Neprijatelji će nas naterati da se udružimo

image

Do septembra ove godine na našem portalu pratićete dokumentarni feljton o izveštavanju beogradske “Politike” tokom 1992. godine. Ova najmračnija epizoda Miloševićevog huškačkog lista svesno je u Srbiji deponovana u zaborav: taj period se uglavnom ne pominje, postoji samo maglovito sećanje na tekstove koji su raspirivali mržnju i na pojedine autore koji su se svesno stavili na stranu šovinističke histerije. Za mnoge čitaoce, danas, 18 godina docnije, ovo štivo srpske novinarske sramote biće prvi susret sa miloševićevskom krvavom ideologijom koja se otvoreno pripremala za zločine. Baš zato, ovaj feljton valja čitati kao upozorenje i iskustvo ratne propagande bez paralela u poslednjih 50 godina. Tekstove iz “Politike” prenosićemo u celini, bez komentara

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 25. aprila 1992. godine

Slobodan Milošević: UČINITI NAJBOLJE ŠTO MOŽEMO ZA SRPSKI NAROD
Vama, sveštenstvu i vernicima srdačno čestitam veliki praznik Uskrs sa nadom da ćemo, u ovim teškim vremenima, sa punom svešću i odgovornošću, svi učiniti najbolje što možemo za srpski narod, našu zemlju i sve njene građane.

***

SRPSKI NAROD NIJE KRIV
Princ Aleksandar Karađorđević apelovao je na američkog predsednika Džordža Buša da pokaže razumevanje za srpski narod i da odustane od kaznenih mera kojima mu je nedavno zapretio Stejt department. U otvorenom pismu upućenom juče predsedniku SAD, koje je iz prinčeve kancelarije dostavljeno Tanjugu, princ Aleksandar kaže da "srpski narod ne zaslužuje nikakvu kaznu", da "nije ništa kriv" i da je njegova jedina želja da živi "bezbedno i slobodno i u miru sa svojim susedima".

"Prateći pažljivo napore Sjedinjenih Američkih Država i Evropske zajednice da obezbede mir u nekadašnjoj Jugoslaviji, došao sam na žalost do zaključka da će politika Vašingtona i Brisela na tom području dovesti do daljeg prolivanja krvi (kao sada u Bosni) i dugotrajne političke nestabilnosti na Balkanu", poručio je princ Aleksandar predsedniku Bušu. On je izneo ocenu da "suština problema leži u neuspehu SAD i EZ da shvate srpsko pitanje i da ga ispravno ocene".

Ja vam lepo kazala da srpski narod nije ništa kriva: Princ Aleksandar piše Bušu
Photo: Dragan Kujundžić
Iznevši stav da je za postizanje trajnog i bezbednog mira na Balkanu najvažnije rešenje "srpskog pitanja", princ Aleksandar je apelovao na američkog predsednika Buša da ima na umu, pored ostalog, da "srpski narod nema ni želju ni nameru za dominacijom", da "priznaje pravo drugih južnoslovenskih naroda na samoopredeljenje, ali insistira na tome da i on mora uživati to pravo" i da "nema nameru da stvara neku etnički čistu državu", ali da ne može ostati ravnodušan prema činjenici da bi "po sadašnjim planovima SAD i EZ" njegov veliki deo ostao van granica Srbije. Na kraju pisma princ Aleksandar je zahvalio predsedniku Bušu na podršci za angažovanje snaga UN u Hrvatskoj i zamolio ga da zatraži od UN slanje mirovnih snaga i u Bosnu i Hercegovinu, "jer mir treba sačuvati po svaku cenu".

***

HRVATSKA CEPA BOSNU
Stanje u Bosni i Hercegovini i dalje je kritično, a mirovni napori i potpisani dogovori o apsolutnom prekidu neprijateljstava imaju minimalne šanse da uspeju. Ovakva, pesimistička procena razvoja događaja u BiH, u vojnim krugovima se temelji na osnovu zbivanja na terenu, a pre svega raspoređivanja i dopremanja novih oružanih formacija iz Hrvatske. Bez obzira što Armija u Bosni i Hercegvini ima defanzivni nastup, štiti svoje ljude i objekte kao i ugroženo stanovništvo, borbe eskaliraju i otvaraju se nova žarišta.

