Srpski narod ne zaslužuje sankcije

image

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 20. juna 1992. godine

ĆOSIĆ ODBIO PLATU
Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić, kako saznajemo, odbio je da primi predsedničku platu. Kolika bi tačno ova plata bila teško je reći, s obzirom na to da dugo nismo imali predsednika Republike, ali je sigurno da bi bila približna primanjima predsednika bivšeg predsedništva SFRJ, koja su se kretala oko 700 hiljada dinara.

Zanimljivo je da Ćosić, odbijajući predsedničku platu, prema njemu bliskim izvorima, rekao da je zadovoljan svojom redovnom penzijom, koja je, uzgred rečeno, tri do četiri puta manja od plate šefa države. S obzirom na ovako kategoričan stav Ćosića razmatra se, doznajemo, mogućnost da novi šef države primi platu pa je pokloni u humanitarne svrhe. Posle simpatične i za naše prilike nesvakidašnje epizode sa dolaskom taksijem na inauguraciju i ova poslednja vest o odbijanju predsedničke plate sugeriše potpuno novi način ponašanja i značaj ličnog primera, toliko neophodnih u danima koji dolaze. (R. P)

***

MIR SE TEŠKO POSTIŽE
U svim kontaktima sa Sarajevom osnovno je pitanje - da li se još puca, a iz sarajevskih odgovora proizilazi da pucnjava, ako i jenjava s vremena na vreme, praktično ne prestaje. I u kontaktu koji je juče po podne posredstvom beogradske radio-stanice B-92 ostvaren sa sarajevskim radiom 99 i profesorom Zdravkom Grebom to se potvrđuje, jer je on lično juče ujutro video ranjavanje dvojice ljudi.

U emisiji ovog beogradskog radija, inače, pord ostalog, potvrđeno je ranije iskazano svedočenje da - "Sarajevo više ne postoji". Predstava koju ima Beograd nije ni približna onome što se u stvari u Sarajevu dešava. Sarajevo je opisano kao grad zločina i ogroman koncentracioni logor... Prema mišljenju jednog slušaoca, međutim, dr Grebo svoje izjave intonira tako kao da su Srbi krivi za sve što se dešava. Srbi nisu isključivi krivci, izjavio je Grebo u toku emisije, rekavši da i oni trpe, a ovo što se dešava u Sarajevu, nisu doživeli ni Vukovar ni Dubrovnik.

PHOTO: James Mason
Mir se teško postiže, a rat i dalje uzima svoje žrtve. Od početka rata, kako je rečeno na konferenciji za štampu juče u Međunarodnom pres-centru u Predsedništvu Bosne i Hercegovine, poginulo je 7.200 ljudi. Deset odsto su deca do 14 godina. Ranjeno je 25.000 građana, a procenjuje se da ima oko tridesetak hiljada nestalih. Materijalne štete procenjuju se zasad na više od 100 milijardi dolara. U 80 odsto opština razrušena je trećina stambenih objekata. Konvoj humanitarne pomoći iz Francuske juče je stigao u Sarajevo iz Lukavice. (M. D.)

***

HRVATSKA KRENULA U OTVORENI RAT (Rim, 19. juna):
Bez obzira na spremnost Srba u Bosni i Hercegovini da sarađuju sa mirovnim snagama UN što bi kao prvi opipiljiviji rezultat trebalo da bude stavljanje u funkciju aerodroma u Sarajevu, rat u toj bivšoj jugoslovenskoj republici mogao bi tek sada da se razbukti i to na čitavoj teritoriji. Ovo pesimističko peredviđanje izneo je novinaru milanskog dnevnika "Korijere dela sera" jedan visoki predstavnik misije UN u Jugoslaviji. "Posle ofanzive hrvatskih snaga na više frontova i zauzimanja aerodroma u Mostaru, gradu koji su proteklih nedelja srpske snage razrušile, Bosna i Hercegovina je, po svoj prilici, u očekivanju opšteg rata.

Ovako milanski dnevnijk započinje izveštaj svog specijalnog izveštača iz Beograda u kojem se težište stavlja na opasnost od proširivanja ratnih sukoba u BiH zbog očigledne namere hrvatskih vlasti da osvoje što veći deo teritorije ove republike. "Kako su to priznali i mnogi evropski diplomati, Hrvatska se u ratu u Bosni i Hercegovini sve beskrupoloznije ponaša. Pošteđena sankcija koje, inače, pogađaju Srbiju i samim tim, stavljena u drugi plan pažnje svetske javnosti, Hrvatska je krenula u otvoreni rat. Namere zagrebačkog režima su sasvim jasne - cilj je osvajanje što više tuđih teritorija."

