Dobrica Ćosić, most između vlasti i opozicije

image

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 17. maja 1992. godine

Momo Kapor: PORODIČNO STABLO
Za nas montanjare, više no za Srbijance, važnije je ko je iz kakve porodice, nego šta poseduje. Poreklo je naša opsesija. Kad nas šalju u svet bez igde ičega, daju nam kao prtljag samo prezime - kuku onome ko ga obruka! Bolje mu je da se nikada ne vraća. U našim sivim kamenim brdima žive samo dve vrste porodica: dobre i tanke kuće! Stranac će teško primetiti bilo kakvu razliku između njih. Često su one tanke kuće, koje još nazivaju tanježom i tanjevinom, imućnije i bogatije stokom i pokućanstvom od onih dobrih, jer ugled je nevidljiv.

U jednom pismu Makijaveli kaže: "Najveći dokaz mog poštenja je moje siromaštvo!" Kako se, dakle, zna koja je dobra, a koja loša kuća? Budući da se stotinama godina drže na oku, prolazeći kroz razna iskušenja i nevolje, kroz suše, ratove i požare, ljudi iz siromašnih brdskih krajeva dobro znaju kako se ko držao i koliko je ko mogao da izdrži. Postoje tako porodice u kojima je ženska čeljad sklona preljubi; kuće ukoljica i prznica, lopovske familije i one koje ne umeju da sačuvaju ni jednu tajnu... Postoje kuće koje su tradicionalno davale hajduke i barjaktare, guslarske i svešteničke familije: porodice koje daju najčuvenija pričala ili najbolje i najveštije rezbare... Kada se neko iz dobre kuće oženi devojkom iz tanke, nastaje prava porodična tragedija!

Zapitaćete se, svakako, koga to danas zanima u Beogradu. Stigavši u glavni grad i nastanivši se u njemu, mi sa sobom donosimo i nevidljivi prtljag naših dalekih predaka. U početku, dok smo još mladi i dok gutamo energiju i prostor, i ne primećujemo kako brkati prađedovi navijaju za nas odnekud sa oblaka, čudeći se kako smo brzo savladali prvu klasu aviona, impresionizam, vezivanje čvorova na kravati i ljubljenje ruku damama, što im se od svega najmanje dopada.

I ma koliko se ovaj grad razlikovao od onih dalekkih divljih zaseoka, čija imena zastrašuju nežno urbano uho - Zvijerina, Čemerno, Jadovno, Velje Duboko - odnosi ostaju isti; neko je iz dobre kuće (odžaković), a neko iz tanke... Onaj kome je čukundeda pre dvesta godina ukrao ovcu, ma koliko se uzdržavao od toga, ukrašće neki kompjuterski program! U to možete da budete sigurni! Onaj kome je prađed "vodao" begu opanke oko kuće, a nije ga preklao zubima, daće garantovano intervju pariskom "Liberasionu", u kome će ispljuvati sopstveni narod, samo da se umili tuđinu i izvuče kakav mali ćar. To je jače od njega, zato neka mu bude prosto!

Onaj kome je u junu 1876, čukundeda pobegao iz bitke na Vučjem dolu u Kotoru kod Austrijanaca, danas sa familijom i pokradenim parama beži "Sviserom" u Švajcarsku. Ne treba ga zbog toga kriviti; od takve je loze! Kome je rođeni deda promenio veru i prešao u islam, promeniće i partiju i domovinu i narod za malo zapadnog sitniša i poslužiteljsko mesto. Ako vam je prađed dizao bune i ustanke, i nesvesni sebe i toga šta činite, povešćete demonstracije za istinu usred Pariza, Njujorka ili Beča, grada Česarskoga... Kada se gosti žale na neljubaznost crnogorskih kelnera, oni ne shvataju da jedan Batričević ne može da služi nekog Smrdića iz Virovitice. I otac i djed i svi njegovi ga preče u tome! Možete li da zamislite Vukotiće i Plamence na recepciji hotela kako se klanjaju nekom Slovencu, u čijoj se domovini smatra aristokratom svako ko zna prezime svog oca? I za njih smo jedino odgovorni. Zbog toga je Crna Gora, verovatno, jedina zemlja na svetu gde očevi podmićuju vojnog referenta da im na ratište pošalje sva tri sina, a ne samo jednog! Zapad to, na žalost, ne može da shvati... On ne razume da su sinovi dobrih kuća dužni da nastave slavu svoje loze, dok je onima iz takozvanih tankih kuća rat jedina prilika da svojim familijama steknu najzad ugled na bojnom polju i uvrste se među odžakoviće, makar izginuli svi do jednog.