Hrvatska, posle značajnih gubitaka teritorija, kako ocenjuju vojni izvori, okreće svoje vojne potencijale ka Bosni. Otvorena agresija, pred kojom dvonacionalna koalicija u Sarajevu, zvanične vlasti u Zagrebu ali i međunarodni mirotvorci zatvaraju oči, više je nego očita, posebno u Posavini, području Livna i dolini Neretve. U ove krajeve, sem vojnika, iz Hrvatske svakodnevno stiže vojna oprema i naoružanje. Takođe, oružani sastavi Republike Hrvatske, kako napominju vojni izvori, otvaraju artiljerijsku vatru sa svoje teritorije, pružajući podršku formacijama partijskih vojski HDZ-a i SDA koje deluju u Posavini.

Delovi Bosne i Hercegovine, za koju međunarodna zajednica nastoji da obezbedi suverenitet, praktično su pod direktnom kontrolom vlasti u Zagrebu. Lokalne vlasti u dolini Neretve, zapadnoj Hercegovini i Posavini nemaju nikakve veze sa Sarajevom. O tome svedoče i pregovori Armije i vlasti u Čapljini, kada je saglasnost o svim potezima tražena u Zagrebu. Na područjima Livna, Duvna, Dervente, Čapljine, Mostara, Bugojna i drugim mestima, međunarodno priznata vlast BiH ne funkcioniše a sve odluke i komande stižu iz Hrvatske. Jedna od potvrda ove konstatacije jeste i sudbina uhapšenih Srba sa tih područja. Posle hapšenja ili kidnapovanja tamošnje vlasti, ili bolje reći hrvatska vojna uprava, sprovode ih u zatvoreničke logore u Hrvatskoj.

Photo: thespectergroup.com
Naoružani muslimanski ektremisti, koji žive u delovima BiH koji se nalaze pod direktnim protektoratom Hrvatske, u potpunosti podržavaju takvu politiku. Mada su raspoređeni u posebne odrede, oni su ipak priključeni jedinicama HOS-a, koje opet združeno deluju sa regularnim sastavima hrvatske vojske. Komandovanje i jednim i drugim i trećim je objedinjeno a naređenja stižu od vrhovnih stožera. Drugi faktor koji, kako procenjuju vojni izvori, daje male šanse miru u Bosni, jeste sve agresivnije delovanje partijske vojske Alije Izetbegovića. Ove jedinice koje deluju pod nekoliko "firmi", najčešće pod nazivom "zelene beretke", organizuju se i pripremaju nove akcije. Sem pešadijskog, opremljeni su i artiljerijskim oruđima. Najveća koncentracija ovih snaga je u Sarajevu, Travniku, Zenici, Cazinskoj krajini i u srednjem toku reke Drine. Kao i u područjima koja direktno kontrolišu hrvatske vlasti, i u ovim krajevima postoje muslimanske i hrvatske formacije koje deluju zajednički. Razlika je u tome što se hrvatski odredi stavljaju pod komandu muslimanske vojske.

Ovakav razvoj situacije u Bosni i Hercegovini, kao i koncentracija hrvatsko-muslimanske vojske na pomenutim prostorima nije slučajan, ocenjuje se u vojnim krugovima. Naime, krajnji cilj je cepanje BiH na dva dela i to dolinom Neretve i Bosne. Pažljivijom analizom dosadašnjih akcija ta zamišljena linija se poklapa sa kriznim žarištima Neum, Čapljina, Mostar, Konjic, Sarajevo, Zenica, Doboj, Derventa i Bosanski Brod. Sem ove zamisli vojni analitičari ukazuju i na nastojanje da se u BiH sukobi izazovu i u Cazinskoj krajini. U tom području, koje je naseljeno uglavnom muslimanskim življem, dolaze hrvatski ekstremisti sa željom da se ubace na teritoriju Srpske krajine. U dolini Drine poslednjih dana je primećeno novo grupisanje muslimanskih naoružanih paravojnih formacija. Zapadno od Zvornika i Goražda formirana je Handžar i Druga drinska divizija, za koje vojni izvori kažu, da imaju prvenstveni zadatak da prošire ratni požar ka Sandžaku.

Po svemu sudeći ako se govori o agresiji na BiH onda je to agresija regularne hrvatske vojske o čijim dejstvima na prostorima Bosne postoje neoborivi dokazi. Dalja destabilizacija i nastavak rata u BiH zavisi od instrukcija koje dolaze iz Zagreba, naglašavaju vojni izvori. (Nikola Trklja)

***

KANTONIZACIJOM DO MIRA U BOSNI
Dogodilo se ono čega smo se svi plašili. Posle Slovenije i Hrvatske sukobi su se preneli u Bosnu i Hercegovinu. Ako se u početku i moglo govoriti o incidentima (ubistvo svata na Baš-čaršiji) sada se mora otvoreno reći da u tronacionalnoj tvorevini besni pravi građanski rat. Čitavu Bosnu i Hercegovinu potresaju međunacionalni sukobi, a u Sarajevu i Mostaru vode se već i ulične borbe. Potpaljivanjem fitilja u BiH učinjen je još jedan korak u definitivnom rasturanju Jugoslavije.