Milanski dnevnik zaključuje da se Hrvati u Bosni i Hercegovini zasad bore na strani Muslimana zato što na taj način lako mogu da opravdaju svoje sve masovnije prisustvo u ovoj republici, a onda će muslimansko rukovodstvo dovesti pred svršen čin: podela Bosne i Hercegovine između Hrvatske i Srbije biće jednostavno neminovna. Bosanskoj državi onoj koja se prepoznaje u muslimanskom lideru Aliji Izetbegoviću, ostaće jedino dronjci, zaključuje "Korijere dela sera".

Iako zasad javno ne reaguje, Italija će, očekuje se ovde, vrlo brzo uputiti upozorenje Zagrebu da odmah prestane s vojnim operacijama na teritoriji BiH. U slučaju da se Hrvatska ogluši na takvo upozorenje, zvanični Rim će, saznajemo, tražiti da se protiv Hrvatske uvedu iste sankcije koje su UN uvele prema Jugoslaviji. (S. Aleksendrić)

***

SITUACIJA U BOSNI POSTALA OPASNIJA (London, 19. juna):
Predsedavajući mirovne konferencije o Jugoslaviji lord Karington rekao je danas, u intervjuu za Bi-Bi-Si, da će upozoriti lidere Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine da je Jugoslavija suočena sa opštim ratom. Prema izveštaju Rojtera, britanski diplomata je izjavio da je trojicu lidera pozvao na hitan sastanak u Strazburu u idući četvrtak. Lord Karington je dodao da još nije dobio odgovor Slobodana Miloševića, Alije Izetbegovića i Franje Tuđmana na njegov poziv da dođu u Strazbur. "Smatram da je sada situacija u Bosni postala znatno teža", rekao je Karington, upozoravajući da nije reč samo o Bosni, već da preti opasnost da se ovakva situacija proširi i na druge oblsti. Lord Karington je rekao da se situacija promenila posle sporazuma između Bosne i Hrvatske.

Još samo Milošević da stigne: Alija Izetbegović i Franjo Tuđman
Photo: EPA
"Smatram da je stvarna opasnost u tome što će hrvatska armija, koja, kako znamo, operiše u Bosni, sada dobiti legitimitet", rekao je lord Karington, upozoravajući da bi se hrvatsko-srpski sukob mogao proširiti na područja pod kontrolom Ujedinjenih nacija. "Ne mislim da će Srbi u Srbiji stajati po strani i jednostavno dozvoliti da se hrvatska armija bori u Bosni", rekao je lord Karington, upozoravajući da bi mogao uslediti odgovor iz Srbije.

Lord Karington je najavio da će u Strazburu prvo imati odvojene susrete sa trojicom lidera, da bi zatim pokušao da ih okupi za pregovarački sto. Britanski diplomata je rekao da nije ubeđen da će trojica lidera i sesti za pegovarački sto i dodao da ne zna da li će predsednik Izetbegović moći da dođe iz Sarajeva, pošto je aerodrom u Sarajevu još zatvoren.

Lord Karington je na pitanje o učvršćivanju primirja u Sarajevu, upozorio da trojica lidera, koja treba da se okupe u Strazburu, možda i ne komanduju onima koji krše sporazum o prekidu vatre. "Smatram, ipak, da treba da ih ubedimo da učine sve što je u njihovoj moći da zaustave sadašnje događaje", rekao je lord Karington.

Britanski diplomata je rekao da o eventualnoj vojnoj intervenciji treba da odluči Savet bezbednosti, upozoravajući da je reč o veoma teškoj odluci. "Nije opravdano da mirovna konferencija u međuvremenu sedi skrštenih ruku i ne čini ništa", rekao je predsedavajući mirovne konferencije o Jugoslaviji lord Karington.

***

ĆOSIĆ SMANJUNJE BROJ ZAPOSLENIH U KABINETU
Prestankom postojanja Predsedništva SFRJ i izborom predsednika SRJ prestala je i potreba za dosadašnjom organizacijom službi, pa i sadašnjim brojem službenika koji bi trebalo da pomažu u radu šefu države. A pogotovo više nema potrebe za osam šefova kabineta, osam sekretarica i osam vozača. S obzirom na to da je ova savezna država mnogo jednostavnija, pa i manja od prethodne - i druge službe bivšeg Predsedništva verovatno će pretrpeti značajne izmene.

