ od stana i karton na kome je bila napisana adresa i tako predaju ključeve Specijalnoj policiji. Na Dorćolu, u neposrednom komšiluku porodice BenAvram, stanovao je obućar Pal Žamboki, Mađar, koga su svi u kraju zvali čika Pavle. Čika Pavle, rođen je 1895. u Kanjiži, kao mlad je otišao u Beč da izuči obućarski zanat. Uskoro se pročuo kao izvrstan modelar i za njega su čuli ljudi iz fabrike cipela u Beogradu. Đonovići, vlasnici fabrike, pozvali su Pavla da se vrati u Srbiju i ponudili mu da radi kod njih pod veoma dobrim uslovima. Pavle je prihvatio ponudu i sa najnovijim modelima iz Evrope stigao je u Beograd. Posle izvesnog vremena počeo je samostalno da pravi obuću. Otvorio je radionicu na uglu Visokog Stevana i Dubrovačke ulice. Imao je puno posla i ponekad bi zamolio simpatičnog dečka, Josefa BenAvrama, da isporuči cipele mušterijama.

Josef je bio vredan, a voleo je i da zaradi koju paru od bakšiša, koje su mu davale zadovoljne mušterije. Čika Pavle je uskoro upoznao celu porodicu BenAvrama. I ne samo njih, od svog dolaska upoznao je i druge stanovnike Dorćola. Bio je cenjen i kao čovek i kao majstor i stekao je puno prijatelja u sredini gde se našao. Kada je počeo rat, pošto je dobro znao nemački, pozvan je u Gestapo za prevodioca. Pomagao je svojim sugrađanima koliko je mogao, a kad je počelo odvođenje Jevreja sa Dorćola u logor na Sajmištu, došao je da ih isprati.

Josef Žamboki
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Nikako nije mogao da prihvati da će u logor biti odvedena i deca, među kojima su bili Josef i njegova sestra Ruža. Predložio je Netiki da ih sve zajedno skloni na neko sigurno mesto dok ne prođe gužva. Netika nije htela da baka ode sama u logor, ali se složila da Pavle povede decu. Ruža se uhvatila za majčinu haljinu, nije htela da se odvoji od majke i bake.

Josef je bio spreman da pođe sa čika Pavlom, smatrao je da je to samo privremeno rešenje, da se i oni deca ne bi mučili u logoru. Netika je rekla Ruži da će čika Pavle da joj kupi poklon i na jedvite jade nagovorila Ružu da i ona pođe. Pre nego što su se rastali, Pavle je zatražio ključeve od stana i rekao Netiki da u Specijalnoj policiji kaže da je ona stanovala u nekom od stanova odakle je bila njena rodbina. Netika je sa majkom i rodbinom peške otišla da se prijavi, a Pavle je otišao sa decom da kupi Ruži obećani poklon. Predveče je vratio decu u njihov stan.

Josef i Ruža nisu mogli dugo da ostanu sami u stanu. Pavle je našao rešenje. Zamolio je poznanicu Vidu, koja je stanovala u blizini Bajlonijeve pijaci, da primi decu, što je ona bez reči prihvatila. Pavle se brinuo za decu, pomagao je Vidi, a onda su počeli problemi.

Pavle je svojevremeno pomogao i svom kolegi, mladom obućaru Joci Ćiriću, koji je, kad je počeo rat, ostao bez posla. Joca je počeo da pije. Njegova žena Jovanka više nije mogla da izdržava kuću, sve pare su odlazile za Jocinu rakiju. Joca je znao da je Pavle smestio jevrejsku decu kod tetka Vide i počeo je da ucenjuje Pavla. Pavle je skoro svakodnevno plaćao Jocino pijanstvo, samo da deca ne budu prijavljena policiji. Znao je Joca da ni oni koji su sakrivali Jevreje nisu bili u manjoj opasnosti i sve više je ucenjivao Pavla.

