Berlinski zid nije srušen, samo se pomera

image

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 5. juna 1992. godine

GRUPA AKADEMIKA ZA PRIVREMENU KONCENTRACIONU VLADU
U drugom delu sednice predsednik Dušan Kanazir je predložio da konferencija SANU, zbog delikatnosti teme, bude zatvorena za javnost. Posle toga je bilo i predloga - akademik Radomir Lukić - da se zbog umora i trajanja prethodne diskusije - cela stvar usmeri na odeljenja i kasnije formuliše. Prevagnulo je, međutim, da konferencija bude javna - za javnost se odlučila većina - ukupno 43 akademika.

Pre početka rasprave predsednik Akademije Dušan Kanazir je upoznao kolege - citirajući Statut SANU - u kome stoji da Akademija nema pravo da daje saopštenja i izjave koje su političkog karaktera. Tom prilikom je predložio da prva tačka dnevnog reda ove konferencije bude "Predlog obraćanja svetu u vezi sa položajem srpskog naroda". Akademik Branko Popović, član komisije za pisanje toga predloga, zatražio je, međutim, da se to skine sa dnevnog reda, jer tekst još nije usaglašen.

Akademik Slobodan Selenić je tada, u ime veće grupe akademika - ukupno 37 - pročitao izjavu oko koje su se "lomila koplja" i pre nego što je bila javno izložena. Prenosimo ovu izjavu u celini: "Imajući u vidu katastrofu koju doživljava Srbija mi, dole potpisani članovi SANU smatramo da bi neodložno trebalo preduzeti vanredne mere za izlazak iz ove nesreće i za sprečavanje još veće nesreće koja može da snađe zemlju u najskorijoj budućnosti.

U vidu imamo sledeće:
Dole potpisani akademici ocenili bi kao gest najvišeg patriotizma povlačenje Slobodna Miloševića iz političkog života. Izgubivši pregovarački kredibilitet u celom svetu on svojom političkom akcijom i akcijom onih koji su ga sledili, u ovim okolnostima, može samo da odmaže pokušaju da se Srbija vrati u civilizovanu zajednicu naroda i država.

Takođe smatramo da treba odmah formirati privremenu koncentracionu vladu koja bi imala dva najpreča zadatka: da rukovodi svim poslovima zemlje do raspisivanja i sprovođenja opštih izbora za ustavotvornu skupštinu i da najenergičnije, svim sredstvima obuzdavajući ratna delovanja, stupi u pregovore sa institucijama koje su donele sankcije protiv Srbije."

Lokacija na kojoj se svako malo spasava srpski narod: Zgrada SANU
Photo: Wikipedia
U burnoj diskusiji, koja je trajala duže od tri sata, došlo je do podele oko toga da li SANU treba na taj način da se bavi politikom, da li to može biti stav cele Akademije ili je to, samo, induvidualni stav akademika. Tako je akademik Kosta Mihailović rekao da za njega ništa ne znači da li je izjavu potpisalo 37 ili 137 akademika, jer nije delegirao svoje političko mišljenje u Akademiji. I predsednik Dušan Kanazir je izrazio sumnju u opravdnost zajedničkog stava cele Akademije, a akademik Radomir Lukić precizirao da "oni koji su za izjavu neka potpišu, te da je čak i sto odsto akademika za nju to ne bi značilo da je SANU iza toga".

Akademik Nikola Milošević je kritikovao razdvajanje nauke od politike, pogotovo posle uvodnog referata predsednika Dušana Kanazira koji je pun političkih ocena. Akademik Milošević je ukazao na tragične perspektive embarga i na to da u takvoj situaciji Akademija ne sme da zanemi - pogotovo ako je ugrožen opstanak celog naroda. Najjeftinije rešenje, po akademiku Miloševiću, je ostavka Slobodana Miloševića.

Akademik Mihailo Marković je bio protiv toga da se Izjave poistovećuju sa celom Akademijom, ali i da je neozbiljno, i primitivno, najavljivati glad i propast za par dana, kao što to neki čine. Suprotnog mišljenja bio je akademik Dragoslav Mihailović koji je rekao da je danas reč Akademije potrebnija srpskom narodu nego ikada pre. I on je osporio dosadašnju politiku Sobodana Miloševića.