Bez namere da prebrojavamo ispaljene granate i utvrđujemo ko ih je i zašto ispalio, jer je to u ovom trenutku apsolutno nemoguće, zamolili smo za razgovor Nenada Urića, istraživača u Istorijskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, kako bismo odgonetnuli razloge ključanja u, kako se obično kaže, "bosanskom loncu", u trenutku kada se, uz pomoć oružja, povlače linije razgraničenja, pre svega, po verskim i etničkim kriterijumima.

Kada se u istorijskim izvorima prvi put pominje ime srednjovekovne bosanske države?
- Prvi pouzdani istorijski podaci o Bosni potiču iz sredine X veka. Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit u svom "Spisu o narodima", poznatijim pod naslovom "De administrando impreio", zabeležio je da se Bosna u to vreme nalazila u sastavu Srbije, na čelu sa knezom Časlavom (928-960). Prema istom spisu, Srbi su u to vreme nastanjivali, pored Bosne u njenim prvobitnim granicama i kasnije Raške, i oblasti koje su se nalazile na prostorima današnje Crne Gore, Hercegovine i Hrvatske (Duklja, Zahumlje, Konavlje, Paganija sa više ostrva: Korčula, Mljet, Hvar, Brač). Tokom XII veka za prevlast nad Bosnom bore se susedne države Vizantija i Ugarska. Posle smrti vizantijskog cara Manojla I Komnena (1180. godine) pojavljuje se Bosna, pod Kulinom Banom, kao samostalna država.

Oblast prvobitne Bosne nalazi se na području oko gornjeg toka istoimene reke, odakle se zatim postepeno širila, sve do kraja XIV veka, kada je pod Tvrtkom I Kotromanićem (1353-1391) bosanska država doživela najveći uspon i posedovala najveće tritorije. Tvrtko I krunisao se 1377. godine u manastiru Mileševa za kralja "Srbljem, Bosni, Primirju i Zapadnim stranama".

Primena srpske istorijske doktrine u praksi: Ruševine u Bosni
PHOTO: Kamenko Pajić
Da li je u tumačenju istorijskih činjenica bilo zloupotreba u našoj istorijografiji?
- Podaci o Bosni i Hercegovini su oskudni, često i protivrečni. Ne začuđuju zato različita tumačenja srednjovekovne istorije Bosne i Hercegovine. Prvi istoričar novog vremena Jovan Rajić u svojoj poznatoj istoriji Srba, Hrvata i Bugara, objavljenoj krajem XVII veka, prikazao je Bosnu kao deo Srbije. Slično je postupio, nezavisno od Rajića, i Franjo Pejačević, hrvatski istoričar tog doba, kao i poznati nemački pisac istorije Srbije i Bosne Johan Hristijan Engel. Značajno je napomenuti da su i mnogi istraživači prošlosti iz Habzburške monarhije tokom XIX veka, pre okupacije Bosnen i Hercegovine, prikazali prošlost ovih zemalja kao deo srpske istorije.

Prokret u tumačenju srednjevekovne istorije Bosne i Hercegovine nastao je posle 1878. godine kada su ove zemlje odlukom velikih sila bile predate na upravu Austro-Ugarskoj. Širenje Austro-Ugarske na Balkanu, koje su Srbi i muslimansko stanovništvo Bosne smatrali privremenim rešenjem, austrougarske vlasti smatrale su, međutim, učiniće trajnim. Čitav niz političkih i ekonomskih mera, kao i mera u oblasti kulturne politike, koje je preduzela okupatorska vlast, imale su za cilj da opravdaju i učine mogućim potpuno prisajedinjenje ovih zemalja Austro-Ugarskoj.

U vreme austrougarske vladavine Srbi su bili većinsko stanovništvo u Bosni i Hercegovini. Prema austrougarskom popisu iz 1910. godine Srbi su činili 43,5 odsto stanovništva (824,553 stanovnika), Muslimani 32,7 odsto (612,137), a Hrvati 20,4 odsto (387,797). Pošto se Muslimani u to vreme nisu nacionalno opredeljivali prema verskoj pripadnosti, već su se izjašnjavali kao Srbi ili Hrvati, ili su ostajali neopredeljeni, Srbi su, zajedno sa onim delom muslimanskog stanovništva koji se nacionalno identifikovao sa Srbima, činili, kako je primetio publicista Šukrija Kurtović, uoči Prvog svetskog rata, apsolutnu većinu u Bosni i Hercegovini.