Shvatio je Pavle da se nad njegovim štićenicima nadvila opasnost i rešio je da decu skloni iz Beograda. Pavlov brat iz Kanjiže imao je dve kćerke, Marišku i Ilonku, i obe su bile udate u Novom Kneževcu. Živele su jednoj kući u dva domaćinstva. Ilonka je bila nešto bolešljiva, ali je Mariška odmah pristala da prihvati Ružu. Tako je Ruža početkom februara 1942. prva krenula na put. Čika Pavle je imao prijatelje koji su bili spremni da ih preko Dunava prebace u Banat. Za Pavla nije bio problem, ali Pavle za Ružu nije imao nikakva dokumenta.

Kapetan malog broda je baš tih dana trebalo da vrati praznu vinsku burad na banatsku stranu. Smestili su Ružu u potpalublje, u prazno bure, i taman da krenu naišla je nemačka patrola. Popeli su se na brod, sišli u potpalublje i počeli da kuckaju po buradima, sumnjajući da se u njima nešto švercuje. Već su se približili buretu u kome je bila sakrivena Ruža, kad se odjednom pojavio kapetan broda. Pozvao je hitno Nemce da izađu iz broda, jer se oglasila sirena za uzbunu. Nemci nisu ni čuli sirenu, kao ni kapetan, ali su se velikom brzinom udaljili od broda i potražili sklonište na obali. Ruža i čika Pavle su srećno stigli u kuću Mariške Čanadi.

Mariška je prihvatila Ružu kao svoju kćerku, a komšijama su rekli da je Ruža kćerka Mariškinog strica iz Kanjiže i da se privremeno sklonila u njihovu kuću. Mariška je devojčicu iz grada počela da uči kućnim poslovima. Naučila je Ruža da pere veš na ruke, kako se pere beli, a kako plavi veš. Ruža je naučila i da kuva, a često je sa Mariškom odlazila na pijacu da prodaju jaja i druge poljoprivredne proizvode. Uskoro je Ruža stekla drugarice iz komšiluka, kojima nije smela da otkrije svoje poreklo. Naučila je ratno pravilo broj jedan; da sluša šta joj se kaže i da ne priča previše.

Josef je ostao kod tetka Vide u Beogradu. U školu nije mogao da ide, ali se igrao sa decom iz novog komšiluka. Glad je tada bila njegov najveći neprijatelj. Jednom prilikom ga je na ulici prepoznala jedna komšinica i namazala parče hleba sa mašću. Josef je bio zahvalan, nije mu ni palo na pamet da hrana nije košer po jevrejskim propisima. Ali, ni parče hleba sa masti nije mogao da dobije svaki dan. Povremeno je Josef vežbao da svira na usnoj harmonici, jer je violina, koju mu je kupio otac, nestala sa drugim stvarima iz njihovog stana. Jednog dana se šćućurio iza vrata nemačke menze na Dorćolu i zasvirao Lili Marlen. Čuo je da nemački vojnici pevaju tu pesmu i samouk naučio da je odsvira na usnoj harmonici. Dok je on svirao pesmu nemačkih vojnika, u menzi je zavladao tajac. Jedan Nemac je ustao od stola i otkrio iza vrata malog muzičara. Otada Josef više nije bio gladan. Svaki dan je dolazio u menzu da odsvira neku pesmu, a odlazio sa porcijama punim kuvanog jela. Hrane je i preticalo. Velika je pomoć to bila i za gladni komšiluk, koji je teško dolazio do hrane.

Pijani Joca nije ostavljao na miru čika Pavla. Svaki dan je tražio pare za rakiju, a kad jednom Pavle nije imao kod sebe para, zapretio je da će ga odmah prijaviti Gestapou. Bilo je to u avgustu 1942. godine. Nije pomoglo nikakvo ubeđivanje, da će pare dobiti sutradan, i Joca se uputio u Gestapo. Pavle ga je pratio neko vreme i kad je video da Joca stvarno ulazi u Gestapo, požurio je kući. Našao je Josefa na ulici, nije bilo vremena za pakovanje, samo su se javili tetka Vidi i odmah otišli na voz za Pančevo.

Čika Pavle nije imao izbora, bio je samouveren, radio je još uvek u Gestapou i niko nije pitao ko je taj mali s njim. Tako su se čika Pavle i Josef našli u Novom Kneževcu kod Mariške Čanadi. Tada i tek po završetku rata Josef i Ruža su se ponovo sreli, iako je brata i sestru razdvajalo samo oko tri kilometra.

