Srebrna galija bez krila

image

U prvoj polovini iduće godine pojaviće se knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Čitaocima e-novina, u desetak nastavaka, predstavićemo delove iz ovog almanaha

Galija - Druga plovidba (RTB)

Prošlogodišnja neuspela plovidba niške Galije - o čemu je ovaj ovaj potpisnik pisao u Džuboksu i time navukao gnev Galijinih navijača - trebala je da bude ороmena Nenadu Milosavljeviću i  njegovim drugovima, којi su baš ovih dana, objavili svoju drugu LP ploču za Produkciju RTB pod nesimboličnim naslovom Druga plovidba.

Havarija prvog broda dovela  je do toga da se u Galiji pojave novi ljudi, uzet je nov producent, radilo se - kako čujem -  ozbiljno i predano a ni izjave da je ovo ''prava stvar'' nisu izostale. Dakle, učinilo se koliko se moglo da se ovo putovanje po nemirnom rockerskom moru okonča uspešno, a da svi zajedno, i slušaoci i izvođači, stignu živi i zdravi  u luku koja trijumf znači. Ali, od teorije do prakse, od planova do gotove ploče dalek je put. Ipak, krenimo zajedno, neka nas junačka sreća prati. Muzika Galije, u širokom terminu uslovno nazvanom ''simfo rock'', pripada onoj kategoriji i orijentaciji gde se svesno ide na produkciju, na kompleksnost tema, na visoku tehničku virtuoznost, sa uopštenim razblaženim tekstovima i gde je, konačno, do ргаvog rock ugođaja teško dopreti, ako je to realno očekivati, što je i pitanje za razmišljanje. No, baš u ovakvim okvirima vrlo je lako izgubiti put, pomešati realnost i fikciju, zaboraviti kompas - što se, na žalost, Galiji opet desilo.

Druga plovidba ima nekoliko velikih slabosti. Pre svega, to je nebrižljiva produkcija. Zlatko Manojlović koji je bio zadužen za ''muzičku režiju'' (termin koji su momci iz Galije prihvatili) napravio je takav zvuk da je teško odrediti šta je šta. Imao sam utisak da je album sniman u minijaturnom kupatilu, s jednim mikrofonom, a ne u 24-kanalnom studiju sa najsavremenijom opremom. Da ne pominjem odsustvo svake producentske koncepcije o kanalisanju zvuka, separaciji instrumenata, u potrebi da se sitnim detaljima obogati siromašna, mlaka, nedinamična zvučna slika. Koliko je to krivica Zlatka Manojlovića, koliko Galije, koliko snimatelja, teško je odrediti, ali je činjenica da davno nisam čuo, ovako naivno pravljen ''rock''. Simfo-rock koji baš ide na jednu tehničku virtuoznost (saslušajte Duke od grupe Genesis), ovde je sveden na nivo naivnih međuigri instrumenata, koji nisu u stanju da povuku slušaoca na pravu stranu.

Druga slabost je izbor materijala. Skoro sve pesme - teško mi je da nađem častan izuzetak - boluju od simptoma lirske dosade, melanholije i totalnog odsustva uzbuđenja. Sve počinje i završava pretencioznošću, tvrdoglavim insistiranjem da je rock puko filozofiranje i meditacija o nečemu nedostižnom, nedohvatljivom. Sve je ovde tako rasplinuto, tako neodređeno, da ne treba mnogo vremena da se uverim da Galija opet kreće u susret havariji.

Na albumu nema pesme koja bi mogla da bude zaštitni znak grupe, nema nijedne numere koja bi autentično, samosvojno dokazala da opravdava svoje postojanje. Ako solo deonica može da traje dva minuta, onda se sve širi na tri, četiri minuta, pa je i dužina pesama ono što slušaoca odvodi u san, u blaženo carstvo snova i sanjarenja. Ni retki trenuci dobrih instrumentalnih pasaža, šarma u pevanju Nenada Milosavljevića, nisu u stanju da kvalitet ploče podignu bar na nivo neke prihvatljive slušanosti, bez opterećivanja.

