Do potpunog uništenja fašističkog osvajača i svih narodnih izdajnika

image

Užička republika, kao prva veća jedinstvena slobodna teritorija, stvorena u jesen 1941. godine, po svojim dostignućima imala je prelomno značenje u razvitku oslobodilačkog rata u prvoj ratnoj godini. Užička republika je naziv za veliku ustaničku slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji, i, djelomično, istočnoj Bosni, sa oko milion stanovnika, uspostavljenu ustankom 1941. godine, nakon što su nacisti okupirali Jugoslaviju. Tokom postojanja Užičke republike punom parom je radila partizanska fabrika oružja i municije u Užicu. To je 1941. bila jedina fabrika u okupiranom delu Evrope gde se proizvodilo oružje za borbu protiv fašizma. Država je trajala samo 67 dana, od 24. septembra do 29. novembra 1941, a potom je pala u ruke nemačkog Wehrmachta i četnika, dok su se partizani povukli prema Sandžaku. Nastojeći da da svoj doprinos obeležavanju 40-godišnjice ustanka u Jugoslaviji — Muzej ustanka 1941. Užice prikupio je sećanja učesnika događaja iz perioda Užičke republike i 1981. godine objavio knjigu „UŽIČKA REPUBLIKA — zapisi i sećanja". Prenosimo odabrane delove iz ove knjige

Posle napada hitlerovske Nemačke na Sovjeteki Savez juna 1941. godine, istaknuti komunisti i drugi poznati borci radničkog pokreta iz Užica, među njima i moj stariji brat Miladin, student medicine, zbog opasnosti da budu pohapšeni sklonili su se, po direktivi Partije, u okolinu grada kod drugova i prijatelja. Omladincima-skojevcima savetovano je da se po mogućstvu negde zaposle kako bi bili manje zapaženi.

U to vreme užička opština izvodila je radove na proširenju gradske vodovodne mreže. Otišao sam kod inženjera Velja Dragovića, koji je rukovodio ovim radovima, da ga zamolim da me primi na posao umesto mog starijeg brata, koji je do odlaska iz Užica kod njega radio kao poslovođa. Dragović je bez dvoumljenja pristao jer je znao da je mojoj majci posle okupacije obustavljena penzija i da smo u teškom materijalnom položaju. Štaviše, Dragović mi je savetovao da okupim grupu svojih školskih drugova koji su slabijeg materijalnog stanja i da vodim radove. To sam odmah prihvatio i za kratko vreme okupilo nas se desetak. Tako je jedna grupa omladinaca, uglavnom skojevaca, počela da radi na kopanju rovova za polaganje vodovodnih cevi u ulici pored Puškarske škole, danas Ulica heroja Dejovića.

Početkom jula saznali smo da će Komunistička partija Jugoslavije uskoro uputiti poziv narodu na ustanak protiv okupatora i da će pristupiti formiranju partizanskih četa. Ova vest nas je oduševila, pa smo nameravali da odmah napustimo posao i da se počnemo pripremati za odlazak u partizane. Međutim, stariji drugovi su nam savetovali da ne napuštamo posao dok ne jave kada treba da krenemo, a to će biti, kako nam je rečeno, verovatno za nedelju dana.

Naše oduševljenje za odlazak u partizane svakim danom je raslo. Ono nije bilo zasnovano na želji za avanturizmom, iako je i toga bilo, već na uverenju da je Sovjetski Savez tako spreman i jak da će vrlo brzo, možda za dva-tri meseca, a najdalje do kraja godine, slomiti Hitlera. Kasnije se pokazalo da je to bila zabluda proistekla iz idealizacije prve zemlje socijalizma. Naše oduševljenje bilo je u skladu i sa željom da mi, mladi komunisti Srbije, doprinesemo pobedi nad fašizmom i da time speremo deo sramote koju je našem narodu naneo politički vrh stare Jugoslavije, koja je, i pored raspoloženja naroda za otpor agresoru, kapitulirala za samo nekoliko dana.

Nestrpljenje da krenemo u partizane stalno se povećavalo. Posle nedelju dana rečeno je da treba još da pričekamo jer nije sve pripremljeno, što je kod nas izazvalo prećutno nezadovoljstvo. Kad je polovinom jula saopšteno da se odlazak odlaže za još nedelju dana, otvoreno smo reagovali. Stariji drugovi imali su dosta muke da nas ubede da formiranje oružanih jedinica nije nimalo jednostavno i da je neophodno izvesno vreme da bi se sve pripremilo i organizovalo kako valja.