I evo, usred Novog Beograda, u sumornim oljuštenim soliterima iznad kržljavih parkića izgaženih gumama automobila, rastu i granaju se porodična stabla... Penzionisani oficiri, profesori i policajci, pre smrti, na kuhinjskim stolovima, sa kojih su prethodno skinuli stolnjake, crtaju, najpre, korenje - to su hajduci, četovođe, barjaktari i pastiri (Jakov, Vuk, Gligor, Mitar, Krsto...) - montanjarski rodoslov koji se završava grančicama na kojima izrastaju kibernetičari, piloti, pisci, ministri, trgovci i košarkaši. Stablo je crtano na hartiji za pakovanje, ali grane ne mogu da stanu, pa prelaze i na drugu stranu, a pravi se za najmilijeg unuka, onog koji najviše liči na dedu i čije ime nosi; neka zna iz kakve je kuće!

Izdanak plemenite loze: Momo Kapor, potomak guslara
Photo: Dragan Kujundžić
I u svakom tom rodoslovu postoji priča o tome kako je neki davni predak zaklao Turčina, pa morao da pobegne, promeni ime i posed. Slavu nikada! Nešto mislim i da je svaka montanjarska familija zaista ubila samo dva Turčina, ne bismo bili pod njima čitavih 500 godina! I tako, dolazi lagano razdoblje kada nas više ne zapanjuju svetska čuda... Siti smo dimljenog salomona kuvanog na pari, ostriga i provansalskih sosova, blinja sa kavijarom i omleta sa tartufima...

Čini nam se potpuno ispraznim probanje tek otvorenog vina iz boce koju pobožno drži šef sale (pijucnemo ga rasejano, tek reda radi, misleći - ko je ikada vratio flašu?), ne vidimo jedni druge za stolom od cveća i sveća, servirano je uvek više čaša nego što je potrebno - i tada nam iz sela pokojnog oca rodbina pošalje paket sa suvom ovčetinom! Kuvano je dva dana i dve noći sa raštanom (koga je presekao mraz da malo smekša) i krtolom, a naša zgrada i ulica mirišu na neuštrojenu ovčetinu, koju smo sekli sekirom, kao da se pola Hercegovine preselilo u ovaj tihi beogradski kraj.

I gle, vođeni njuhom i nostalgijom, pristižu montanjari; neko nosi bocu lozovače (tako nam neki zovu novu državu: Obala lozovače), a neko crno vino; sedimo i ćutke žvaćemo tamno-crveno meso i zeleni raštan... Ima li veće sreće! To i nije obična večera, već nemi razgovor sa precima koji nas opet gledaju sa oblaka, oblizujući brke nad takvom gozbom.

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 18. maja 1992. godine

OMOGUĆITI HUMANITARNU POMOĆ STANOVNICIMA SARAJEVA
"Vlada Republike Srbije se upoznala sa problemom dopremanja međunarodne humanitarne pomoći stanovnicima Sarajeva drumskim i vazdušnim putem. Vlada ističe posebno hitnost prolaska konvoja Ujedinjenih nacija sa hranom i medicinskom pomoći za sve stanovnike Sarajeva, kao i problem omogućavanja dopremanja međunarodne humanitarne pomoći preko sarajevskog aerodroma, odnosno korišćenje tog aerodroma za civilne letove.