Treći problem su tekstovi. Nisam siguran da je ono o čemu Galija peva meni dovoljno jasno. To nisu komercijalni tekstovi, još manje poetski sadržaji u kojima otkrivamo novi svet i prema kojima se odnosimo sa potrebnom dozom emocije. Uglavnom je to hrpa pojmova nevešto nabacanih u kojima se pokušava da se osmisli makar kakva priča, jer je to, kažu, neophodno... Kada je ljubav ili bilo šta drugo u pitanju, Galija i njeni tekstovi vrlo su načelni, neprecizni, uvek opterećeni da moraju da pruže više no što mogu: dobar primer je pesma Neka bude sve tebi u čast, gde, priznajem, nisam uspeo da otkrijem uzročno-posledičnu vezu između teksta i muzike, a kamoli da shvatim šta su hteli da kažu. Numera Bilo je to jednom ide još dalje u tekstualnoj zbrci, stvarajući slike koje blede istog časa i čije odslikavanje nije ništa drugo no nemoć da se grupa tekstualno uklopi u koncept ''simfo rocka'', koji, po pravilu, ne govori ništa - jer nema šta da kaže. Mogućnost identifikacije i prepoznavanje realnih situacija u tekstovima Galije, čista je iluzija. Zar verujete da će oni koji budu kupili ovaj album pevušiti tekst Bilo je to jednom? To bih voleo da čujem...

Druga plovidba je konačno završena i ne znam šta da kažem. Možda da mi je žao što Galija nije uspela da nađe sebe i što je opet izgubila kurs i ušla u područje njoj nepoznato i strano? Ili da su rock'n'roll i publika, uopšte, umorni od ovakvih pretencioznih dela, melodramskih po suštini i ''ozbiljnih'' po formi? Teško je bilo šta reći: saslušajte album, sami odlučite i razmislite da li ovakva muzika zaslužuje vaše vreme? Tu ne mogu pomoći nikakve recenzije, pozitivne ili negativne - što je urađeno, uradeno je i povratka nema. Drugim rečima, opet čekamo sledeću plovidbu i mnogo bolji vetar! (Džuboks br. 91, jun 1980)

Rondo - Diskofobija (RTB)

Ako u trenucima razumevanja pomislite da je posao recenziranja albuma puka zabava i relaksacija - poslaću vam u goste kvintet Rondo, koji će vas za tili čas ubediti da je slušanje njihove ploče savršeno maltretiranje i bezobzirni neukus. Momci kao da nisu razumeli smisao bavljenja muzikom: nije važno držati instrumente, slikati se za omot, nabiti slušalice na uši i pevati svojoj dragoj o ličnim traumama - postoji bar onaj najniži nivo ukusa i kvaliteta koji valja opravdati izlaskom albuma.

To što im je objavljena ploča - ne znači da su zvezde i da su time sebi obezbedili mesto u vrhu neke scene, pozornice, u vrhu nečeg što vredi. Naprotiv, Rondo su uspeli da nadmaše i vrhunske promašaje - stavljajući tako tačku na svoju bezgraničnu prazninu ideja, na naivno verovanje da je dovoljno da zapevaju i zasviraju pa da ovaj potpisnik padne u nesvest od sreće. Ispiranje pameti počinje od prvih taktova i skladno, bez većih oscilacija, nastavlja se tokom prve i druge strane ploče. Rondo su - da objasnim ako već niste snvatili - neukiseljena mešavina blatantne romantike, neumešne srcedirajuće zle kobi, zlehudih tekstova, dečje nespretnosti i podgrejanog ''middle of the road'' stila najgore vrste.

Pevač koji je tehnološka tvorevina i u čijem su stvaranju učestvovali Senad od Bosne i Vlada Kalember, ne samo da je veštački promukao (grrr...), već je toliko opsednut snoviđenjem da dostigne svoje uzore, da posle nekoliko refrena njegov stav postaje pojam nezdravosti. Osećam kako su mu se napele glasne žice, kako mu lice crveni od napora - ali, šta je tu je, album se sprema, ej narode, album!!! Njegove nezagrejane i plašljive kolege samo poslušno slede intenciju albuma: kao što više suza, bolova, neuskraćenih želja, uz obavezno pominjanje ''sunca, mora i žala'', uklopiti u sintetizovanu celinu klavijatura, cmizdrećih gudača i šupljih melotrona koji tmurno lete zvučnim prostorima (ima i onog: puuum-puuum).