Prvi predsednik SRJ akademik Dobrica Ćosić je, inače, do sada već doneo dve odluke koje se odnose na rad pomenutih službi; imenovao je dr Miodraga Mitića, dosadašnjeg glavnog pravnog savetnika u SSIP-u, za svog generalnog sekretara, dok je prof. dr Svetozar Stojanović postao specijalni savetnik predsednika. Novi generalni sekretar je juče, za vreme svog prvog radnog dana, trebalo da održi i prvi razgovor sa članovima Sekretarijata bivšeg Predsedništva o tome kako će služba ubuduće biti organizovana. Trenutno je u njoj, inače, 78 zaposlenih. Kad je Predsedništvo, prošle godine, bilo još kompletno, sa osam članova, imalo je 113 službenika, ali kako su pojedini članovi ovog organa odlazili (Drnovšek, Mesić, Tupurkovski, Bogićević) tako se smanjivao i administrativni aparat. Radnici su odlazili, ili u penziju, ili su još neraspoređeni, tako da su službenici pomalo neslavno završavali, kao i sam kolektivni šef.

Koliko će ova služba ubuduće imati zaposlenih i da li će biti dovedeni novi ljudi, poput Mitića i Stojanovića, ili će dosadašnji nastaviti da rade - u ovom trebutku se ne zna, mada se očekuje da će administrativna služba koja će pomagati akademiku Ćosiću biti mnogo manja. Prema nekim krajnje nezvaničnim procenama, realno je očekivati da bude od 30 do 40 zaposlenih. Tako će jedna služba koja je pre nekoliko decenija, za vreme doživotnog predsednika, imala bar nekoliko stotina ljudi (ako se izuzmu zaposleni u mnogobrojnim reprezentativnim objektima), sada biti svedena u normalne okvire.

Poznavaoci rada ovih aparata, pri tom, upozoravaju da broj zaposlenih i način njihovog organizovanja najviše zavisi od ustavnih funkcija predsednika SR Jugoslavije. U članu 96. Ustava SRJ piše, naime, to da predsednik Republike obavlja sledeće dužnosti: predstavlja Jugoslaviju u zemlji i inostranstvu, proglašava savezne zakone, izdaje isprave o potvrđenim međunarodnim ugovorima, predlaže kandidate za predsednika savezne vlade, raspisuje izbore, postavlja ukazom i opoziva ambasadore na osnovu predloga savezne vlade, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, dodeljuje odlikovanja i priznanja, daje pomilovanja itd. Predsednik SRJ komanduje i Vojskom Jugoslavije, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane (Savet čine predsednik Republike i predsednici republika članica).

A sad odoh malo da otpuštam: Dobrica Ćosić, The President
Photo: www.freeserbia.net
Bivše Predsedništvo SFRJ je, inače, imalo vrlo komplikovanu organizaciju rada, samim tim i veliki broj zaposlenih. Imalo je, kako smo uspeli da utvrdimo, jedanaest različitih organizacionih celina, sa najčešće nekoliko zaposlenih. Imalo je: službu za pripremu i realizaciju sednica, službu za društveno-politička pitanja i odnose u federaciji, službu za društveno-ekonomska pitanja i odnose u federaciji, službu za pitanja spoljne politike i međunarodnih odnosa, službu za pitanja zaštite ustavnog poretka, službu za pravne poslove, službu za informisanje, za informatičku obradu podataka i dokumentaciju, zatim kancelariju ordena, službu za organizacione, kadrovske i opšte poslove, kao i nekoliko zaposlenih u protokolu.