U vezi s tim, vlada smatra da je neophodno da sve strane u oružanim sukobima u Bosni i Hercegovini uvaže prioritetni značaj i razloge za nesmetano omogućavanje doturanja međunarodne humanitarne pomoći i bezbednosno osposobljavanje sarajevskog aerodroma za civilne letove. Vlada Republike Srbije se obraća rukovodstvima i drugim odgovornim licima svih strana u oružanim sukobima da svojim ukupnim delovanjem i konkretnim postupcima na terenu učine sve što mogu da se osigura normalno dopremanje humanitarne pomoći stanovnicima Sarajeva. Sa svoje strane Vlada Republike Srbije će takođe nastaviti sa slanjem pomoći ugroženim područjima", kaže se u izjavi.

***

ŠTA ČEKA SRBE U HRVATSKOJ (Zagreb, 17. maja):
Šta mogu da očekuju i čemu da se nadaju Srbi u Hrvatskoj - pitanje je i tema koja pomalo ostaje u senci tragičnih događaja u Bosni i Hercegovini, ali ipak ništa ne gubi na aktuelnosti. Tim više što je proteklih dana Sabor pod HDZ zastavom morao da proguta gorku pilulu izmene Zakona o manjinama, i to u smislu kako je to naložila EZ.

Taj zakon, koji u naslovu uporno izbegava imenovanje suštinske teme (a to je političko-teritorijalna autonomija Srba u Hrvatskoj) još nije počeo ni da se primenjuje a već je morao biti izmenjen. Prihvatanjem izmena koje najzad i zakonski garantuju autonomiju na nivou regije još se ne odgovara na ono pitanje s početka teksta. Jer, najkraće rečeno - hrvatska strana ne odstupa od čvrste namere da "pacificira Srbe", dok Srpska Krajina u takvim okolnostima i dalje nema nameru da živi s takvom Hrvatskom.

Dvojnik Dobrice Ćosića: Ivan Aralica
Dok sa jedne strane hrvatski čelnici uveravaju domaću i međunarodnu javnost da grade demokratsku i pravnu državu, odgovor na napred postavljeno pitanje može se naslutiti iz mnogih nedvosmislenih istupa na tu temu istaknutih predstavnika hrvatskog političkog i kulturnog života. Popularni pevač (sada se naziva pevač-gardist) Kićo Slabinac ovih dana javno reče: "U političkom smislu mislim da treba raskrstiti sa istokom. Vrijeme je da to shvate i oni, a mi već jesmo". Pa onda ispriča navodno vic po kojem dva hrvatska vojnika pucaju po četnicima i jednom nestane municije, a drugi prestane pucati. "Što ne pucaš?" - pita onaj bez municije, a drugi odgovara: "Štedim streljivo za budući suživot". Ima takvih novokomponovanih "vojničkih viceva", s bradom i bez nje, sve više.

Istaknuti pripadnik HDZ i funkcioner u Saboru dr Šime Đodan ovih dana je ponovo otišao korak dalje u analiziranju Srba. "Ovi naši Srbi pravoslavci, oni nisu pravi Srbi, niti su ikad došli iz Srbije. To su bajke za razne Raškoviće i njima slične. Oni su tek u 17. stoljeću prešli s katoličke na pravoslavnu vjeru i po porijeklu nisu ništa drugo nego mi, ovdašnje autohtono stanovništvo" - kaže on u "Nedjeljnoj Dalmaciji".

Tek ustoličeni javni tužilac Republike Hrvatske Vladimir Šeks pohvalio se preksinoć preko kanala HTV da je za proteklih mesec dana od kada je ustoličen na tu funkciju "inicirao podizanje desetak tisuća optužnica protiv pobunjenika i ratnih zločinaca", što prema vlastitim najavama nije i kraj njegovih ambicija. Ništa manje konkretni nisu bili ni novinari "Večernjeg lista", pre nekoliko dana, kada su u tekstu o sve učestalijim dinamitaškom terorističkim akcijama po Zagrebu za to direktno optuživali Srbe.

