Puška je kao i svaki drugi alat

image

Užička republika, kao prva veća jedinstvena slobodna teritorija, stvorena u jesen 1941. godine, po svojim dostignućima imala je prelomno značenje u razvitku oslobodilačkog rata u prvoj ratnoj godini. Užička republika je naziv za veliku ustaničku slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji, i, djelomično, istočnoj Bosni, sa oko milion stanovnika, uspostavljenu ustankom 1941. godine, nakon što su nacisti okupirali Jugoslaviju. Tokom postojanja Užičke republike punom parom je radila partizanska fabrika oružja i municije u Užicu. To je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Država je trajala samo 67 dana, od 24. septembra do 29. novembra 1941, a potom je pala u ruke nemačkog Wehrmachta i četnika, dok su se partizani povukli prema Sandžaku. Nastojeći da da svoj doprinos obeležavanju 40-godišnjice ustanka u Jugoslaviji — Muzej ustanka 1941. Užice prikupio je sećanja učesnika događaja iz perioda Užičke republike i 1981. godine objavio knjigu „UŽIČKA REPUBLIKA — zapisi i sećanja". Prenosimo odabrane delove iz ove knjige

Posle borbe na Drežničkoj Gradini pripremao sam se za odlazak u partizane. Bila je došla direktiva: skojevci mogu, koji žele, da se dobrovoljno jave. Ja sam se jedno vreme razmišljao i doneo sam odluku da idem. Odmah nam je rečeno šta sve treba da pripremimo i na šta sve treba da računamo kad se odlučujemo na taj korak. Tih dana bio sam u nekom posebnom i dosta čudnom raspoloženju, jer sam zaista donosio veliku i tešku odluku. Ići u partizane značilo je ništa drugo nego ići direktno u rat, u borbu, gde se čovek izlaže najtežim naporima i gde se gine. Ali, bio sam siguran da je cilj te borbe veliki cilj, a i da taj reskir nije mnogo veći od onog koji sobom nosi dalje ostajanje u gradu.

Najzad, bio sam sasvim spreman i već sam se opraštao sa nekim drugovima koji su i dalje ostajali u gradu. Bio je to zaista izuzetan trenutak u mom životu. Slobodno mogu reći da je to bila jedna velika, sudbonosna odluka, najveća koju sam samostalno doneo u svom životu. Bila me je uhvatila neka dosta nejasna vrsta melanholije, koja se smenjivala sa uzbuđenjem zbog predstojećeg odlaska u neizvesno, odakle niko ne garantuje povratak. Sama mogućnost da to bude poslednje viđenje sa onima koji ostaju, izazivala je jedno dvoznačno osećanje.

Sedeli smo nas dva-tri druga, koji smo se spremali na ta kav korak, ispred jednog lokala u centru grada. Čini mi se da je to bila poslastičarnica. Bilo je toplo i sunčano vreme, pravo leto u atmosferi, ali ne i u ljudima. Mirno sam posmatrao sve oko sebe obuzet upravo tim osećanjem koje se teško rečima može opisati. Bilo je to takvo osećanje koje nije ni radost ni strah, ali istovremeno i jedno i drugo pomalo; ne ni nešto ružno, niti tužno, ali ne i sasvim lepo, tako lepo kao kad se sunce posmatra kroz maglu — maglovito lepo, kao da je u isto vreme i lepo i tužno. Ovaj magloviti deo je više ličio na osećaj koji izaziva susret sa nepoznatim, od kojeg se više radujem nego strahujem — bila je to više neka nejasna radoznalost obavijena u oreol uzvišenog i ponosnog. Ali ne samo to...

Sedeli smo uz neko bezalkoholno piće i sasvim mirno, skoro kao odsutno, posmatrali sasvim retke prolaznike i osluškivali pulsiranje te malogradske arterije. Opažao sam prijatno treperenje sunčane beline, koja se odbijala od polušumovitog i sivo-zelenog tela Zabučja. Na momente mi se činilo kao da sabiram, prikupljam poslednje želje i lepote ovog sveta i te sredine u kojoj sam proveo jedan deo svoje rane mladosti. Nisam mogao da se nadivim svemu tome, toj sredini koju ću, eto, za koji dan napustiti i otići u nepoznato, u nešto o čemu sam samo priče slušao. Čudo jedno, kako do tada nisam osećao ni zapažao tu lepotu okoline — je li zaista moguće da je to sve tako omamljivo i prijatno. Svakodnevno sam tuda prolazio i živeo u tome a da nikada nisam osetio da je sve tako i lepo, i milo i prijatno. Začudo, ipak mi nije bilo tako žao što sve to napuštam, što odlazim...