Akademik Ljubiša Rakić objasnio je da je situacija krajnje delikatna i da je i sam ukazivao na greške Slobodana Miloševića, ali da problem nije samo u predsedniku Republike nego i u drugim, posebno spoljnim faktorima. O celoj situaciji treba dobro razmisliti ali i brzo reagovati. Sankcijama ne smemo da dozvolimo da deluju, ni mesec dana, a kamoli godinu dana.

Akademici Vasilije Krestić i Nikola Čobeljić govorili su o tome da su i sami svesni grešaka aktuelne politike ali da treba razmišljati o širim posledicama pogotovo za Srbe izvan Srbije. Akademik Kostić je svoj strah od podela i eventualnog građanskog rata u Srbiji istakao kao nešto zbog čega bi cela Akademija morala da se okupi i da bude inicijator zajedništva u Srbiji.

Govor akademika Dobrice Ćosića bio je veoma kratak. Samo je rekao da u ovom času niko ne može biti ravnodušan i neutralan, te da veruje da su namere svih u SANU dobre i patriotske, a da sam deli poglede akademika Krestića, Rakića i Čobeljića.

Akademici Ivan Maksimović, Mihailo Marković, Miloš Macura, Kosta Mihailović i Milan Žeželj kritikovli su Izjavu i ukazivali na dublje i dugotrajnije uzroke zbog kojih se srpski narod našao izolovan, dok su akademici Milka i Pavle Ivić, Mića Popović, Dragoslav Srejović i Miroslav Pantić zastupali drugu stranu. U jednom času za reč se javio i akademik Milorad Ekmečić da bi izrazio svoje protivljenje Izjavi, kao još jednoj podeli između Srba.

Kolege, pustimo Slobu da radi svoj posao: Dobrica Ćosić, kakademik
Photo: Dragan Kujundžić
Na kraju ove žustre, i na momente polemičke, rasprave akademik Miroslav Pantić je sam predložio da se o Izjavi ne glasa već da je potpiše ko hoće. Tako je i bilo. Potpisalo ju je 40 akademika - M. Popović, M. Bećković, P. Palavestra, N. Tasić, M. Pantić, D. Srejović, S. Selenić, M. Gašić, Lj. Simović, D. Mihailović, N. Milošević, M. Pavić, B. Brukner, M. Garašanin, I, Antić, D. Vitorović, G. Nikoliš, R. Anđus, R. Reljić, S. Trajački, M. Srbinović, B. Popović, B. Petrović, V. Popović, M. Simić, Z. Marić, M. Marjanović, M. Tomić, M. Jovičić, Ž. Bumbaširević, Lj. Marić, D. Despić, Z. Maksimović, M. Flašar, V. Šušić, M. Ivić, P. Ivić, Đ. Zloković, D. Dražić, D. Radić, S. Dušanić, B. Ferjančić, D.Stefanović, S. Rajčić, P. Miljanić i S. Todorović. (B. Ćurguz)

***

DALEKOVIDOST AKADEMIKA EKMEČIĆA
U decembru 1990. u Londonu na simpozijumu "Jugoslavija prema dvehiljaditoj" dvostruki akademik Milorad Ekmečić je u svom ekspozeu istakao neminovnost građanskog rata u Bosni i Hercegovini kao posledicu predstojećeg raspada SFRJ.

Tvrdnju o nužnosti raspada SFRJ Ekmečić je objasnio istorijskim iskustvom i vekovnim težnjama Slovenaca i Hrvata da stvore svoje nacionalne države, kao i da su onu "predratnu" i ovu "donedavnu" zajedničku državu oni doživljavali samo kao tranzitnu tvorevinu u funkciji njihovih nacionalnih interesa. U takvom spletu međusobno suprotstavljenih interesa nije bilo stvarnog mesta zajedništvu i proklamovanom bratstvu i jedinstvu kao neraskidivoj sponi jugoslovenskih naroda.

Govoreći o perspektivama u BiH, Ekmečić je tom prilikom ukazao i na opasnost od narastanja ekstremnog islamizma i ustvrdio da će u predstojećem i neminovnom "krvavom sukobu" muslimani u prvoj etapi sukoba biti na strani Hrvata da bi potom, uvidevši svoje trajne etničke i istorijske korene i bliskosti, kao i na tim osnovama artikulisane nacionalne interese, prešli na srpsku stranu i time doprineli jedino realnom i mogućem razrešenju bosanskohercegovačke krize.