Đerđ i Marija - Mariška Čanadi i sin Endre 1942.
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Tisa je bila granica između rasparčane Jugoslavije, sestra je bila na jednoj, a brat na drugoj strani reke. Ribari na Tisi prebacili su čamcem čika Pavla i Josefa na drugu obalu i oni su odatle peške otišli do Kanjiže, koja je bila pod mađarskom okupacijom.

U Kanjiži, svom rodnom gradu, Pavle je imao puno rodbine i nije bilo problema gde da se smeste. Sutradan je Pavle otišao u policiju da se prijavi. Ispričao je da su on i “sin” Josef pobegli iz Beograda, jer više za Mađare tamo nije bilo sigurno. Žena mu je, navodno, poginula za vreme bombardovanja Beograda i sad se vratio u rodni kraj gde mu je najsigurnije. Tako je i bilo. Pavle je dobio sva dokumenta za njega i sina, ali Josef nije znao mađarski i Pavle je požurio da ga skloni iz Kanjiže.

Smestio je Josefa na salaš kod svojih rođaka, Koso Janoša i Eržike, koji su čuli istu priču koju je Pavle ispričao u policiji. Ustvari, niko u Kanjiži, osim jednog advokata, takođe Jevrejina, nije znao ko je zapravo mali Josef. Na salašu je Josef brzo naučio mađarski. Iako dete, uvek je nalazio načina da nešto pomogne domaćinima.

Petkom su se klale svinje, a meso se prodavalo u Budimpešti. Na salašu su imali i dosta gusaka, a guščija džigerica je bila veoma cenjena na budimpeštanskoj pijaci. A gde nije? Josef više nije znao šta je to glad, jedino nije smeo da napušta salaš. Obilazio ga je redovno njegov poočim Pavle i tako je Josef dočekao kraj rata.

Ruža je već bila devojka od petnaest godina kada su Rusi oslobodili Novi Kneževac. Radost je bila pomućena kada su ruski vojnici počeli da siluju žene i devojke u oslobođenoj varoši. Često je Ruža bila u delu kuće gde su živeli Ilonka, Mariškina sestra, i njen muž Janči-bači. Kod njih je spavala i tu noć kada su pijani Rusi upali u kuću tražeći zabavu sa ženskom čeljadi. Janči je brzo sklonio Ilonku u špajiz, a Ružu pokrio dekom u dečijem krevetu.

Rusi su nezadovoljni izašli iz kuće, ali je jedan Rus bio uporan. Hteo je po svaku cenu da vidi ko leži u dečijem krevetu. Kada je prišao dečijem krevetu, Janči je podigao motku, koja mu se našla pri ruci, i s leđa udario Rusa po glavi. Spakovao je Rusa u jedan džak i odneo u mlin koji se nalazio preko puta njihove kuće. O tom događaju više nikada nisu pričali. Ruža i Josef jedini su od mnogobrojne familije preživeli strahote nacističkog progona Jevreja. Josef je iz zahvalnosti prema svom spasiocu zadržao njegovo prezime i danas se preziva Žamboki.

(Pal Žamboki i Marija-Mariška Čanadi proglašeni su 1995. godine za Pravednika među narodima.)

KUME MOJ: Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije Hrvatska banovina proširila je svoje granice. Ustaški režim Ante Pavelića stvorio je Nezavisnu državu Hrvatsku (NDH) kojoj je pripojena Bosna i Hercegovina, Vrbaska banovina i Srem. Nova granica NDH prema Srbiji pružala se rekom Drinom i Savom, do ušća Save u Dunav. Zemun je postao pogranični grad NDH. U Zemunu je od prvih dana okupacije delovao jak pokret otpora. Zajedno sa

Nemcima, ustaše i folksdojčeri su progonili Jevreje, komuniste, kao i sve druge koji su se usprotivili novoj vlasti. Veoma brzo, akcije pokreta otpora više nisu bile samo propagandnog karaktera, na teror je odgovoreno terorom. U atentatima je ubijen Martin Volf, zloglasni ustaša, Valter Filipović, šef ustaške policije, Severović i drugi. U pokretu otpora su bili i zemunski Jevreji, uglavnom članovi cionističke organizacije HaŠomer HaCair: Danilo i Josip Fogel, Josip Beherano, Bež Albahari, Edita Pisker, Erna Rot, Miroslav Klapfer, Ester Demajo i mnogi drugi. Većina njih je čekala na “vezu” da odu u partizane, ali to nije bilo jednostavno. U međuvremenu su terani na prinudni rad, ali su sve vreme održavali kontakte i učestvovali u akcijama pokreta otpora.