Partizanska zastava u Užicu, 1941.
Izvor: znaci.net

Oko 20. jula saopšteno nam je da je definitivno odlučeno da se krajem meseca formiraju partizanske čete i da ćemo o vremenu i mestu polaska biti naknadno obavešteni. Istovremeno nam je saopšteno da svi neće moći da odu, jer neki drugovi treba da ostanu da rade u pozadini. Obuzela me je zebnja da me ne ostave u pozadini. Svi smo odmah napustili posao da bismo se pripremili za odlazak u partizane. Tri dana pre polaska javljeno nam je da je okupljanje boraca određeno za 27. jul. Iz grupe koja je radila na vodovodu, u četu „Radoje Marić" raspoređeni su: Dragoslav Vuković - Vule, rođen 12. januara 1924. godine, sa stanom na Rakijskoj pijaci i Đorđe Dujić-Amidža, rođen 20. aprila 1922. godine sa stanom u Domu siročadi, u četu „Miloš Marković": Milić Maksimović, rođen 17. februara 1923. godine, sa stanom kod Tkačnice, Radovan Urošević - Bota, rođen 12. avgusta 1922. godine, sa stanom u Sarajevskoj ulici, Aleksandar Radosavljević - Somborac, rođen 1923. godine, sa stanom na Slanuši i Mirko Popović, rođen 17. jula 1923. godine sa stanom u Klisuri. Naši školski drugovi: Miodrag Stojičević - Mikoš, Vlade Ćirović - Ćizo, Vladeta Tešić i drugi, određeni su za rad u pozadini.

Kada mi je definitivno saopšteno s kim, odakle i u koje vreme treba da krenem u partizansku četu, nametnuo se problem kako odlazak od kuće da obrazložim mojoj majci Pavi. Nisam hteo da učinim to protiv njene volje, a nisam smeo da joj kažem istinu. Okolnost što je moj stariji brat Miladin bio već mesec dana u okolini Užica i što sam ga za to vreme jednom posetio i odneo nove cipele i toplu odeću, sa znanjem i pomoću majke, olakšala je situaciju. Uoči dana polaska, posle dužeg razmišljanja rekao sam majci da postoji opasnost da Nemci traže Miladina, da mogu u zamenu za njega mene uhapsiti i da je takvih slučajeva već bilo pa bi bilo dobro da za izvesno vreme i ja odem iz Užica. Možda je najbolje, rekao sam majci, da se sklonim kod Olge i Andrije Đurovića na Tatincu gde se Miladin već nalazio. Majka je moje razloge prihvatila, jer je takva opasnost zaista postojala, zbog čega se i sama pribojavala, pa mi je odobrila odlazak bez ikakvog kolebanja.

Na dan polaska, 27. jula, počeo sam da se pakujem. Rečeno nam je da odeća, po mogućstvu, bude toplija, cipele da budu gojzerice ili neke druge duboke, da ponesemo još jednu presvlaku, porciju, kašiku i viljušku i po mogućstvu dva kilograma brašna i kilogram šećera, da se nađe za prvo vreme. Ja sam imao lepe, nove gojzerice za skijanje, ali nisam imao toplije pantalone ili čakšire, pa sam obukao skijaške pantalone od čoje, zvane „pumparice". Dugo sam se kolebao koje pantalone da obučem, jer sam se plašio da tako neprikladno odeven, sa skijaškom opremom u sred sunčanog i toplog leta, na putu od kuće do izlaska iz grada ne izazovem sumnju i ne otkrijem svoje namere. Međutim, bio sam nekako uveren da mi se takav maler neće dogoditi. Problem je nastao i oko toga u čemu da ponesem stvari. Nisam imao podesan ranac, a školska tašna brša je suviše mala. Pošto nisam našao bolje rešenje, odlučio sam da sve to zapakujem u pakpapir i dobro uvežem ne razmišljajući o tome šta će biti ako padne kiša ili kako ću da nosim paket u pokretu, pogotovu kada dobijem pušku, municiju i drugo.

Majci su moje pripreme bile sasvim logične. Toplije odelo je trebalo da ponesem jer ga je i Miladin naknadno tražio, brašno i šećer nosim kao poklon budućim domaćinima, ali joj nije bilo jasno zašto nosim šerpicu, kašiku i viljušku kada idem u kuću Đurovića. Zbog toga je počela da pripitkuje kuda zapravo idem. Ubeđivao sam je da idem kod Miladina, a sve to nosim za svaki slučaj. Ona je na to sumnjrgvo vrtela glavom.