Realno je pretpostaviti, ako se ima u vidu navedeno mišljenje, da će muslimanski narod, kao i uvek dosad, na vreme shvatiti da je za dva najbrojnija naroda u BiH nužno da su opredeljena na suživot, kao i da je na muslimanskom narodu, kao najbrojnijoj etničkoj zajednici u BiH, najveća odgovornost, a time i obaveza da povuče taj prvi sudbonosni korak kojim bi se zaustavila nepotrebna razaranja, žrtve i rat koji bi mogao da potraje unedogled, a koji sigurno nije u interesu muslimanskog i drugih naroda koji žive u BiH.

Koliko je bila tačna pomenuta vizija akademika Ekmečića potvrdio je i tok događaja koji je zatim usledio. Prema tom scenariju još da se muslimanski narod suprotstavi ekstremnom islamskom nacionalizmu i time pruži ruku suživota svim narodima sa kojima je vekovima živeo u slozi i na prostorima BiH. Dotad jedino preostaje da se nadamo da će i taj čas što pre doći. (Nikola Mišljenković, Novi Beograd)

Jugoslavija je bila veštačka tvorevina, zato smo morali da je razvalimo: Milorad Ekmečić, projektant
PHOTO: Stock
Izdanje dnevnog lista "Politika" od 6. juna 1992. godine

SPREČITI OPASNE SUKOBE
Za svega nekoliko dana svima je moralo postati jasno da se nad situaciju u zemlji nadnela preteća senka širih sukoba, možda čak i građanskog rata. Podela i sukobljavanja, zasad samo u političkoj i intelektualnoj sferi, svakodnevno se produbljuju. Reči i postupci upozorenja koji podsećaju na najgore mogućnosti neprestano se množe i dolaze sa različitih polova političke lepeze.

Prizor jedva prikrivene podele u samoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi i javne podele i sukobljavanja među vodećim intelektualcima i akademicima, samo po sebi, retko je kada viđen i zapamćen. Sada je toliko više delovalo kao upozorenje na najširu javnost. Dijalog postaje sve teži. Postupci pojedinih političara i političkih struja kao da svedoče o nepostojanju spremnosti da se pod rastućim pritiskom spolja traže hitna, ali politička kompoziciona rešenja za dramu koju preživljavamo. Umesto toga, rečnik i metodi često otkrivaju ne samo opasne lične ambicije, nego i prezir prema stvarno demokratskim i mirnim načelima i putevima za traženje izlaza.

Svakom pametnom je jasno da se iz sadašnje krize, čak i ako se ostavi za trenutak po strani nemilosrdni i prema Srbiji nepravedni pritisak spolja, mora izlaziti kompromisima, a ne jačanjem podela u narodu. Za vladajuću većinu koja je smanjena, ali ne može biti ignorisana kao politička činjenica, nije dobro kad iz svakog mogućnog dogovora isključuje toliki deo opozicionih političara i njihovih slebenika, pogotovo među intelektualnom elitom. Ne može se, primeran radi, jednostavno prihvatiti ocena da baš svi oni koji nisu izašli na prošlonedeljne izbore pripadaju taboru nepatriota i maltene izdajnika. Ne može se stabilnost tražiti kroz produbljivanje podele i kopanje novih rovova prema tim pojedincima i strujama.

Interesi demokratije i stabilnog mira u budućnosti Srbije i Crne Gore traže od svoh da se hladne glave okrenu dijalogu, a da politički pritisak zadrže u okvirima demokratskih institucija, pre svega među izabranim parlamentarcima i u krugu legalnih političkih stranaka.

Zbog toga je neprihvatljivo i ono što deo opozicije nameće kao nasilni put za rušenje vlasti. Ta vlast nije uvezena spolja, niti svoj položaj duguje fizičkom nasilju i pritisku.