Možda najzanimljivije "proročanstvo" na ovu temu neposredne budućnosti Srba u Hrvatskoj čitamo iz pera hrvatskog književnika Ivana Aralice, ne zato što on više uopšte ne skriva svoju očiglednu opterećenost Srbima (možda baš zato što nosi staro srpsko prezime a veliki je Hrvat - vrag će znati te mračne puteve ljudske podsvesti), već zato što je to karakterističan i zaista pismen primer jednog dela hrvatske političke svesti koji je opet trenutno dominirajući na ovom prostoru, a svoju "crvenu nit" provlači tamo od Starčevića, a već poznatim putevima do danas. Na to, zapravo, upućuje njen sadržaj.

Redovno gostujući poslednjih meseci na stranicama "Slobodne Dalmacije", u svom poslednjem tekstu u ovoj godini (kako sam najavljuje), pre tri dana on piše: "Ni Srbija ni Srbi općenito neće moći izbjeći kolektivnu krivnju za rat i razaranja koja su počinili u zajednici s armijom. Tu izjave da kolektivne krivnje nema, s kojima se svi lako možemo složiti, ničemu ne služe. Srpsko oslobađanje kolektivne krivnje i u matici i u dijasporama bit će dugotrajno i trebat će ga dokazivati iz dana u dan, od slučaja do slučaja, na kooperaciji i suživotu s drugim narodima po uzancama suvremenog svijeta".

Tuđmanova Hrvatska je sa evidentnim antijugoslovenima i secesionistima na vlasti, svojom oružanom pobunom protiv države Jugoslavije i pokušajem da oružanom silom pokori i primora na poslušnost srpski narod u Hrvatskoj izazvala današnju ratnu tragediju u ovoj republici (podsećamo na intervju De Mikelisa u "Globusu"), a opipljiv rezultat te bezumne politike jeste činjenica da srpski narod na teritoriji Krajine uopšte nema nameru da dalje živi sa ovakvom Hrvatskom kakvu reprezentuje i sam I. Aralica. Barem dok je ta mrzilačka svest na vlasti. Da tu činjenicu promeni, Hrvatskoj ostaju samo dva puta: da pruži ruku srpskom narodu u Hrvatskoj ili da odabere sudbinu agresora na područja Krajine. I. Aralica i deo hrvatske političke svesti koji on reprezentuje, po svemu sudeći, nije u dilemi. U takvim okolnostima - nije ni druga strana. (Radoje Arsenović)

***

MUSLIMANSKO RUKOVODSTVO NAMETNULO RAT (Pale, 17. maja):
Danas je na Sokocu održan sastanak predstavnika vlade Srpske Republike Bosne i Hercegovine, SAO Romanije, srpskih opština Olovo i Rogatica i predstavnika Udruženja građana romanijske regije u Beogradu. U ime srpske vlade sastanku su prisustvovali Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik i general-potpukovnik Ratko Mladić, komandant Štaba oružanih snaga Srpske Republike BiH. Na ovom skupu, kako javlja agencija SRNA, razmatrana je trenutna političko-bezbednosna situacija u Srpskoj Bosni i Hercegovini i konsolidovanje privrede na ovom području. Predsednik Predsedništva Srpske Republike Bosne i Hercegovine Radovan Karadžić upoznao je prisutne sa hronologijom događaja u Bosni i Hercegovini posle priznavanja nezavisnosti i proglašavanja mobilizacije "Alijine vojske", a zatim dodao: "Mi tačno znamo šta hoćemo. Hoćemo svoju državu u Bosni i Hercegovini, ako oni hoće da izdvoje Bosnu i Hercegovinu iz Jugoslavije, mi hoćemo svoju državu da izdvojimo iz Bosne i Hercegovine."