Na momente mi se pričinjavalo da je vreme sasvim stalo. Nigde mi se više nije žurilo. Obaveze više nikakve ne osećam, kao da od mene više niko ništa ne zahteva, kao da sam prema svima i svemu izmirio svoje dugove i da, najzad, potpuno slobodno odlučujem o svojoj sudbini, Prosto sam se divio: eto, dočekao sam i taj trenutak da donosim tako krupne odluke, sasvim samostalno i dobrovoljno. Niko ni u kom vidu nije vršio pritisak na mene — lepo je rečeno: ko hoće — dobrovoljno.

Još jedna pojačavajuća komponenta tog osećanja bila je, možda, i sama tajnost toga čina, te odluke. O tome se nije smelo nikome govoriti, ako nisu direktno u to uključeni. Nikome od drugova ni rodbine nisam rekao. Samo je znao moj drug i rođak Marinko Arsenijević, skojevac. Ostalima sam rekao da odlazim u selo kod svojih roditelja. To sam i svom gazdi rekao, koji mi je već ranije najavio prestanak zapošljenja zbog nestašice posla. Bilo je to sasvim normalno: svi su se sklanjali iz grada ako su imali gde da idu.

Photo: Wikipedia

Ne sećam se ko nam je bio na čelu te grupe. Dok se nismo svi sakupili izvan grada, u Koštičkom potoku, nismo ni znali ko će sve biti. Dosta maglovito se sećam samo njih nekoliko, ali ne sviju. Znam sigurno da je bio trgovački pomoćnik Milenko Erić i jedan njegov kolega Jocić. Zatim se sećam da je tu bio i Milan Huncik i Slavoljub Gudurić, opančarski radnik. Negde u prvi sumrak smo se počeli peti uz neki voćnjak, levo od podnožja brda Pore, u pravcu Jelove gore. Kad smo malo odmakli od Pore, dočekali su nas trojica poznatih drugova, koji su već bili u četi. Čini mi se da su među njima bili Vukola Dabić i Slobodan Penezić, obadva obučeni u seljačko odelo i bez oružja, ukoliko ga nisu nosili ispod odela. Nas je bilo oko 5—6, dobro obučeni i sa rancima i torbicama na leđima. I mi smo bili bez oružja, ukoliko neko nije nešto imao sakriveno u džepu. Ja nisam imao ništa, a nisam ni znao da rukujem ni sa kakvim oružjem.

Putovali smo dosta dugo do logora u Zaglavku. Negde kasno u noć smo stigli. Lozinka je bila — zvaždukanje poznate melodije iz pesme „Širom sveta omladina nova" („Širokaja strana maja rodnaja"). Prilaz je bio kroz šumu, pa preko jedne čistine na čijem se bregu nalazila baza, odnosno gde se ocrtavala silueta jedne građevine, pored koje je stajao stražar, ali koga mi nismo videli. Tek kad smo kao odziv čuli istovetno zviždukanje, prišli smo i pozdravili se sa njim. Oni su se nama nadali pa je sve išlo lako. Odmah su nam ponudili nešto za jelo, ali smo nas većina odbili. Malo smo porazgovarali i ubrzo smo se našli jedan pored drugoga, na prostrtom senu, ispod krova te građevine. Bila je to jedna obična štala na čijem se tavanu nalazilo seno. Prve kuće bile su nekoliko kilometara udaljene, a ta koliba, ne samo štala, bila je usamljena. Nama je to izgledalo nekako tajanstveno, kao u nekoj bajci — novo i neobično, ali ipak prijatno. Nije nam bilo teško zaspati. I lepo smo odspavali ostatak noći, sve do izgrevanja sunca.

Sutradan smo sve svoje stvari predali u „kolektiv" — tako su zvali to zajedništvo nad stvarima. Bio je to za nas novodošle sasvim nov pojam. Znači sve je kolektivno i sve se raspodeljuje na jednake delove. Ne može, na primer, neko imati tri košulje, a neko samo jednu ili nijednu u rezervi. Svu rezervu smo tamo ostavili i ona se delila onima koji nemaju. I novac smo takođe predali u to zajedništvo. Odmah mi je sinulo kroz glavu ono što su nam neki obrazovaniji drugovi govorili o novom društvu, o komunizmu, gde nema bogataša i privatne svojine, kao u kapitalizmu. Zato, valjda, i mi dadosmo sve u zajedničku svojinu, jer se za to novo i borimo. Tako sam ja po logici zaključio o toj prvoj novini. Druga novina za nas je bilo oslovljavanje sa „druže" i pozdravljanje sa stisnutom pesnicom, a treća je bila — crvene petokrake na kapama, kao izraziti partizanski simbol — to nijedna vojska nama poznata tada nije nosila na kapama. Po tome je svako od nas zaključio da se zaista radi o novoj narodnoj i revolucionarnoj vojsci, koja se po svemu razlikuje od drugih vojnih formacija. Tih novina će biti još — ovo su samo one prvo uočene i karakteristične za partizane.