Kakvi su bili odnosi između pripadnika triju veroispovesti u Bosni i Hercegovini posle ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine?
- U skladu sa tadašnjim zvaničnim shvatanjima da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, zasluge za ujedinjenje pripisane su svima. Nastupilo je opšte pomirenje i praštanje. Zanemarivano je učešće pripadnika ekstremnih hrvatskih i muslimanskih grupacija u masakrima civilnog stanovništva u Srbiji u vreme rata. Jedan muslimanski publicista zapisao je kako su se Muslimani i Hrvati iz Bosne i Hercegovine, koji su u ratu okrvavili ruke u Srbiji, očekujući odmazdu, ali ubrzo, uvidevši da Srbi ne pomišljaju na osvetu, organizovali su se i uz pomoć država koje su izgubile rat počeli da rade protiv novostvorene države.

Pre rata stvorenu i prosrpski orijentisanu Muslimansku narodnu organizaciju osvojili su iznutra prohrvatski orijentisane političke struje. Tome je naročito doprineo stranački vođa dr Mehmed Spaho uvođenjem u stranku prohrvatski orijentisane omladine oko lista "Delo". Kasniju promenu naziva stranke u Jugoslovenska muslimanska organizacija Spaho je objašnjavao potrebom da se na jednom mestu okupe i prosrpski i prohrvatski orijentisani politički prvaci kako bi se zajednički moglo raditi na autonomiji Bosne i Hercegovine.

Kada su Muslimani u Jugoslaviji proglašeni za naciju i kakve su političke posledice nastale iz toga?
- Muslimani su dobili pravo da se nacionalno mogu opredeljivati kao Muslimani 1967. godine. Odluku je doneo Centralni komitet Saveza komunista Bosne i Hercegovine, uz blagoslov političkog vrha Jugoslavije. Najdirektnija posledica tog čina jesu današnja politička zbivanja u Bosni i Hercegovini. Broj Muslimana se od tada u Bosni i Hercegovini stalno povećava, dok Srbi, više nego do tada, počinju da se iseljavaju u druge krajeve Jugoslavije. Prisutna je od tada, takođe, i tendencija u muslimanskoj istoriografiji i publicistici, kao u vreme austrougarske okupacije, da se Muslimani prikažu kao jedini baštinici srednjevekovne bosanske države.

U poslednje vreme mnogo se govori o kantonizaciji Bosne i Hercegovine i podeli na tri nacionalne zajednice. Šta mislite o tome?
- Kantonizaciju Bosne i Hercegovine na nacionalnom načelu, uz poštovanje ekonomskih i drugih principa, vidim kao jedino rešenje. Time bi se u budućoj nezavisnoj bosanskohercegovačkoj državi postigla izvesna ravnoteža u odnosima između tri njena konstitutivna naroda. Srbi bi na taj način dobili garanciju da u toj državi neće biti neprestano preglasavani i izloženi nasilju i progonima. Za stvaranje posebnih oblasti (kantona) u Bosni i Hercegovini postoje duboki kulturnoistorijski, nacionalnopolitički i ekonomski razlozi. Sadašnji procenat Muslimana u Bosni i Hercegovini (43,7 odsto, prema popisu iz 1991) ne može ostvariti, ni političkim ni vojnim sredstvima, unitarnu državu Bosnu i Hercegovinu, kao što ni, otprilike, isti procenat Srba u Kraljevini Jugoslaviji, koji su bili tada politički i vojno snažniji nego Muslimani danas, nije mogao stvoriti unitarnu Jugoslaviju.
(Zoran Radisavljević)

USTAV I USKRS
Rastanak od gotovo pedesetogodišnje odanosti komunizmu u Srbiji je, i formalno, označen ustoličavanjem višestranačke strukture vlasti. U razboženoj Srbiji, koja se Boga odrekla više nego što se moralo, mnogi su to shvatili i kao znak da se mogu vratiti veri, crkvi i pravoslavnim običajima. Nije li upravo srpska mladež - pre nego što je prelom od komunizma ka nečem dugom ili nečem između ozvaničen - masovnim prisustvom za Božić i Uskrs u Sabornoj crkvi demonstrativno pokazala da u ignorisanju Pravoslavlja neće slediti svoje roditelje?