Svi oficiri su dobro došli, ima još da se ubija: Radovan Karadžić, strateg
Photo: Stock
"Mi moramo nastaviti 'transformaciju' armije koju je započeo Alija Izetbegović, kada je sugerisao Muslimanima i Hrvatima da ne idu u tu istu armiju. Sada u njoj ima vrlo malo vojnika muslimanske nacionalnosti - uglavnom su Srbi. Izvan ove armije, mi drugih srpskih formacija nemamo. Prihvatamo sve srpske oficire JNA rodom iz Bosne, koji žele da ostanu, ali i one oficire iz drugih republika koji žele da ostanu s nama, zbog održavanja mira, a ne produžavanja rata", rekao je Karadžić. Muslimansko rukovodstvo je nametnulo rat, iako su Srbi tražili političko rešenje svih problema, rekao je Momčilo Krajišnik i upoznao prisutne da će svi srpski rodoljubi nositi jedinstvenu oznaku - srpsku trobojku.

***

POZIV NA IZBORE I SLOGU (Kraljevo, 17. maja):
Na današnjem promotivnom i predizbornom skupu Srpske radikalne stranke u Kraljevu dr Vojislav Šešelj je govorio građanima okupljenim na centralnom Gradskom trgu ispred Spomenika solunskim ratnicima. Osnovna poruka u govoru predsednika Srpske radikalne stranke je poziv Kraljevčanima da 31. maja iziđu na savezne i lokalne izbore i da glasaju za najbolje kandidate, uz podsećanje da je to njihov patriotski čin i da na taj način doprinose sticanju demokratskog legitimiteta nove Jugoslavije. Vojislav Šešelj je optužio lidere ostalih opozicionih stranaka za bojkot izbora, nazivajući ih izdajnicima i iznoseći pri tom svoje mišljenje o razlozima njihovog neizlaska koji se svode na, kako je rekao, neizbežnu želju tih stranka "za izvršavanje naloga neprijatelja Srbije, a posebno Amerike".

- Obnova nezavisne i slobodne srpske države, koja će obuhvatiti sve srpske zemlje, što znači da će u sastav Srbije i nove Jugoslaviije ući srpska Bosna i Hercegovina, zatim srpski Dubrovnik, Dalmacija, Lika, Kordun, Banija, Slavonija, Baranja i srpska Makedonija. Da bismo taj cilj što pre postigli, rekao je Šešelj, mi smo prihvatili ovaj koncept SR Jugoslavije kao nužnu međufazu i time sačuvali međunarodni kontinuitet države, a ne, kako su hteli naši neprijatelji i domaći izdajnici, da na evropskom šalteru tražimo priznanje.

Trenutno se borimo za srpsku Bosnu i Hercegovinu: Šešelj raportira Miloševiću
PHOTO: Stock
Sada se vodi - rekao je Šešelj - borba za srpsku Bosnu i Hercegovinu i tamo srpski narod pobeđuje, pa se očekuje potpuno oslobođenje ove teritorije. Njih će kasnije čuvati snažna i dobro opremljena vojska formirana od srpskog stanovništva koje na ovim područjima živi. (M. Dugalić)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 19. maja 1992. godine

SARAJLIJE MASOVNO BEŽE IZ GRADA (Sarajevo, 18. maja):
Dugačke kolone izbeglica, koristeći trenutno zatišje, danas pokušavaju da napuste Sarajevo, ali još nema pouzdanih podataka o tome ko je organizovao kolone. Zna se da je jedna veća kolona, u organizaciji Dečje ambasade iz Međaša, izvela iz Sarajeva veći broj dece i majki prema Splitu. Kolona je prošla srpsku opštinu Ilidža. Radio Beograd javio je popodne da je jedna velika kolona krenula prema Palama i da u njoj ima pripadnika svih naroda.