To prvo jutro u našem bivaku podsetilo me na ono drugarstvo sa izleta na Belu Zemlju: zajedničko umivanje, zajednički doručak, zajedničko čavrljanje o svojim prvim utiscima i poznanstva sa NOVIM drugovima. Jednom rečju, radilo se o prvim znacima sasvim novog načina života u koji smo stupali. Ti prvi utisci su bili sasvim prijatni, čak po nečemu i romantični: usamljena zgrada na brežuljku u blizini šume. Sve obraslo u zelenilo, izvorska voda za piće i umivanje, neposredni dah prirode i jutarnji cvrkut ptica. A još nikakvih znakova nije bilo o vojnoj disciplini, jer smo još bili bez oružja, ali i to samo za kratko. Tih dana su tu pristizale grupice drugova sa raznih strana. Brojno smo rasli svaki dan i to osetno. Tu su se prikupljali i „stari" partizani, naoružani, koji su već imali svoja prva vatrena krštenja. Mnogi od njih su već bili u vatri, u okršaju na Drežničkoj Gradini. Tu se prikupljalo i oružje, koje su pojedin­ci i grupe donosili. Meni je još prvog sledećeg dana dodeljena puška, mauzerka", koja je bila puna zemlje i zarđala, jer je duže vremena stajala negde zakopana. Neki iskusniji drug mi je pokazao kako da je rasklopim i da očistim, pa sam se zabavljao ceo dan oko nje dok sam je samo donekle doterao u red. Nažalost, bila joj je slomljena opruga na nišanu i da ne bi to klamkalo morao sam vezati običnom kanapom. Takođe mi je i prvi remnik bio od kanapa. Najgore mi je izgledao nišan. Bilo je to ružno videti, pa su mi se poneki drugovi podsmevali, naravno u šaljivom obliku, ali šta sam mogao da radim, kad druge puške nije bilo, nekome je i takva morala dopasti, zato sam se morao zadovoljiti njom. Puška je, kao i svaki alat — moraš se na njega navići da bi ga pravilno i korisno upotrebljavao. Sa tom puškom sam ostao sve do ulaska u Užice, kada smo zaplenili dovoljno novih pušaka da je i meni mogla dopasti jedna takva. Na kraju, meni je tada bilo svejedno kakva mi je puška, jer nisam je do tada nikad imao u rukama i nisam još znao njenu pravu vrednost, sve dok mi to stariji drugovi ne objasniše.

Kad se u taj logor sabra malo poveća grupa, onda su nam saopštili i kako se četa zove i ko je komandir, a odmah zatim počesmo i sa vojnim vežbama. Četa se zvala „Radoje Marić", prva užička četa, a komandir je bio Slobodan Sekulić, aktivni poručnik bivše jugoslovenske vojske. Ubrzo je četa porasla na dva voda, a svaki vod je imao po dve desetine. Docnije se to sve udvostručilo. Ja sam pripao vodu kojim je komandovao Nikola Ljubičić, rezervni poručnik, ekonom po struci. Sećam se kako sam ga prvi put tu sreo. Do tada ga nisam poznavao. Još prvo jutro kad su pristizale nove grupice, on je naišao sa još dva-tri druga. Bio je karakteristično obučen pa sam ga tako lako zapamtio. Imao je neke šajkane zelenkaste, uske pantalone i običan kaput, takođe od nekog šajka. Na nogama cokule sa belim čarapama zavrnutim preko sara. Bio je nekako ozbiljniji od mnogih nas omladinaca. Odavao je sliku zrelog čoveka sa većim životnim iskustvom.

Zgrada partizanske bolnice u Užicu 1941.
Izvor: znaci.net

Komandir Sekulić je nekako odskakao od svih drugih, ne samo po tome što je imao oficirsku uniformu, već i po samom ponašanju, po govoru, po komandovanju. Videlo se da je pravi oficir, koji je dobro ispekao svoj zanat. Kod njega je sve bilo rečito, jasno i određeno, ali nimalo grubo, već naprotiv — prijatno i zanimljivo, pa nam se mililo slušati ga. Brzo smo počeli da shvatamo i ulazimo u to osnovno vojničko znanje. Prvo je bilo rukovanje oružjem, zatim strojne vežbe, pozdravljanje i slično, i odmah smo prešli na vežbe napada i odbrane. Više puta smo „napadali" i „jurišali" na jednu golu kosu u blizini našeg logora. To nam je bilo jedino školsko učenje, a posle je došlo sve kroz živu, stvarnu praksu, gde se pucalo i krv proljevala.