Bez obzira da li se neko veri vratio iz mode ili, čak, zbog "potrebe karijere", a oni postojaniji u veri nastavili, ne krijući se više, da slave sve što su i ranije slavili, činjenica je da je jedan obruč, ipak, pukao. Srpska država i Srpska pravoslavna crkva su se približile: za ponečiji ukus previše, za ponekog taman toliko koliko treba da se, i tom vezom, manifestuje briga o srpskom narodu i nacionalnom interesu. Ta veza je, na izvestan način, sankcionisana i zakonom pa je vernicima i ateistima ostavljeno da biraju hoće li za Božić ili krsnu slavu ostati u kući, ili doći na posao. Uostalom, o izvesnoj prekretnici govori i uskršnji raspust, koji se, možda, zvanično i ne zove tako, ali svakako pada u dane Uskrsa.

Ovde se donosio Ustav na uskrs: Nekadašnja Skpština Jugoslavije
Photo: BETA/Nenad Petrović
Povod za ovu vrstu podsećanja dala nam je, namerom da u nedelju, na dan Uskrsa, održi sednice nekih odbora, Skupština Jugoslavije. Žureći da obavi neodložne poslove pred proglašenjem Ustava "Treće Jugoslavije" i čuje reč onih koji čine okrnjene skupštinske domove, Skupština preostale Jugoslavije nije za taj neodložni posao iskoristila ni petak, ni subotu (kao dva slobodna dana posle jučerašnjeg izjašnjavanja skupština Srbije i Crne Gore) već baš - Uskrs. Bespredmetno je i, još više nerazumno, uterivati nekog u religiju na izmaku dvadesetog veka, naročito ne onog ko je drugačije vaspitan, ili podložan uticaju neke druge religije.

Čak, dakle, i da su bivši jugoslovenski delegati, koji nastoje da otvore put budućim jugoslovenskim poslanicima, ubeđeni ateisti, Uskrs bi, u ime srpske tradicije koja je, ipak, nezamisliva bez Pravoslavlja, morali da provedu kod kuće. Za narod koji je odlučio da se vrati svojim korenima to nije ni sitnica, ni sporedna stvar. To je detalj na osnovu kojeg se odmerava stvarnost rastanka od prošlih vremena. Uzmimo da nam odista nije bitno šta će da misle i kažu oni koji govore o "boljševičkoj Srbiji": to se, naprosto, neće dopasti srpskom narodu. Narod u čiju visprenost, uprkos opšte apatije, ipak ne treba sumnjati, nazvaće taj Ustav Uskršnjim, jer je 27. april, osim što je ponedeljak, i drugi dan Uskrsa. (B. Matić)

***

ŠTAMPARIJA "RILINDJA" OD DANAS ŠTAMPARIJA "GRAČANICA" (Priština, 24. aprila):
Štamparija "Rilindja" u Priština od danas se zove Društveno preduzeće štamparija "Gračanica". Ime je promenjeno kako bi se ispravila nepravda koju je rukovodstvo Kosova krajem sedamdesetih godina učinilo nametanjem imena novopodignutom domu štampe u Prištini. I pored toga što je građena kao dom štampe, zajednički za sva kosovska glasila (tako je i finansirana od države) štamparija je ubrzo pripala kući "Rilindje". Novim imenom, kako ističu u štampariji, uspostavlja se kontinuitet sa štamparijom koja je u manastiru Gračanica utemeljena još 1539. godine i koja je bila jedna od najstarijih na Balkanu, posle one na Cetinju i u manastiru Mileševa. Rukovodstvo štamparije namerava da u manastiru Gračanica napravi spomen-pečatnicu kako bi se i na taj način uspostavio kontinuitet štamparstva na Kosovu.

***

Brana Crnčević: IZ NOVIH RUKOPISA

Bogu

Reci, konačno, gde si i ko si
Obelodani svoju volju
Ne daj da Srbe smrt odnosi
Ne daj da Tvoje jaganjce kolju.

Smrt zaustavi mišlju i rukom
Srbima podaj stazu čistu
Bez katolika, s varvarskim lukom,
Kojim se rugaju Tebi i Hristu.

***

ODGOVOR NA 1918.
Čitajući Ekmečića, nostalgija za Jugoslavijom postaje sve veća. Nijedan jugoslovenski istoričar nije tako vešto izvlačio iz jugoslovenske ideje plemenite misli, htenja i ciljeve i dovodio ih u sklad sa 1918. godinom i potonjim prelomnim događajima. Njegovi pogledi o jugoslovenstvu nisu se promenili ni propašću druge Jugoslavije. On je najbolji vernik i poklonik jugoslovenske ideje među istoričarima i najdosledniji sledbenik Vase Čubrilovića. Potonji mu je bio spona sa mladobosancima. Kad god zamislim njegovu pojavu, preda mnom iskrsava lik monaški čednog, ali zakasnelog mladobosanskog intelektualca. Njegovo uporno zastupanje jugoslovnske ideje može se shvatiti samo tako. Mladobosanci su bili najplemenitiji intelektualni soj srpskog roda u Bosni i Hercegovini.