Radio Sarajevo takođe javlja o masovnom iseljavanju iz grada. Narod beži na sve strane, a od Lenjinove ulice do Ilidže formirana je velika kolona, navodi Radio. Kako javljaju strane agencije, fotoreporter španskog lista "Avui" Džordi Pudžol je ubijen, a njegov kolega iz Asošijeted presa Dejvid Braukli ranjen u žestokim okršajima tokom vikenda u Sarajevu. Džordi Pudžol je prvi strani novinar koji je ubijen tokom desetonedeljnih ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini. Inače, u Bosni i Hercegovini prošle noći je, prema vestima koje pristižu sa terena, bilo nešto mirnije nego prethodnih dana.

Srpski izvori navode da su muslimanske snage prošle noći napale položaje srpskih teritorijalaca na Butmiru. Nema vesti o poginulima i ranjenima. Na Butmiru je jutros mirno, a vesti o većim sukobima u prepodnevnim časovima nema ni iz drugih delova Sarajeva. Srpska novinska agencija Srna saopštila je da je identifikovano deset Srba poginulih u jučerašnjim borbama u naselju Pofalić, koje su opkolile muslimanske snage. Broj mrtvih je, navodi agencija, veći, ali sve žrtve nisu još identifikovane.

Pod srpskom opsadom: Ratno Sarajevo 1992.
PHOTO: James Mason
Isti izvor, pozivajući se na Centar službi bezbednosti, optužuje srpske teritorijalce da prisilno iseljavaju Muslimane iz naselja Grbavica. Radio ne navodi imena ljudi od kojih je traženo da se isele. Sukoba je prošle noći bilo i na prilazima naselju Gornja Tuzla, udeljenom desetak kilometara od Tuzle prema Brčkom. Srna kratko navodi da su muslimanske snage pokušale prodor prema srpskim selima na Majevici. Iz Mostara, gde su proteklih dana vođene žestoke borbe, jutros nije bilo vesti. U Bihaću je, prema vestima Radio Sarajeva, rano jutros u blizini vojnog aerodroma, koji je u subotu ujutro miniran, izbio sukob u kome je bilo i poginulih. Detalji o tom sukobu se ne navode.

***

NI OHOLOST, NI INAT (Pariz, 18. maja):
U pariskoj knjižari švajcarskog izdavačkog preduzeća "L'až d'om" (L'age d'homme), prostoriji bukvalno pretrpanoj knjigama koje "izviru" iz polica, iz poda i iz stolova, veliki pisac nije bio u prilici da priča o svojim knjigama. Okružen grupom srpskih intelektualaca koji decenijama žive u Parizu, Dobrica Ćosić se nije osećao ugodno iako je bio zasipan izlivima poštovanja. Od njega su, naprosto ti Srbi - željni da pomognu otadžbini - mnogo tražili - da bude "most" između vlasti i opozicije, da okupi oko sebe sve umne ljude bez obzira na političku pripadnost, u zemlji i u svetu, radi "spasa srpskog naroda".

Ćosić se u Parizu našao na povratku iz Bordoa za Beograd. Njegov ovdašnji izdavač, Vladimir Dimitrijević uspeo je, ukratko, da ispriča kako su Ćosića u Bordou dočekali s divljenjem i uvažavanjem i da je na dve konferencije imao izuzetne sabesednike, književnike, filozofe i profesore univerziteta povodom knjige "Vreme zla" objavljene na francuskom. Naglašavajući da "nikad u životu" nije naišao na takve sabesednike koji su, iz različitih uglova ("pa i sa pozicija Svetog Avgustina") produbljivali teme iz njegovih romana, Dobrica Ćosić je želeo da istakne još dva događaja koji su na njega ostavili jak utisak. Tokom večere za oko dve stotine najeminentnijih žitelja Bordoa u jednom divovskom, višespratnom vinskom podrumu, priređen je koncert "Branka Krsmanovića": beogradski hor je srpskim duhovnim pesmama fascinirao slušaoce, "kao da ih je Bog poslao u Francusku". Druga je uspomena vezana za razgovor sa Žak-Šaban Delmasom, dugogodišnjim gradonačelnikom Bordoa. Ugledni degolista, nekadašnji ratnik, ministar, predsednik vlade i Skupštine, Šaban Delmas bio je prijatno iznenađen kada mu se Ćosić obratio kao "jedan major pokreta otpora generalu pokreta otpora". Otpočeo je dug, živ dijalog o prilikama u Srbiji i možemo za sad samo reći da taj dijalog nije okončan, što nije od male važnosti jer se mišljenje Šaban Delmasa i danas pažljivo sluša u Narodnoj skupštini.