Proslava Oktobarske revolucije u Užicu, 1941.
Izvor: znaci.net

Bila je nedelja, 27. jul, topao i sunčan dan. Kao što smo se dogovorili, tačno u 17 časova došli su moji školski drugovi — Milić, Bota, Somborac i radnik Miodrag Topalović - Mile, rođen 8. VIII 1923. godine. Krenuli smo putem prema selu Buaru, na određeno mesto iznad Velike Pore, gde nas je čekala prva veza. Uz put smo se šalili i ponašali vrlo komotno, kao grupa đaka koja je pošla na nedeljni izlet. Kada smo došli do iza Velike Pore, skrenuli smo u jedan potok iznad puta i posle pedesetak metara iza jednog žbuna čuo se glas: „Stoj, ko ide!" Izgovorili smo unapred dogovorenu lozinku, a zatim se pojavio Radomir Sovrović - Sovro, radnik iz Užica, sa pištoljem u ruci, prišao, rukovao se sa svakim od nas sa pozdravom: zdravo druže. Rekao nam je da ćemo ovde sačekati još dva druga, a kada se smrači, krenućemo na sledeće zborno mesto. Seli smo i pričali. Sovro se interesovao za svakog od nas i, pošto smo bili mlađi od njega, sve nas je prepoznavao ili po roditeljima ili po starijoj braći. Predveče smo krenuli prema Bugarskom groblju, gde je zakazano sledeće mesto okupljanja. Došli smo tačno u predviđeno vreme. Tu se već nalazila grupa od desetak drugova. Oko dvadeset časova krenuli smo u koloni po jedan na zborno mesto čete, zvano Jasikovac u Jelovoj gori. Oko ponoći udario je vrlo jak, pravi letnji pljusak. Mračna noć, seoska stazica blatnjava i klizava, to su bila prva iskušenja partizanskog maršovanja. Moj paket uvijen u har tiju počeo je da se raspada. Brašno je počelo da se lepi, a šećer da se topi. Ljutio sam se na samog sebe što sam se tako loše pripremio. Pomišljao sam na lepu i toplu postelju kod kuće. Na sreću, pljusak je posle pola časa prestao, ali smo svi bili mokri do kože. Uz put sam se oslobodio brašna i šećera pa mi je kretanje bilo znatno olakšano.

Na zborno mesto smo stigli tek pred zoru. Sačekali smo da se razdani i naložili vatru da se osušimo. Odmah smo raspoređeni po desetinama i vodovima, određeni su desetari i vodnici, a za komandira i komesara čete postavljeni su Vojin Petrović - Vojko, radnik iz Užica, i Vukola Dabić, mašinski bravar iz Užica. Bilo nas je blizu četrdeset, manje-više sve poznati radnici i studenti iz Užica i okoline. Odmah je podeljeno oružje. Stariji drugovi dobili su puške, a nama mlađima, pošto nije bilo dovoljno pušaka, dali su pištolje. Ja sam dobio jedan mali pištolj za tašnu, kalibra 6,35 mm, tek toliko da imam nešto što može da puca. To nas je malo razočaralo, ali su nam objasnili da ćemo dobiti puške kada se obučimo da rukujemo njima. Tako je kasnije i bilo.

Sutradan smo položili partizansku zakletvu. Bilo je vedro i toplo letnje veče. Kroz granje visokih bukava probijala se mesečina. Četa je postrojena pod oružjem na maloj zaravni ispred šatora u kojima smo spavali. Impresionirane trenutkom koji nailazi, obuzelo nas je posebno raspoloženje. Nismo glasno razgovarali. Svaki borac u stroju bio je nečim zauzet, ili je popravljao odelo, opasač i fišeklije, ili je nešto drugo radio. Svi smo nestrpljivo isčekivali kada će početi svečani čin polaganja zakletve. Ispred stroja izašao je komandir i komesar čete i sekretar Okružnog komiteta KPJ za okrug užički Želimir Željo Đurić. Komandir je komandovao: „Četa mirno", Željo Đurić je zatim počeo čitati tekst zakletve, rečenicu po rečenicu, koje smo mi ponavljali:

„Mi, narodni partizani Jugoslavije, latili smo se oružja za nemilosrdnu borbu protiv krvoločnih neprijatelja, koji porobiše našu zemlju i istrebljuju naše narode.

U ime slobode i pravde našeg naroda, zaklinjemo se da ćemo disciplinovano, uporno i neustrašivo, ne štedeći svoje krvi i živote, voditi borbu do potpunog uništenja fašističkog osvajača i svih narodnih izdajnika".

Posle polaganja zakletve Željo je održao kraći govor u kome je istakao značaj ustanka i oružane borbe protiv okupatora i izrazio veru u blisku pobedu velikog Sovjetskog Saveza. Time je bilo završeno formiranje Užičke partizanske čete „Miloš Marković".

Mirko Popović