U Sinđelićevoj ulici broj 26a je stanovao Antun Benčević sa majkom, poštanskom službenicom, koja je radila dvokratno, i bakom, koja je vodila domaćinstvo. Kod njih je za vreme školovanja stanovala Cvijović Mira, Antunova sestra od tetke.

Antun Benčević
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Početkom jula 1942. godine aktivistkinja pokreta otpora Evica Frlog, koja je ubačena u ustašku policiju, obavestila je Miru Cvijović da se sprema veliko hapšenje Jevreja i teranje u logore Jasenovac i Staru Gradišku. Mira Cvijović, predratni član SKOJ-a, odmah je prenela obaveštenje starijim drugovima, koji su joj dali zadatak da preko Evice Frlog obezbedi što više propusnica, kako bi se deo Jevreja evakuisao iz Zemuna. Antun, koga su svi zvali Braca, od početka rata pridružio se pokretu otpora. Živeli su u kući koja je postala mesto gde su nalazili utočište mnogi komunisti i progonjeni Jevreji. Braca je često čuvao stražu ispred njihove kuće, dok je Mira držala sastanke sa članovima Mesnog komiteta SKOJ-a. Kada je Evica uspela da ukrade propusnice sa nemačkim pečatom, predala ih je Miri. Mira je odmah pozvala Skojevce i podelila propusnice, koje je trebalo da odnesu određenim Jevrejima. Na žalost, nije bilo dovoljno propusnica za sve Jevreje, a i da ih je bilo, takav pokret Jevreja bio bi suviše uočljiv za okupatorske vlasti. Istovremeno je dogovoreno da se spremi što više skloništa kod poverljivih ljudi i saradnika pokreta otpora, gde bi se sakrili progonjeni Jevreji, pre nego što budu prebačeni u partizane. Braca je tražio, i dobio, jednu propusnicu da je odnese zubaru, dr Edmundu Klajmanu. Dr Klajman je bio neženja, živeo je sam, a majka i sestra su živele u Poljskoj. Braca, čim je stigao, odmah je rekao dr Klajmanu zašto je došao: “Čuo sam da će ovih dana da hapse zemunske Jevreje i došao sam da vas prebacim u partizanski odred; sa ovom propusnicom biće vam spašen život”. Dr Klajman se zamislio. “Braco, kasno si došao”, rekao je umornim glasom dr Klajman, “da si došao juče, možda bih pošao s tobom. Od prijatelja sam saznao da su mi majka i sestra odvedene u logor i da su ubijene, za mene život nema više nikakvog smisla”, rekao je dr Klajman šta ga muči i ućutao.

Za momenat se zamislio i Braca, a onda upitao dr Klajmana da li zna kome bi mogao da preda propusnicu, da se spase bar još jedan jevrejski život. Dr Klajman je odveo Bracu u Rajačićevu ulicu, gde se u jednoj kući sklonila jevrejska porodica Belah. Belahovi su izbegli iz Stare Pazove i smestili se u jedan skroman stan. Kad su ušli u stan, doktor i Braca, zatekli su oca, majku, njihove dve kćerke Rozu i Saru i sina Pavla. Braca je rekao zašto su došli, a gospodin Belah ih je zamolio da sačekaju u dvorištu, da porodica odluči šta da se radi.