Iz Bosne se jugoslovenska sudbina vidi drugačije nego iz Srbije, što mi ne možemo ili nećemo da shvatimo. Plod njegovog dugogodišnjeg istoriografskog rada, njegovo životno delo, jeste dvotomna monografija Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, Beograd 1989. Danas se među istoričarima učvršćuju dva uverenja, na krajnjem zapadu i delimično na istoku, da je Jugoslavija bila zabluda, i u središtu, oko Ekmečića, da je ona jedino pravo rešenje za njene narode. Ekmečić je izričit: "Srpski narod ne sme podleći danas moćnom zovu istorijske svesti koja ga odvaja od jugoslovenske ideje".

Za nas u novom poretku nema mesta: Milorad Ekmečić, sirak tužni
PHOTO: Stock
Za "Politikinu" ediciju "Srpsko pitanje" Ekmečić je izdvojio dva eseja i jednu raspravu: Srpska nacionalna sudbina između Srednje Evrope i Evrope (Srbi i jugoslovenska ideja). Istorijski koreni i socijalna dinamika jugoslovenskog jedinstva u XIX veku, i Stavovi Nikole Pašića prema američkim planovima pretvaranja Austro-Ugarske u federativnu državu. Izuzev prvog rada, ostala dva bila su poznata nauci.

Pre upuštanja u objašnjenje našeg položaja između Srednje Evrope i Evrope, Ekmečić je ukazao na nekoliko južnoslovenskih samoobmana, bitnih za razumevanje naše stvarnosti. Našu "duhovnu maglu" stvorile su "zadocnele nacije" - slovenačka, hrvatska, muslimanska, makedonska i crnogorska. O poslednjim dvema on piše: "Iza rugla o crnogorskoj naciji ne postoji ni ona elementarna mitska Stvarali je činovnici." "Kod bosanskih muslimana je moguće za rok od nekoliko meseci primetiti radikalnu promenu kolektivnog mentaliteta. Oni su narod koji se okreće za pobednikom."

Padom komunizma živnula je ideja o novoj Srednjoj Evropi. Njena osovina jeste Berlin-Beč-Rim. Nije li to novo ime za negdašnje sile Centralne osovine? Raspadom Jugoslavije lepo se u ovu zamisao uklapa ideja o Titu kao "poslednjem habzburgovcu"! Da li propast Istočnog bloka i Jugoslavije omogućava nastanak dunavske konfederacije? U tom slučaju iz Beča će se prema Zagrebu (možda i Sarajevu) i Budimpešti usmeriti dva rukavca pomenute osovine ili nove Srednje Evrope. Iza svega toga stoji jedna nemerljiva sila. "Katolički nacionalizam je najgori srpski protivnik u istoriji, jer iza njega stoji crkva koja ima monopol na istinu." Dakle, za nas u ovom novom poretku nema mesta. A kako doći do Evope kada se ispred nas preprečila toliko moćna Srednja Evropa?

To je nateralo Ekmečića da izađe iz svog esnafskog kruga i ukaže na mogućnost povratka mira na našim prostorima. "Dok se ne stabilizuje verski nemir austrijskih katolika, nema stabilne Jugoslavije i Srbije." Što se tiče Jugoslavije (one prave) sada je sve jasno, a Srbije, videćemo. S tim u vezi meni se nameće misao da nam se oni svete za 1918! U tome se skriva suština svih naših sadašnjih nesreća. Ekmečić nas prosto tera da se zapitamo - kako se verski nemiri suzbijaju i, posebno, ko može primiriti austrijske katolike.

Volim Ekmečića i rado ga se sećam: Radoš Ljušić, naprednjak
Photo: FoNet/Zoran Mrđa
Čitajući Ekmečića postaviće svaki čitalac znatno više pitanja i sebi i drugima. A to je rečit dokaz da je čitao knjigu koja nudi ideje i prisiljava na razmišljanje, koliko o onome što jeste toliko i o onome što nije napisano. Takve knjige su retke u istoriografiji. (Radoš Ljušić)

Izdanje dnevnog lista "Politika" od 26. aprila 1992. godine

KAKO SPASTI SRBIJU (Novi Sad, 25. aprila):
Iako na prvu javnu tribinu jedinstva, koju je organizovao Koordinacioni odbor opozicionih stranaka o temi "Šta i kako dalje", nisu iz opravdanih razloga došli mnogi najavljeni prvaci srpskog naroda (dr Radovan Karadžić, prof. dr Nikola Kilibarda, Božidar Vučurević i dr.), zatim visokodostojnici Srpske pravoslavne crkve i istaknuti književnici iz Beograda i drugih mesta - novosadski skup ostaće značajan kao prvi veliki odgovor predsednika opozicionih stranaka sa namerom da prevaziđu sva stranačka opredeljenja i iznad njih postavio interese ugrožene Srbije. U uvodnom izlaganju predsednika Koordinacionog odbora advokata Radonje Bulatovića (Narodna radikalna stranka) rečeno je da se samo ujedinjeni Srbi mogu spasiti od genocidnih, vatikanskih i islamskih zavera, koje su rasplamsale građanski rat u pojedinim krajevima Jugoslavije.