Većina ovih službi je znatno smanjena, mada će neke od njih očigledno morati da budu i sasvim ugašene, kao što je to slučaj sa "službom za pripremu i realizaciju sednica". Jer, predsednik neće sam sa sobom držati sednice. Ali namera Dobrice Ćosića je, bar kako smo nezvanično čuli, da stvori vrlo racionalnu i što je moguće manju službu, što je inače razumljivo s obzirom na ipak drukčiju ustavnu poziciju ovog organa u odnosu na Predsedništvo, a pogotovo na nekadašnjeg stalnog jugoslovenskog predsednika. (Branislav Radivojša)

***

TRAŽE SE ODGOVORI NA NACIONALNA PITANJA
Posle pet dana naučni skup "Srpski narod na početku novog doba", održan u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, juče je završio rad. Referišući na temu "Izazovi nacionalnog identiteta", dr Velimir B. Popović pošao je od stava da se bez odgovora na pitanje "Ko smo mi?" ne može formulisati strategija razvoja. Određujući sadržaj pojma nacionalnog identiteta dr Popović je to učinio sa stanovišta arhetipske psihologije, uključujući u svoju analizu i problem nastanka, osnova i prenošenja nacionalnog identiteta, njegovo preobražavanje i razlučivanje od ličnog identiteta.

Rukovođen osnovnom tezom svog rada da od razrešenja sadašnje krize zavisi dugoročna sudbina srpskog naroda, dr Slobodan Samardžić je težište svoje analize stavio na političke prilike u srpskom narodu u proteklih pet godina. Posebno je analizirao karakter vlasti u Srbiji i pitanje njene legitimnosti, utvrđujući kontinuitet te vlasti u njenim različitim fazama od vremena tzv. antibirokratske revolucije, preko predizbornog perioda do vremena rata i uspostavljanja tzv. treće Jugoslavije. Samardžić je posebnu pažnju posvetio rekonstruisanju tehnologije vladanja koja je pomenuti kontinuitet vlasti obezbedila. Kao trend, ovaj kontinuitet, nosi opasnost kako po državnu i političku, tako i po opštu egzistencijalnu budućnost srpskog naroda, rekao je dr Samardžić.

Profesor Dragoljub Kavran referisao je o suštinskim promenama u javnom sektoru i državnoj upravi, ukazujući na moguće strategije reforme državne uprave i probleme određivanja sadržaja te reforme.

Akademik Vojislav Stanovčić analizirao je u svom radu značaj principa vladavine prava i teškoća da se on ostvari. Pošao je od teze da je vladavina prava jedan od najosnovnijih principa čije je poštovanje ulaznica za krug civilizovanih zemalja i ukazao na stalno kršenje tih principa u poslednjih pet decenija. Uz ostale probleme, profesor Stanovčić je govorio i o demokratiji kao nužnom, ali ne i dovoljnom uslovu za legitimnost vlasti i valjanost zakona, pošto princip vladavine prava podrazumeva relativno racionalno pravo. Ono u sebi uključuje i otelotvoruje najvažnije domete civilizacije u pogledu zaštite čoveka, odnosno ljudskih prava. Sticanje legitimiteta vlasti preko izbora, samo je jedan elemenat, dok je zakonito i racionalno vršenje, odnosno upotrebljavanje vlasti još važniji elemenat njene legitimnosti.

Profesor dr Miodrag Orlić je referisao na temu "Građansko pravo u srpskom narodu - sukob dva shvatanja" analizirajući suprotstavljenost građanskog prava i njegovih ustanova preuzetih iz evropskog prava, sa pravnom svešću koja postoji u srpskom narodu, ponekad i kao preovlađujuća, a koja se sažima u pojmu pravde.

Iz shvatanja pravde izrasta i ideja da joj pravni sistem nije dorastao, zbog čega se ne može iskristalisati čitav niz ustanova građanskog prava kakva je, pre svega, ustanova svojine.

Aksiološki utemeljujući problem kraja utopije - poništenja budućnosti, Miodrag Perišić je kroz preplitanje analitičkog plana i esejističkog kazivanja o ljudskoj sudbini, govorio o epohi komunizma, od njegovog utemeljenja 1917. do kraha komunističkog sveta. Učinke ovog totalitarnog sistema, Perišić je identifikovao kako na nivou individue, tako i na nivou velikih ljudskih grupacija kakva je i nacija.

Opuštenost i na jednoj i na drugoj strani, konstatovao je on, izrasla je iz sistema koji je izuzetnost tragičkih događaja pretvorio u svakodnevnicu, nemoćan da odgovori na bilo koji izazov strukturalnih kriza. Kako to uverljivo svedoči i jugoslovenski primer, krize su razrešavane personalno a ne strukturalno.