Najzanimljivije nam je bilo slušati one drugove koji su već bili u pravoj i to veoma opasnoj borbi, na Drežničkoj Gradini. Dosta su nam pričali o samom toku te borbe. Jedan od tih učesnika, mislim da se zvao Milenko, doneo je kuršumom probušenu kapu albanskog žandarma. Svima je pričao kako je ubio tog žandarma i kako je zaplenio njegovo oružje i, pored ostalog, uzeo i tu kapu. Drugi su još pričali o tome kako su bili potpuno opkoljeni i kako su se na juriš probijali i probili. Od njihove dreke i gromovitog povika: U-R-A-A! napadači su se bili zbunili, a zatim poplašili i nadali bežati kao koze. Jedan nam je ispričao da je neko od naših drugova ubio žandarmerijskog komandira pred sami juriš, pa je među njima nastala prava panika, što je našima mnogo pomoglo da se uspešno probiju i izađu kao pobednici u toj nejednakoj borbi. Žandarma i Nemaca je bilo oko pet stotina, a naših oko 45. Tom prilikom sam prvi put čuo kako je Sekulić komandovao u toj borbi i samom jurišu. On se bio popeo na neko uzvišenje i na sav glas vikao da su ga dobro čuli i neprijatelji. Namerno je naglašavao komandu kao da je imao tri čete, dajući svakoj određeni pravac juriša. Meni je docnije Lile Topalović pričao da je Sekulić tada, u stvari, spasio četu od potpunog uništenja, samo svojom veštinom rasporeda boraca i vatrenim i mudrim komandovanjem. Bio je to čovek koji je znao ne samo da uputi vojnika nego da ga svog „zapali" i podstakne na junaštvo. Pod njegovom komandom, isticao je Lile, ljudi su išli kao poneseni, u najvećem borbenom zanosu, uvereni u svoju snagu i pobedu.

Sve je ovo za nas mladiće bez ikakvog vojnog iskustva bilo veoma poučno, a i jako zanimljivo slušati. To nam je pokazivalo da borba nije nikakav bauk, da se tako lako ne gine. Kad je njih tako mala grupa uspela da „nadigra" toliko nadmoćnog neprijatelja, onda smo mi „sila" — pobeda će biti na našoj strani! Ja sam se potpuno uživljavao u to i tako rezonovanje i time oterao i ono malo straha koji sam sa sobom doneo iz Užica. Ali, to je bilo na samom početku, tada kad još nisam bio ni metka opalio, niti znao kako barut smrdi, ni krv miriše, a da i ne govorimo o teškim ranama i drugim nevoljama koje ratovanje sobom nosi.

Ipak, optimizam na samom početku bio je važniji nego ikakvo drugo znanje i iskustvo. Da toga nije bilo, ne bi, svakako, ni žnjeli takve uspehe tokom razvitka ustanka.

Poručnik Sekulić nije bio komunista, ali je bio razborit i čestit čovek, veliki patriota i hrabar i odlučan vojnik. On je bio čovek koji u svako doba zna šta hoće i šta može. Podvig koji je izveo na Gradini doneo mu je veliki ugled, ne samo kod boraca, nego još više kod našeg partijskog rukovodstva. Sećam se jednog karakterističnog momenta, jednog događaja koji upravo o tome govori. Bilo je to dok smo još bili u Zaglavku. Jednog dana bio je pozvan na sastanak grupe partijskih rukovodilaca užičkog kraja. On nam je rekao da ide na taj sastanak, ali nije znao zašto ga tamo zovu. Međutim, kad se otuda vratio među nas borce, sav je blistao od neke unutrašnje sreće, od ushićenja. Čim smo ga videli, držao se, kako nam je izgledalo, kao da se nalazi na „sedmom nebu". Verujem da su mu tada čestitali na onom podvigu na Gradini, a možda je bilo i nešto više od toga, što je njemu neobično imponovalo i veoma lepo prijalo. Pored toga, bio je nečim prijatnim mnogo iznenađen. Slušao sam ga i gledao kad je sa jednim drugom među nama o tome pričao. Bio je sav ozaren radošću.

— Neverovatno! Ja to do sada nisam znao. Zar je moguće da su tako dobri ljudi ti naši drugovi, komunisti! Zar su komunisti zaista tako plemeniti i obrazovani ljudi!... — govorio je Sekulić.

On je to i dalje komentarisao, ističući kako je on do tog momenta bio u teškoj zabludi u odnosu na Komunističku partiju i njeno članstvo.

Koliko se sećam, njemu je tada i zvanično saopšteno da je postavljen za komandira naše čete, jer on na Gradini nije bio komandir čete, već je u tom teškom momentu, kao najiskusniji, kao oficir, neposredno preuzeo komandu, svakako uz odobrenje rukovodstva čete.

Milorad Petrović

*Prenosimo sa prijateljskog sajta Znaci