U borbi protiv nosilaca vlasti, neprestano se mora isticati privrženost osnovnim načelima demokratije. Linč ne može predstavljati izlaz iz tunela u koji smo zapali. Pogotovo je to opasan put u našoj zemlji, svega nekoliko godina nakon napuštanja jednog od prikrivenih, ali u suštini najtvrdokornijih despotskih režima u tada socijalističkim zemljama. Ako se prihvati metod obračuna koji nudi i deo vladajućih struktura i deo opozicije onda bi se, uz stalo, bolje shvatilo da su upravo na radikalnom krilu opozicije okupljeni mnogi, teško kompromitovani sopstvenom staljinističkom prošlošću i prosto organskom vezom sa vrhovima onoga što danas zovu "crvenom bandom". Neki od najistaknutijih predstavnika te, sve više omrznute faze u našoj nedavnoj istoriji i danas sede upravo u vrhovima organizacija i pokreta sa kojima se opozicija upinje da dođe na vlast.

U takvoj plimi latentnog nasilja i ignorisanja principa i načela demokratije, bez sumnje ohrabrujuće zvuči nedavno saopštenje Demokratske partije. Legitimna je strah tog dela opozicije da bi moglo doći do sukoba i građanskog rata koji bi Srbiju i ovo što je ostalo od Jugoslavije konačno gurnuo u ponor iz kojeg teško da ima povratka. Nismo to očekivali, ali i jučerašnje reči princa Tomislava Karađorđevića, sina kralja Aleksandra, zvuče realnije i trezvenije od izjava i najava onog dela opozicije koji ne preza ni od pribegavanja uličnom nasilju u ovom tragičnom času za sve nas "Odlazak vlade i šefa države" - poručuje taj Karađorđević - "ne bi bio dovoljan da se obezbedi mir i stabilnost". I princ stoga upućuje pogled prema odbrani i učvršćenju demokratije i konsultovanju naroda.

Sve ostalo vodi u nezapamćena iskušenja i opasnosti za naš narod. Ovo je trenutak kada se mora trezveno razmišljati. Demokratiji neće svakako goditi, niti će je zaštititi, kad neki od političara otvoreno kaže da bi rado prihvatio čak i ulogu neizabranog šef države! To otkriva ambiciju za vlast koja se graniči sa negiranjem osnovnih principa demokratije. Preti i nesagledivim posledicama - jer je srećom odavno za nama ostalo doba kad se moglo ignorisati većinsko raspoloženje naroda i biračkog tela.

Sama činjenica da i u ovim teškim trenucima iskušenja svi možemo reći šta mislimo i založiti se za odbranu principa demokratije i izbora traži, ako ništa drugo, i koju reč priznanja i odbrane svega onog što je za poslednje tri, četiri godine toliko izmenilo političke odnose u Srbiji makar to bilo i nedovoljno prema svemu što se moglo još učiniti. U prirodi je ljudskoj da se zaboravi brže ono što je zasluga, nego što se porađa nezadovoljstvo i gnev zbog onog što ne valja i što treba otkloniti.

Tako je i sa iskušenjima pred kojima se nalazi sadašnja vladajuća partija zajedno sa glavnim nosiocima državne vlasti koji su svi iz njenih redova.

Od te partije i snažnog pokreta koji je, uz ostalo, podigao na noge Srbiju posle perioda teške diskriminacije u Titovoj Jugoslaviji, sada se očekuje da ne deli narod podelama i suprotstavljanjima jednih drugima. Od nje se očekuje da podrži demokratsko razrešenje krize jer je dosad, ako se želi reći istina, i sama dosta učinila za obnovu nacionalnog dostojanstva i demokratije. Ona mora da odbaci uskogrudu zatvorenost i da se širom otvori prema zahtevima javnosti. Od nje, a ne od uličnih demonstracija koje se mogu zvati i "mirnima", ali nesumnjivo sadrže klicu opasnosti od građanskog rata, zavisi hoće li preostali i neobavljeni poslovi u dubokom demokratskom preobražaju zemlje, započeti nekada pod njenim vođstvom, sada dobiti maksimalno i pravo ubrzanje.

To se može ostvariti na više načina, ali svi konvergiraju u jednom smeru: otvorenom izlasku na birališta sa kojih niko neće biti isključen. Vredelo bi odmah najaviti prevremene izbore. Vredelo bi povesti i odgovornu akciju protiv jačanja deoba i opasnosti od građanskog rata. Samo u tom slučaju pojedinci, skloni verbalnom ekstremizmu i prevrtljivosti, ne bi mogli da nalaze hranu za svoje tekuće potrebe i ostvarivanje ličnih ambicija u borbi za vlast. Sve bi se ipak prepustilo biračima, pogotovo u ovim teškim časovima.