Socijal eko-demokrata, novinarka i bard: Stojanović, Ugrica, Bećković
Photo: FoNet/ Božidar Petrović
Iz današnje krize, kazao je Perišić, može se izaći aktiviranjem svih fondova, i bazičnog preoblikovanja medija politike koji će se tim znanjima okrenuti. Jer, srpski narod nema vremena da, u suočenju s novim dobom, oživljava koncepcije oblikovane ili poražene 1945. godine. Profesor dr Svetozar Stojanović govorio je o projektu "dobrog društva" na razmeđu milenija. Pošao je od stava da govor o "dobrom društvu" s levog stajališta traži da se preispita tradicija socijaldemokratije koja je, padom komunizma, ma levici izborila pobedu. U projektu "dobrog društva", eko-sfera mora naći svoje mesto, baš kao i doprinosi koje je dao savremeni feminizam.

Socijal-eko demokratija, u ovom dobu postliberalizma i postsocijalizma, bila bi u samoj osnovici "dobrog društva", čiju arhitektoniku profesor Stojanović vidi kao dihotomnu. Na primarnom nivou društvene organizacije važio bi princip preraspodele prema radu, a na sekundarnom, prema potrebama, čime bi se kombinovalo delovanje kapitalističke proizvodnje i socijaldemokratske raspodele. U takvoj dihotomnoj strukturi socijal-eko demokratija bi sprečavala da bogati i oni koji su informisani prisvajaju bez ikakvih ograničenja.

Dotičući se problema novog svetskog poretka, profesor Stojanović je naglasio da će se on ili usredsrediti na brigu o čovečanstvu ili čovečanstva neće ni biti. Na kraju rada ovog skupa razmenjeno je i više replika. (S. Kljakić)

***

SRPSKI NAROD NE ZASLUŽUJE SANKCIJE
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević će biti srpski kralj zato što se to postaje rođenjem, izjavio je agenciji Tiker član Krunskog veća i Krunskog saveta Dragomir Acović. To što neke ličnosti osporavaju princu Aleksandru pravo na kraljevstvo ne želim da komentarišem. Rođenjem Njegovog Visočanstva prestolonaslednika Aleksandra, rešeno je pitanje budućeg srpskog kralja, nastavio je Acović. Srpski presto i kruna su nasledni, a jedini legitimni naslednik jeste Aleksandar Karađorđević. Njegovo Visočanstvo princ Aleksandar trenutno se nalazi u SAD, gde obavlja susrete sa značajnim ličnostima iz političkog života, zaključio je Acović.

U Međunarodnom pres-centru juče je predstavljen Memorandum princa Aleksandra, koji predstavlja njegov pogled na sadašnju političku situaciju u kojoj se našla Srbija i sadrži određena rešenja za prevazilaženje teškog položaja srpskog naroda.

U Memorandumu prestolonaslednika Aleksandar ističe da su sankcije Saveta bezbednosti UN nepravedne i nepravične, a istovremeno i nedelotvorne jer pogađaju samo srpski narod, ali ne i političare koji su ga do sankcija doveli.

***

SRBI I ISLAM NA IZMAKU 20. VEKA

Od Kosova, islam je Srbima neizbežno ogledalo. Srpski lik se u njemu, zavisno od promenljivih istorijskih prilika i neprilika, zrcalo različitim slikama. Umevao je da bude tužan, ali uzvišen i lep u porazu i patnji, dostojanstven, uporan i lukav u preživljavanju i otporu, ozaren i svetao u oslobođenju i pobedi, blagonaklono i iskreno osmehnut pred izgledima, ili utopijom, zajednički maštane i stvarane budućnosti... Ogledalo je i danas tu, ali lika u njemu kao da nema ili se samo naslućuje u nemiru razbijenih linija i spektru razlivenih boja.

Treba li razbiti ogledalo pre nego što se u njemu neopozivo uobliči obeshrabrujuća slika, vlastiti lik kojega se pribojavamo? Nikako, jer duboko islamsko ogledalo od one je vrste da će i nas same, zajedno sa našim neveselim likom, ako ga razbijemo, razneti u paramparčad i krhotine. Srbi u to dragoceno, ali i opasno, ogledalo moraju odlučno i dostojanstveno vratiti lik kojega se neće stideti, a koji ono neće biti kadro iskriviti i izvrnuti. Srbi se, ako to još mogu, moraju u duhu i telu prenuti, obnoviti i promeniti jer im, za razliku od žive nemilosrdnog islamskog ogledala, nije dato da, menjajući trajnije ili posve efemerne privide odblesnutih likova, u biti ostanu netaknuti i nepomerljivi.