Mi Srbi smo Jov, pogotovo ja: Dobrica Ćosić, pisac i mučenik
Photo: FoNet/Božidar Petrović
Ćosićevi sagovornici u knjižari sinoć su jedva dočekali da razgovor sa literature skrene ka politici. Zasipali su ga pitanjima i predlozima, uvereni kako je "krajnje vreme da se nešto učini za spas srpskog naroda". Ćosić im je objašnjavao da je, kao pisac, inicirao dogovore između vlasti i opozicije, ali se "oni nisu sporazumeli". Pobednička oholost vladajuće partije suočila se sa destruktivnim inatom opozicije. Naglašavajući kako najveća odgovornost pada na vladajuću partiju i predsednika Miloševića, Ćosić je veoma oštro podvukao i odgovornost opozicije koja "ratuje s boljševizmom kad ga nema". Opšte dobro srpskog naroda trebalo bi da bude primarni motiv političke akcije, a ne borba za vlast, istakao je Ćosić.

Pisac je sinoć obelodanio kako priprema "knjižicu o unutrašnjim prilikama", ali je bio i raspoložen da pažljivim slušaocima poduže objašnjava kako je, sticajem istorijskih okolnosti, srpski narod gubio svoj identitet, kako je jugoslovenska ideja "koja nije samo greška" i u predratnoj i u komunističkoj državi taj identitet slabila, pa je srpski narod ostao bez svoje nacionalne politike. Evropa nas je izigrala na najgori način priznajući prvu secesiju na kontinentu, raspadom SSSR-a narušena je postojeća ravnoteža u svetu, "mir je svršio poslove koji se rešavaju ratom". Po Ćosićevoj oceni, prisutvujemo nastavku nedovršenih svetskih ratova (prvog i drugog), pri čemu Balkan više nije ozbiljna interesna sfera naših bivših saveznika.

"Mi Srbi smo narod Jov" (u Starom zavetu Jov osporava starojevrejsko učenje o tome da su patnje kazna za greh - prim.dop), rekao je Ćosić, poredeći sadašnju situaciju sa "iskušenjima iz 1813. godine". Ne objašnjavajući svojim sagovornicima (upućenim u istoriju svog naroda) da su te godine srpski ustanici, suočeni s nadmoćnim neprijateljem i bez pomoći sa strane, bili prinuđeni na povlačenje na svim frontovima, ali da tim neuspehom nije prestala borba do konačnog oslobođenja Srbije. Ćosić je naglasio da ćemo to iskušenje prebroditi ukoliko "nađemo unutrašnje snage, spremnosti za trpljenje", ako izdržimo odbijajući moralno spuštanje ispod egzistencionalnog minimuma, ako smo spremni da napravimo ozbiljno, radno i demokratsko društvo. Srpsko pitanje, bar kao "remetilački faktor" postalo je evropsko i svetsko pitanje, postoje snage u savremenom svetu koje će - promatrajući surovi postupak osude Srbije - proceniti da to može i njima da se desi ako poslušno slede "novi poredak". Valja izdržati, savetuje Dobrica Ćosić. (D. Ribnikar)

*Nastavak feljtona u četvrtak 1. jula