Banjalučki geto

image

Kad je nedavno Milorad Dodik izjavio da su „Mladić i Karadžić ljudi koji su u jednom istorijskom trenutku bili na čelu pokreta koji se borio za slobodu, pre svega, srpskog naroda i u tom pogledu srpski narod će u budućnosti morati i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i plejadi mnogih da oda određeno priznanje i da se oduži na pristojan način za njihov doprinos“, bilo je jasno da se, u stvari, negira genocid nad bošnjačkim narodom. Isti Dodik je odmah u narednoj rečenici to potvrdio: „Da li su oni prekršili međunarodno pravo i da li su počinili zločine to tek treba da utvrdi sud, mada smo imali brojne situacije gde smo se uverili da sud radi veoma selektivno. Ne može se verovati odlukama suda koji očigledne zločine nad Srbima nikada nije procesuirao ili osudio ili koji Antu Gotovinu prvostepenom presudom osudi na višegodišnju kaznu zatvora, a samo nekoliko meseci nakon toga, uz očigledno lobiranje i značajnu podršku hrvatske države, oslobodi te kazne. U pravdu te vrste apsolutno se ne može verovati“. Za razliku od Dodika, e-novine veruju u pravdu; verujemo da se zločini i masakri ne smeju zaboraviti – baš zato, čitaocima ćemo predstavljati filmove o genocidu nad Bošnjacima, da u ovim još uvek turbulentnim vremenima od zaborava otrgnemo ono što se pokušava sakriti, slagati ili demantovati. Zločincima se nikad ne sme oprostiti!

Film nastao po originalnom svjedočenju čovjeka koji je u vremenu od početka terora u Banjaluci pa sve do svog izlaska iz Banjaluke u maju 1993. pisao dnevnik u kome je skoro telegramski zabilježio sve što mu se dešavalo u tom mračnom gradu paralisanom srpsko— četničkim orgijama. Likovi u dnevniku su stvarni, kako su neki od njih i dalje stanovnici tog grada, tačnije rečeno građani drugog reda, izmjenjena su samo njihova imena. Radnja dnevnika se odigrava u Mejdanu, banjalučkom kvartu u kom je na primjer samo u jednoj ulici nestalo više osoba čija sudbina je i danas nepoznata.

Vremenski period opisan u Dnevniku nam daje uvid kako su srpski lideri u Bosanskoj Krajini osnivajući Autonomnu Regiju Krajina u okviru Srpske Republike Bosne i Hercegovine, u Dajtonu preimenovane u Republiku Srpsku, radili planski ka ispunjenju cilja etničkog čišćenja. Autonomna Regija Krajina ne postoji više, zamijenjena je entitetom republika srpska, jer je ispunila svoj cilj: etničko čišćenje Banjaluke i Bosanske Krajine.
Najvažniji članovi Kriznog štaba Autonomne regije Krajina- ARK, koji je imao apsolutnu moć na tim prostorima, račune su polagali Palama, maloj varošici nadomak Sarajeva, gdje su Karadžić i njegov štab radili na uspostavljanju srpske republike.