Dok je svaka, pa i ova sadašnja, "obnova" islama, svim prividima uprkos, zapravo veliki pokret vraćanja unazad, protiv istorije, srpska obnova, budući u isti mah humanistička, svetosavska i građanska, mora prepoznati smer kretanja dubinske matice stvarne istorije i uhvatiti korak s njenim bilom, ma koliko to privremeno moglo izgledati teško i neizvesno. Za islam provereno blagotvorni ketman, Srbima gotovo da je došao glave, iako ga je samo manjina među njima nekoliko decenija spremno i slepo upražnjavala. Pošto su u toj sračunatoj teleološkoj igri potpuno moralnog i formalnog prerušavanja potvrđeno neravnopravni, Srbi bi se morali na nov, civilizacijski obogaćeni i moderni način "u novom ključu", samopouzdano vratiti rasčišćenim, neprolazno aktualnim polazištima svog ljudskog i narodnog bića. Gledajući i hodeći unapred, naravno. Tek ako u tome uspeju, islamsko, a i druga slična ogledala, počeće im vraćati čvrst i smiren lik, kao znak da je i za njih novo doba izvesno nastupilo.

U vreme kada se Krajišnici u Bosni ogorčeno protive i opiru namerama i pokušajima da im se "na glave ponovo nabije fes", lekovito je u mislima da se povrati vremenu "srpske revolucije" (L. Ranke) i onog neuporedivog Srbina koji je, kako bleskovito reče Matija Bećković, "nosio fes, jer mu glava još nije bila za druge kape". Vuk Stefanović Karadžić je gonio Turke iz svoje zemlje, ali ne i turcizme iz svoga Rječnika, razlikovao je "Turkuše" od "Bošnjaka zakona Turskoga", ali mu ni jedni ni drugi nisu bili prepreka da predano i uspešno služi svome rodu i pridržava se svoga zakona. Šta se to, u dvovekovnom međuvremenu, zbilo u srpskim glavama, pod šeširom, kačketom, a i sasvim bez kape, da im danas lik čili pred uvek istim, suštinski nepromenljivim islamskim ogledalom?

Iako se o islamu i muslimanima danas u Srba neuporedivo više zna ili, tačnije, raspolaže neuporedivo većim brojem raznovrsnih podataka, naša islamološka, a i kulturološka i politička misao, i delovanje, objektivno ne domašaju razinu Vukove zdrave, određene naučnosti i praktičnosti.

U tom involutivnom srpskom paradoksu i ozbiljnom gubitku duhovne, moralne i ine vitalnosti treba tražiti koren objašnjenja naše savremene konceptualne i životne pometenosti i nesnalaženja pred najnovim islamskim (i, naravno ne samo islamskim) izazovima Srbi su istorijski zatečeni, poljuljanog i ugroženog identiteta, bez jasnih predstava o sebi, a samim tim i o drugima. Šta činiti?

Pošto nismo na kraju istorije, kako veruju neki, a ni na početku nekakve sasvim nove, već samo prolazimo kroz jedno od njenih zgusnutih, intenzivnih i prekretnih razdoblja, posle čega će ona izvesno i dalje teći, svakako znatno izmenjenim koritom i ritmom, ali i s obeležjima nekih prepoznatljivih konstanti, o srpskom odnosu prema islamu i Muslimanima/muslimanima u godinama i decenijama koje dolaze mora se ozbiljno i ogovorno razmišljati.

Ne znam zašto Muslimani neće da budu Srbi: Darko Tanasković, zbunjen
Photo: www.pecat.co.rs
Trenutne islamske prednosti, sem teško dostižne demografske, Srbi ne bi trebalo da pokušaju neutralisati time što će početi da liče na muslimane, već na same sebe. Procesu započete (re)islamizacije jugoslovenskih Muslimana u skladu sa svetskim panislamističkim projektom islamskog preporoda, čiji je bosanski politički manifest "Islamska deklaracija" Alije Izetbegovića, nemoguće je adekvatno odgovoriti buđenjem pravoslavne saborne solidarnosti, jer njoj krstaški elan nikada nije bio jača strana. Pomesne pravoslavne crkve politički i akciono su trajno neravnopravne u poređenju sa sveprožimajućim, inherentnim univerzalizmom necrkvenog islama. U njihovim hramovima se nikada neće moći izgovoriti, mobilizatorske političke propovedi slične ovogodišnjim predratnim ramazanskim hutbama i vazovima po bosanskim džamijama.