Srbija je uz Slobu: Članice fan kluba "Slobodan Milošević Superstar"
Photo: Stock
Upravo održani izbori svakako su razočarali one koji su u našoj zemlji i u inostranstvu težili brzom i lakom - na žalost ne i demokratskom - "obračunu" sa vlašću i njenim glavnim nosiocima. Ti izbori, međutim, nisu isto što i izborno odmeravanje na opšteprihvaćenom tlu demokratski rasčišćenih pravila. U takvim izborima, i nosioci vlasti i vladajuća partija imaju svoju šansu, možda i jaču od svih ostalih. Ako bi još jednom potvrdili svoju spremnost da demokratski evoluiraju u svojim programima, pa i sa spremnošću da prihvate ruku nekakve, makar i manje formalne, saradnje u prelaznom, toliko dramatičnom periodu - najodgovorniji pojedinci i krugovi potvrdili bi i snažno patgriotsko osećanje odgovornosti.

Nema rešenja koje bi bilo rezultat uličnog pritiska i linča, odnosno pretnje linčom, propraćenom kampanjom straha oko bombardovanja i Šeste flote. Jedino prihvatljivo rešenje jeste demokratsko obraćanje izbornom telu i rokovima koji su prihvatljivi za sve.

Tek potom bi se moglo iskristalisati ko ima pravo na to da se nudi narodu kao vođa. Sad se čuju glasovi koji se nude ali više ugrožavaju demokratiju nego što je jačaju. To je prava istina, čak i bez obzira na ono što se pri tom javno govori i tvrdi.

Demokratije nikad dosta, pogotovo u zemlji koja je nje bila tako dugo lišena. Ulični sukobi ne rešavaju krizu. (Dr Aleksandar Prlja)

***

Dr Kostić: Nismo bombardovali Sarajevo (Podgorica, 5. juna):
Potpuna je laž da su jednice JNA, koje su bile pod našom komandom, bombardovale Sarajevo - rekao je potpredsednik Predsedništva Jugoslavije dr Branko Kostić na današnjem zasedanju Skupštine Crne Gore u raspravi o sankcijama prema Jugoslaviji. Dr Kostić je rekao da sva tri naroda u Bosni i Hercegovini imaju svoje oružane formacije i da svi imaju i teško naoružanje i međusobno se tuku. To je klasični građanski rat, izjavio je Kostić. Zato ne možemo prihvatiti, makar nam prijetila i Šesta flota, da su Crna Gora i Srbija izvršile agresiju na Bosnu i Hercegovinu, naglasio je potpredsednik Predsedništva Jugoslavije.

Nismo ni granatu ispalili: Sarajevo, samourušeno
Photo: Stock
***

KOME SMETA SRBIJA
Srbija se, zbog tog što ne želi kompromise, našla kao smetnja na putu stvaranja novog svetskog poretka. I zato se u očima sveta našla u položaju delikventne države i delikventne nacije. To su, prema mišljenju profesora dr Oskara Kovača, dr Predraga Simića, profesora dr Dragana Simeunovića i komentatora Milike Šundića, razlozi zbog kojih su se Srbija i Crna Gora, odnosno nova Jugoslavija, našli u izolaciji međunarodne zajednice. Oni su sinoć bili gosti beogradskog studija u emisiji "Svet nas pita" u kojoj se na Prvom programu RTV Srbija govorilo o temi "Političko nasilje - zašto?".

- Nama se u Jugoslaviji dešava da precenjujemo sopstveni značaj, upozorio je profesor Kovač i objasnio. - Mi jesmo dali povoda tome da se na ovim prostorima svako meša, ali je toliko angažovanje u nesrazmeri stvarnog značaja Jugoslavije. Mi smo se našli kao smetnja na putu stvaranja novog svetskog poretka, pre svega, zato što je politička levica i dalje vladajuća stranka u Jugoslaviji. A to svetu ne odgovara.

Prema rečima dr Kovača američki istoričar Pol Kenedi je pre pet-šest godina predvideo da SAD kao velesila neće ostati jedina sila u svetu. Prema Kenedijevim predviđanjima biće čak pet velikih sila, pa će zemlje kao što je Jugoslavija, a kako se sada vidi i Danska, imati izbora. Kenedi je smatrao da je SAD velesila, ali na zalasku. Pored nje i Rusije, velesile su još i Japan, Kina i Evropska ekonomska zajednica, koja to i oseća i zato je u sprezi sa SAD u ostvarivanju politike koja se trenutno vodi prema Jugoslaviji.