U usvojenoj deklaraciji, upućenoj građanima Srbije, kaže se da je naša zajednička domovina ugrožena separatističkim delovanjem, avetima prošlosti, terorističkom agresijom, tako da sada postoji osnovna bojazan da se Srbiji razori i da u njoj izbije građanski rat.
- Pozivamo sve naučne, kulturne i javne radnike zemlje Srbije da pomognu našim građanima u shvanju opasnosti koja nam preti, i upozore na potrebu jedinstva u prevazilaženju teškoća - kaže se na kraju deklaracije. - Samo ujedinjeni možemo pobediti!

Ovakvih tribina biće, po rečima Ostoje Dražića (Narodna stranka) dok se ne uspostavi jedinstvo u državi Srbiji. Nacionalno jedinstvo mora biti iznad svakog drugog jedinstva. Srbija pod krvavim stradalničkim znamenjima ne može ući u svoju obećanu zemlju.
- Ovu tribinu treba nazvati tribinom za vaskrs Srbije, jer je na svim mestima ugrožen srpski narod, a novi lažni spasitelji direktno ga vode u propast - počeo je svoje izlaganje dr Miroslav Negrojević, dodajući da nam je "crvena petonoga žaba" nanela i još uvek nanosi ogromnu štetu. Pozvao je sve da se ujedine za spas Srbije. Garancija za sve Srbe su 2,5 miliona vojnika koje ova država može mobilisati iako bi bilo bolje da ne mora.

Prof. dr Dušan Džambas (predsednik Udruženja Srba iz Hrvatske u Vojvodini) naglasio je da je na ovaj način u sudbonosnim danima pokrenuta velika ideja jedinstva. Izrazio je nadu da će se naći kohezija koja će spasti Srbiju i Jugoslaviju: dok je predsednik pokrajinskog odbora Saveza radnika Jugoslavije Radule Dražić kazao da njegov savez nije ničija opozicija, ali je podržao nastojanja da se sva stranačka opredeljenja potisnu u drugi plan, jer se radi o planiranom istrebljenju srpskog naroda. Po mišljenju Mirka Žugića (SK-PK za Vojvodinu) teško da će biti mirnog rešenja krize. On je predložio da se hitno formira vlada nacionalnog spasa u senci.

Svi Srbi oko jednog ražnja: Nacionalno jedinstvo na delu
Photo: dubrovacki.hr
Komentarišući današnje događaje u Kanjiži, Senti i drugim mestima Vojvodine više učesnika u raspravi složilo se da je to uključivanje Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara u jedan opaki, širi, razbijački plan, s ciljem da se atmosfera iz Bosne i Herceovine prenese na tle Vojvodine... Ali, naglašeno je, i za to ima leka!
Naredna tribina opozicionih stranaka zakazana je za 7. maj.
(V. Mićunović)

***

U SLUŽBI ISTORIJSKIH CILJEVA SRPSKOG NARODA

Ministar vera u Vladi Republike Srbije Dragan Dragojlović uputio je najsrdačnije čestitke povodom velikog hrišćanskog praznika Vaskrsa Njegovoj svetosti patrijarhu gospodinu Pavlu, mitropolitima, episkopima, sveštenstvu, monaštvu i vernicima Srpske pravoslavne crkve u zemlji i inostranstvu. U čestitci se ističe da ovaj praznik dočekujemo u teškim i prelomnim prilikama za naš narod i državu, u vremenima kada su Srbi ponovo izloženi stradanju, uništenju i progonstvu. To nalaže da i pojedinci i partije shvate da nisu iznad naroda već da moraju biti u službi njihovih istorijskih ciljeva. Samo tako možemo, sa manje teških posledica, savladati ovo vreme i ispuniti zadatke koje nam je istorija namenila.