Nimalo izglednije nije ni pribegavanje arogantnom nacionalističkom redukcionizmu koji na činjenicu da se Muslimani u ovom trenutku sve manje ponašaju kao moderna evropska nacija, a sve više kao "muslimanska religiozna manjina" (M. Ekmečić), reaguje tvrdnjom da su oni, zapravo, Srbi. Reč bi, prema takvim shvatanjima, bila o unutarplemenskoj svađi, pa bi je u tom okviru i trebalo razrešiti, bez mešanja sa strane i mimo sveta. Muslimane jednostavno valja prizvati pameti, odnosno pravoj veri ili poslušnosti, neprestano ih podsećajući na nacionalnu izdaju njihovih predaka. Uzalud! Jugoslovenski Muslimani, ili muslimani, svejedno, emocionalno, psihološki i politički, sem malobrojnih izuzetaka, nisu i ne žele da budu Srbi. Ovo se konačno mora shvatiti i prihvatiti. Ako je to neka uteha, u većini nisu i ne žele da budu ni Hrvati, s čime se hrvatski nacionalisti čak i teže mire od srpskih, iako tako na prvi pogled ne mora izgledati.

Srbima bi, s obzirom na njihovu tradiciju sekularnog, građanskog i demokratskog shvatanja društva i države i na trpeljivu svetosavsku duhovnost (zapuštene vrednosti koje bi oni najzad morali odlučno i dosledno afirmisati, a pravno i institucionalno garantovati i obezbeđivati), ponajviše odgovaralo da i Muslimani u tim opšteprihvaćenim koordinatama artikulišu svoje političko biće i volju. U tom slučaju bi bilo stvarnih mogućnosti za razgovor i dogovor na evropski način. Ako, pak, muslimansku sredinu trajnije zahvati i počne dominantno obeležavati tendencija socijalne (re)islamizacije neofundamentalističkog tipa, "odozgo", raskorak u civilizacijskim koncepcijama vremenom će postajati sve vidljiviji. Opsena bosanske (i sandžačke) građanske demokratije na islamski način neće u svetu večno trajati. Nestaće utoliko pre ukoliko se među Srbima brže i stabilnije budu oživotvorila, poštovala i u svim odnosima sa drugima iskreno zastupala građanska i demokratska pravila političkog ponašanja. Tek tada će svima, i ovde i u Evropi, postati jasno da islamsko ogledalo uporno iskrivljuje srpski lik zbog toga što je zamućeno zelenom bojom. (Darko Tanasković)

***

BRIGADE HRVATSKE VOJSKE NA RATIŠTIMA U BOSNI I HERCEGOVINI
Na osnovu obimne građe, kojom raspolažu nadležni organi SR Jugoslavije, evidentno je da je Hrvatska angažovana u ratnim dejstvima u Bosanskoj Posavini, na području Livna, Kupresa, Tomislavgrada i u drugim mestima u zapadnoj Hercegovini. Za kratko vreme na područje Bosanske Posavine (Bosnski Brod, Odžak, Modriča, Derventa, Bosanski Šamac, Brčko, Orašje) Hrvatska je prebacila jake oružane snage. Iz Slavonskog u Bosanski Brod je,od 15. do 21. februara ove godine, dopremljeno 15 tenkova i 12 haubica od 155 milimetara. U Bosanski Brod su, od 4. aprila, dopremljena dva višecevna bacača raketa, 500 mina za minobacač od 120 milimetara, i 30 protivoklopnih sredstava "zolja". Već 4. juna, u Bosanski Brod i Odžak su stigla dva šlepera municije za tenkove i topove od 130 milimetara.

Na teritoriju opštine Odžak u martu je stiglo 200 pripadnika hrvatskih odbrambenih snaga (HOS), a mesec dana ranije, u šumama, između Dervente i Doboja, nekoliko stotina pripadnika Zbora narodne garde i hrvatskih odbrambenih snaga bilo je na vojnoj obuci.