Kako je objasnio Kovač berlinski zid nije srušen, već se samo pomera i to tako da sa jedne njegove strane budu Slovenija, Hrvatska, BiH, Sandžak i Kosovo, a sa druge Savezna Republika Jugoslavija. (A. B. - D. I.)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 7. juna 1992. godine

SAO KRAJINA PRIZNALA PRIDNJESTARSKU REPUBLIKU (Bukurešt, 6. juna):

SAO Krajina zvanično je priznala Pridenjestarsku Republiku na tlu Moldavije i u najskorije vreme će poslati delegaciju u Tiraspol radi zaključivanja sporazumima o uspostavljanju diplomatskih odnosa i saradnje. Novinska agencija Republike Moldavije "Moldova pres" oštro kritikuje "međusobno priznavanje dve secesionističke države" - SAO Krajine, koja bi trebalo da je u sastavu Hrvatske, i Pridnjestarske Republike, koja je deo Moldavije". "Moldova pres" naglašava da je "jedna ilegalna secesionistička tvorevina proznala drugu takvu tvorevinu", dodajući da je "možda na pomolu stvaranje novog tipa saveza evropskih secesionističkih tvorevina".

Bratska tvorevina: Grb Pridnjestarske Republike
Photo: Miro Krajnović
***

PONOVO SUKOBI KOD PRIJEDORA (Banjaluka, 6. juna):
Brđani kod Kozarca, na samim obroncima Kozare, i dolina reke Sane od Prijedora prema Sanskom Mostu, ponovo su danas meta žestokih oružanih sukoba vojske Srpske republike BiH okruga Prijedor i muslimansko-hrvatskih ekstremista ubačenih na ovo područje.

Kod Brđana se nalazi grupa od 150 do 200 najekstreminijih pripadnika zelenih beretki, koje je predvodio Albanac rodom iz Plava Bećir Medunjani. Medunjani je ranjen i krije se po vrtačama i pećinama na Kozari kojih je gotovo bezbroj, ali pošto je planina u okruženju, očekuje se njegovo hvatanje. U današnjim okršajima pod Kozarom na strani srpske vojske nije bilo poginulih, ali se još ne zna broj poginulih pripadnika zelenih beretki, koji su, prema zaplenjenoj dokumentaciji, bili uredno vojnički organizovani po vodovima, četama, brigadama i većim formacijama, a imali su čak i štampane pozive za mobilizaciju u TO BiH.

Delovi grupe napadača na grad Prijedor prošle subote, koju je predvodio Slavko Ećimović, Hrvat rodom iz zapadne Hercegovine, i ekstremista Alija Ališković, bivši milicionar iz Hambarina, (predvodio napad i ubijanje vojnika u ovom mestu) danas su rspoređeni duž obala reke Sane prema Sanskom Mostu, odakle otvaraju žstoku vatru. Vojsci u Prijedoru pridružila se u čišćenju ovog terena i Specijalna jedinica MUP AP Krajine iz Banjaluke. Sam grad Prijedor je pod kontrolom vojske Srpske BiH i dan protiče mirno.

Noćas je od posledica eksplozije bombe, koju su bacili ekstremisti u Prijedoru prošle subote, preminuo major Zoran Karlica, jedan od poznatih boraca prijedorske brigade na ratištima kod Lipika i Pakraca. U Sanskom Mostu je i dalje mirno, a sa područja sela Hrustovo, gde jedna grupa zelenih beretki odbija da preda oružje, sinoć je otvarana vatra na vojsku. (D. K.)

***

KRAJINI NIKAD TEŽE (Knin, 6. juna):
Glavni grad krajinske republike već treći dan je u mraku. Struja se uključuje uglavnom od ponoći do zore, a zbog suše koja je ispraznila akumulacije i ratnog požara u Bosni koji je pokidao prenosnu mrežu, elektroni iz severnodalmatinskih hidroelektrana (jedinih elektropotencijala u Krajini) slabo ili nikako ne stižu u Liku, na Baniju i Kordun. Već su najavljene i restrikcije vode, a zbog nedostatka električne energije, hleb se proizvodi u minimalnim količinama. Zalihe brašna su sve tanje, a ulja, kafe, deterdženta, cigareta i mnogih drugih artikala u prodavnicama nema.