Dr Klajman se vratio kući, a Braca je pored bunara čekao odgovor. “Spasite nam sina”, rekao je gospodin Belah, kad je posle desetak minuta izašao iz stana, “tako smo se dogovorili”, dok je govorio suze su mu tekle niz obraze. Braca je morao da uđe u kuću i pozove Pavla. Pavle se opraštao sa sestrama i roditeljima, a Braca ga je požurivao da se što pre sklone na sigurno mesto. Odveo ga je u Nikolajevsku ulicu broj 5, u kuću Uglješić Mirjane, odakle se odlazilo u partizane. Kod Mirjane je Braca popunio propusnicu za Pavla na ime Hinko Hilić i preko pečata falsifikovao potpis šefa policije. Posle nekoliko dana boravka u Mirjaninoj kući Pavle je prebačen u partizane.

Za samo nekoliko dana moralo je da se skloni što više Jevreja, kako bi izbegli transport u logore smrti. Jevreji su bili raspoređeni na više mesta, a u kući Benčevića na tavanu su bili sakriveni Alfred Kačka, Miroslav Klopfer i Magda Frojdenfeld. Hrane nije bilo dovoljno, ali se porodica snalazila. Braca je lovio ribu na Dunavu. Imao je pecaljku, ali je imao i sačmu (okruglo pletenu mrežu sa olovnim tegovima na kraju). Donosio je ribu, koju je baka spremala za sve stanare, a za krompir, kupus i luk, Braca se snalazio obilazeći bašte u gornjem gradu. Kada su skriveni Jevreji u njihovoj kući prebačeni u partizane, na njihov tavan smeštali su se novi stanari, koje je slao komitet partije. Tako je to trajalo do 1. septembra 1942. godine, kada je uhapšena Mira Cvijović. U noći između 1. i 2. septembra, i u nekoliko narednih dana, uhapšeno je oko 2.500 omladinaca i omladinki iz Zemuna i oterano u zatvore u Sremskoj Mitrovici i Vukovaru. Miru je u noći između 7. i 8. septembra, u zatvoru, ubio Viktor Tomić.

Mirjana Uglješić udata Barbulović
Photo: Pravednici među narodima-Srbija
Uhapšena je i Evica Frlog zbog krađe propusnica. Ubijena je ne odavši nijednog člana pokreta otpora. Braca je 1944. otišao u partizane, a kući se vratio godinu dana kasnije. Odmah se uključio u radne akcije: branje kukuruza, seču drva, obezbeđivanje goriva za bolnice i građane, radilo se udarnički, a hrane ponovo nije bilo dovoljno. Za dojučerašnje ilegalce i partizane, otvorena je kuhinja u hotelu “Central”. Braca je stajao u redu za večeru, kad ga je jedan partizan, u oficirskoj uniformi, sa odlikovanjima na grudima, izvukao iz reda i počeo da ga ljubi. “Kume moj”, rekao je kroz smeh, “ja sam Hinko Hilić, kome si spasao život”.

Bio je to Pavle Belah, koji se vratio iz rata. Pitao je za roditelje i sestre, ali Braca je mogao samo da kaže da se nisu vratili iz logora. Pavle je pitao da li su sačuvana neka porodična dokumenta, slike, ali Braca o tome nije znao ništa. Setio se Braca da se pored kuće gde se sklonila porodica Belah, nalazi radnja fotografa Rajšića. Otišli su tamo da provere da li je kod njega nešto ostavljeno. Rajšić se obradovao: “Hvala Bogu da ste stigli”, rekao je uzbuđeno. Imao je negative porodice Belah. Do tada nije smeo da napravi slike, plašeći se da bi okupatori mogli da na slikama prepoznaju Jevreje. U stvari, kada je Pavle otišao u partizane, stari Belah je zamolio fotografa Rajšića da slika celu porodicu, i ukoliko se Pavle vrati živ iz rata da mu preda slike za uspomenu na porodicu. Rajšić je izradio slike na kojima se videla svečano obučena porodica Belah.

Posebno je slikao sestre Rozu i Saru i to je bilo sve što je ostalo od porodice Belah. Pavle se odjednom osetio usamljen. Nakon nekoliko godina odselio se u Izrael da zaboravi i započne novi život. Nikad nije zaboravio, ali je uspeo da podigne porodicu u kojoj su rođene dve kćerke, koje su dobile imena Roza i Sara.

(Antun Benčević i Mira Cvijović proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.)

*Nastavak u ponedeljak 7. februara