Neka stradanje i vaskrsenje Hristovo, kao i naše sadašnje stradanje, budu podsticaj našem narodu, ma gde živimo, da nalazi snagu u međusobnoj ljubavi i praštanju, da se ujedini i pomogne vaskrs srpske države, koja jedino kao jaka, demokratska i jedinstvena može biti oslonac i zaštita svim Srbima. Neka svako učini najviše i najbolje što može i više neće ni trebati.

Predsednik Republike Makedonije Kiro Gligorov, povodom uskršnjih praznika, uputio je danas četitku poglavaru Makedonske pravoslavne crkve - arhiepiskopu ohridskom i makedonskom gospodinu Gavrilu.
- "Vama, sveštenstvu Makedonske pravoslavne crkve i svim pravoslavnim vernicima u Republici Makedoniji i u prekookeanskim zemljama iskreno i toplo čestitam veliki hrišćanski praznik vaskrsenje Hristovo - Uskrs. Uskršnji praznici neka proteknu u miru, sreći i dobrom zdravlju, za dobrobit i blagostanje svih građana Republike Makedonije".

Predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović čestitao je Uskrs svim vernicima pravoslavne veroispovesti i poželeo "da nam dani koji dolaze donesu mir". Izetbegović je uputio čestitku i mitropolitu dobrobosanskom gospodinu Vladislavu. "Vaš predani rad na miru, koji nam je svima nasušna potreba, pogotovu u ovim teškim vremenima, daje nadu da ćemo svi zajedno prevazići i nevollje u kojima se nalazimo", poručuje Izetbegović.

***

FORMIRATI VLADU NACIONALNOG JEDINSTVA (Svetozarevo, 25. aprila):
Promovišući svoju stranku, Srpsku narodnu odbranu, predsednik ove stranke Mirko Jović najpre je večeras u Svetozarevu (Jagodini) govorio o istorijatu i nastanku ove stranke, a zatim je, prelazeći na savremeni politički trenutak i opisivanje trenutne političke situacije, rekao:
- Mi ćemo svim sredstvima, političkim i nepolitičkim, pomagati borbu srskog naroda na prostoru BiH jer nikada nećemo priznati Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu u ovim današnjim granicama kao legalne i legitimne države. Može ceo svet da ih prizna, ali je nama bitno da li će ih priznati onih tri miliona Srba koji žive na tom prostoru - rekao je Jović

Jović je politiku Evropske zajednice nazvao varvarskom i divljačkom jer nudi i poludivljim narodima pravo na samoopredeljenje, a to pravo na samoopredeljenje pokušavaju da uskrate nejvećem narodu na Balkanu koji je stvorio ovu državu, koji je državotvoran.
- Nikakvim dekretima niko ne može dati Aliji Izetbegoviću da vlada na Romaniji, u Istočnoj Hercegovini, na Dinari, na Kozari, tamo gde su vekovima i decenijama vladali samo srpski junaci, srpski kraljevi i srpski hajduci.

Jović je, dalje, naglasio da sadašnju političku situaciju ne može da reši nijedna stranka samostalno, pa je zato predložio formiranje vlade nacionalnog jedinstva u kojoj bi, po njegovim rečima, trebalo da se nađu i Momčilo Đujić i Blagoje Adžić.

Jović je istakao da će nas možda neprijatelji naterati da se udružimo, ali je dodao da u vladu nacionalnog jedinstva moraju naći najvredniji Srbi, predstavnici SPS, predstavnici monarhista, princ prestolonaslednik Aleksandar i svi drugi koji mogu da pomognu svom narodu, ali i Momčilo Đujić. Za sve sadašnje srpske nedaće Jović je okrivio multinacionalni kapital koji je okupirao Zapadnu Evropu i pozvao sve koji mogu, ako ne puškom, onda perom i na druge načine, da pomognu srpskom narodu. (S. Žikić)

***

Na meti dobrovoljaca: Nenad Čanak
Photo: Dragan Kujundžić
RASTERANE ČANKOVE PRISTALICE (Sombor, 25. aprila):
Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine i Jugoslavije Nenad Čanak i njegove pristalice u Somboru, sinoć su jedva izvukli žive glave. Na predstavljanju "Memoranduma o Vojvodini" u sali Gradske kuće u Somboru, posle samo dvadesetak minuta i uvodnog govora Nenada Čanka, skup je rasturen. Za vreme Čankova izlaganja, u veliku salu Gradske kuće ušla je grupa srpskih dobrovoljaca odreda "Vukašin Šoškoćanin" koju je predvodio komandant odreda Jovan Ostojić. Nezadovoljni delom izlaganja i čitanja dokumenata o odvajanju Vojvodine od Srbije, pojedini u sali su javno negodovali, što su podržavali i dobrovoljci. (R. S.)

*Nastavak feljtona u ponedeljak 24. maja