U kninskim bolnicama nestaje kiseonika, a spisak neophodnih lekova koji su potrošeni svakog dana se proširuje. Naftnih goriva, naravno, nema već nedeljama, a rezervoari retkih automobila u pokretu napunjeni su naftom ili benzinom sa ipak mršave berze.

Od letnjih političkih nemira i "balvan-revolucije" 1990. godine, narod se bio navikao na izvesnu izolaciju i život pod presijom neprijateljskog okruženja. Međutim, zahvaljujući otvaranju puta prema Bosni i punim robno-novčanim komunikacijama sa istočnim delom Jugoslavije, sindrom opsadnog stanja nije mogao da se razvije do kraja. U postojećoj situaciji, kada je krajinska republika potpuno opasana ratnim požarom i kada su prekinute sve saobraćajne (čak i avionske veze) sa Saveznom Republikom Jugoslavijom, opsadno stanje preraslo je u klaustrofobiju.

Tako se Krajina našla u zaista "riplijevskoj" poziciji, odnosno u situaciji da joj je onemogućen bilo kakav saobraćajni i robno-novčani kontakt sa jedinom prijateljskom državom - Jugoslavijom - koju su Ujedinjene nacije ionako stavile u karantin. Slobodne komunikacije sa Bosanskom krajinom, koja se nalazi u istoj ili težoj situaciji, slaba su uteha.

Osećanje izolovanosti pojačava i informativna blokada jer beogradska štampa već dvadesetak dana ne stiže u Krajinu, a zbog drastične restrikcije struje retko se mogu pratiti emisije Radio-televizije Srbije. Zbog nestašice struje skoro da su potpuno umukle i lokalne radio-stanice, pa se već beru posledice takvog stanja.

Photo: photocroatia.com
Glasine su procvetale. I o stanju u Krajini i o situaciji u Srbiji. Na nevesela zbivanja građani se teško privikavaju najviše zbog toga što se sve ove nevolje nisu ni najmanje osećale za vreme jednogodišnjeg rata, odnosno zato što dolaze u trenutku kada bi vojna uprava UNPROFOR-a trebalo da donese mir. Taj momenat bitno utiče i na političko raspoloženje javnosti, koja se i te kako kritički odnosi prema garnituri koja drži vlast u Krajini. U Kninskoj krajini ponovo se aktuelizuje "večna tema" - Vensov plan. Ovde nikada nije vladalo uverenje da ovaj dokument treba prihvatiti onako kako je prihvaćen a to znači bezuslovno. Greh se stavlja najviše "na dušu" sadašnje vladajuće garniture.

Zbog svega toga jačaju političke pozicije bivše garniture koju personificira Milan Babić kako u Kninskoj krajini, tako i u rubnim srpskim područjima Krajine koja, prema Vensovom "načertaniju", nisu u zoni zaštite Ujedinjenih nacija nego u - Hrvatskoj.

Da je tako, najbolje govore dva događaja sa elementima skandala. Krajinska policija je pre nekoliko dana sprečila Babića da uđe u Gračac i prisustvuje tribini njegovog ogranka Srpske demokratske stranke. Usled toga tribinu SDS-a u Gračacu sazvalo je tzv. Raškovićevo krilo stranke i kad je jedan od političara savetovao "babićevce" da napuste skup, u sali je ostalo manje publike nego organizatora.

Posebna priča je finansijsko polje gde inflacija divlja jače nego u Srbiji, a cene osnovnih prehrambenih namirnica veće su i za sto odsto od beogradskih. Mogobrojne ekspoziture beogradskih banaka (Jugobanka, JIK banka, Beobanka, Karić banka) bave se isključivo kupovinom deviza koje se prebacuju u centrale. Ove banke nigde ne plasiraju novac, niti kreditiraju bilo koga, pa je javnost uverena da im je jedini zadatak prikupljanje zdravog kapitala u Krajini. Da je tako, govori i poplava dilera sa punim tašnama dinara koji kupuju devize za račun najverovatnije privatnih poslodavaca i banaka Savezne Republike Jugoslavije. (Milan Četnik)

*Nastavak feljtona u ponedeljak 16. avgusta