Bataljon 99. brigade Zbora narodne garde došao je u Slavonski Brod kao pojačanje na tom prostoru. Već 10. aprila, U Bosanskom Brodu se nalazilo 3.000 ljudi hrvatske vojske, 15 tenkova, 10 transportera i veći broj artiljerijskih oruđa (većeg dometa) za podršku. Do 26. aprila izvršene su pripreme, posle čega je 108. brigada Zbora narodne garde zauzela Bosanski Brod i stvorila uslove za dovođenje značajnih snaga na to područje.

U rejonu Orašja, vrhovništvo Hrvatske preduzima mere i otvara novo žarište. U toku 25. aprila ubacuje diverzantsko-terorističku grupu na prostor Gradačca, Modriče i Orašja, a prema raspoloživim podacima, 26. aprila se u Cazinu već nalazilo oko 6.000 pripadnika Zbora narodne garde, za koje je predviđeno da dejstvuju prema Karlovcu.

Na prostoru Bosanske Posavine, 26. aprila je potvrđeno prisustvo sledećih jedinica hrvatske vojske: U Bosanskom Brodu - 108. brigada, u Derventi - glavnina 124. brigade, u Bosanskom Šamcu - 139. brigada i deo prve brigade hrvatske vojske. Iz Zagreba je 26. aprila prema Bijeljini upućeno pet šlepera municije i naoružanja i dva bataljona hrvatske vojske radi izvođenja napada i zauzimanja grada.

Dva dana kasnije, zapovedništvo hrvatske vojske ubacuje nove snage u BiH i dotura novo naoružanje paravojnim formacijama u toj republici. Istovremeno se nastavljaju artiljerijski napadi na garnizone JNA u severoistočnoj Bosni. U noći između 9. i 10. maja, 122. i 133. brigada Zbora narodne garde iz Đakova i Županje, uz snažnu podršku, prelaze reku Savu, istočno od Slavonskog Broda, u rejonu sela Poloj i produžavaju napad.

U svim većim gradovima Hrvatske, 16. maja vrši se mobilizacija, nastavlja prebacivanje ljudstva, diverzantsko-terorističkih grupa i tehnike u BiH i ubacuju se vojne snage iz inostranstva na području Dervente i Brčkog, pravcem Kopar - Zagreb - Bjelovar - Županja - Gunjene. Tri brigade hrvatske vojske, upućene su 8. juna, u rejon Dervente i Modriče, s ciljem konačnog slamanja odbrane na tom delu fronta. Jedna od brigada kreće se iz Zagreba, druga s područja Pakraca, a treća iz Posavine. Na ovom prostoru nalaze se snage ekvivalenta pet brigada hrvatske vojske (103, 108, 124. i 139. brigada hrvatske vojske i delovi 101, 109. i 131. brigade hrvatske vojske), radi presecanja Bosne i Hercegovine i kasnijeg spajanja sa muslimansko-hrvatskim snagama.

Photo: thespectergroup.com
Hrvatske snage 27. maja dovoze šleperima i sredstva protivvazdušne odbrane na prostor Dervente, Odžaka i Bosanskog Broda, a krajem maja, u rejonu Modriče i Dervente angažovana je 143. brigada hrvatske vojske, 102. u rejonu Odžaka, a u Brčkom jedan bataljon 101. brigade hrvatske vojske. U sadejstvu sa muslimanskim snagama, 29. maja, 108. i 103. brigada hrvatske vojske zauzele su Modriču, a i Rijeke, preko Zagreba, 3. juna je upućen jedan bataljon hrvatske vojske.

Potpomaganjem oružanih grupa Stranke demokratske akcije i Hrvatske demokratske zajednice, kao i dovođenjem snaga sa sopstvene teritorije, Hrvatska je u Bosni i Hercegovini stvorila snažnu vojnu grupaciju na prostoru Livna, Tomislavgrada i Kupresa.

U januaru ove godine, Hrvatska demokratska zajednica i hrvatska vojska na tom prostoru su brojale od 7.000 do 8.000 ljudi, organizovanih u jedinice do ranga bataljona. Krajem februara, u Livnu i Tomislavgradu formirane su manje jedinice hrvatskih odbrambenih snaga, koje su imale zadatak da napadnu Kupres i dalje prodru prema Bugojnu i Travniku.

Iz Imotskog je na Kupres dovedeno 29. marta pojačanje od jednog bataljona hrvatske vojske, a na prostor Livno - Šujica, dopremljenon je 15 tenkova, isto toliko oklopnih transportera i veći broj haubica od 122 milimetara.

*Nastavak u ponedeljak 27. septembra