Slatkorečiva muzička potka u koju je obilato dodat saharinski premaz bojažljive nežnosti i neprerušen fil ljubavnih patnji - ide i korak dalje. Rondo su uspeli da u celu sprdačinu unesu i dah hotelske svirke, pa je galijamatis potpun. O tekstovima bi se mogao napisati esej pod naslovom ''Kad vijuge upadnu u med i kad su njene usne hladne kao led'' koji bi prostačke rime sveo na zasluženi nivo grupe Rondo: ''sve bih dao da nađem novu mačku i da stavim tačku...''. Neograničeni su Rondo u svojoj rasplinutosti. Njihov baksuzluk nije slučajan - oni su večito nesrećni, bolni, ucveljeni, klimavi i labavi u svojim vezama sa strašnim ženama. One ih muče, a ovi - kao pravi macho men - kukaju na sav glas.

Kako su produkciju RTB ubedili da svoju nelikvidnu kuknjavu zabeleže i pločom - u vreme štednje, što nije ni malo beznačajno - ostaje nerešiva misterija. Rondo nisu zaslužili ni da im se objavi singl od petnaest sekundi: njihovo postojanje je izlišno, što takođe važi i za muziku, produkciju (N. B. Radovan) i grozomoran omot, koji ne bi smeli pokazivati vašoj dečici. Ni slučajno ne kupujte ovaj album! Jer, kako rekoše sami Rondo ''stavite tačku'' na svoj džeparac. Oni - mačku, vi - tačku, i vuk sit i ovce na broju! (Džuboks br. 84, mart 1980).

Srebrna krila - Ja sam samo jedan od mnogih s gitarom (Jugoton)

Dugo očekivani, dugo najavljivani, dugo obećavajući i veoma tiražni album Srebrnih krila (već dijamantski tiraž, kažu mi u poverenju) - happening je koji je tinejdžerke oborio s nogu, dao im šansu da u svojim sobama i spavaćicama sanjare o Adiju, Vladiju, Duškodadiju i Davordadiju, pružio im priliku da elegatne, prelepe simpatične i tako drage momke zakucaju čekićem na zid, zalepe na svoja srca i budu u svom fazonu.

Uff. Pošto je ovo bio uvod koji treba da sondira teren za recenziju i pošto ste album kupili za malu seku i još manjeg bracu - pošto sve znate (smart generation!) - ostaje nam samo da zajedno na Novkovićevim krilima odlepršamo do ploče i osmotrimo situaciju. S omota nas gleda draga četvorka u ramu na koga se spušta pravi pravcati živi golub. Simbol mira s druge strane albuma kreće svojim putem i ostavlja nam uobičajeni color-image u unutrašnjem zamotuljku: oni koji sede, oni, koji nas gledaju, oni - koji su oličenje nevinosti, čistote, budućih maminih i tatinih zetova i nežnih, suuuuptilnih ljubavnika kojima je Platon uzor.

Uff. Tu su i tekstovi - ali, vreme je za poletanje, broj lini-je LSY 68070, avion Jugotona. ''Dragi putnici, sada ste u čeličnoj ptici koja leti na visini od 1,3 metra od zemlje. Vaš pilot je automatski android, vaši stjuardi će imati razumevanja za sve vaše grehove, ispovedaonica je u repu aviona. Želimo vam prijatan let i ne zaboravite - bez albuma ne možete napustiti letilicu. LP je istovremeno i karta za izlazak.''

Hmm. Probudim se tako usred noći i zateknem sebe kako zurim u ploču: kad tamo, strana A, pesma uno. Akustična gitara samo je uvod u Santa Esmeralda rif, koji Vladimira - Vladu - Vladicu odvodi u humpa-cumpa zvuk, 2-3, 3-4, rif molim! Na ploči piše da je to naslovna tema Ja sam samo jedan od mnogih s gitarom (koji snima ploče, zavodi tinejdžerke i ozbiljnim muškarcima ne da mira) - a sve to ''dok mu sitni zlobnik pravdu kroji''. Koliko je Vlada u pravu, ocenite sami, ja samo kažem: gradivo savladano u celini, detalji i forma zastareli, popravni nije neop-hodan.

Đavo ne zvuči đavolski kako bi naivni slušalac pomislio: u stvari, Srebrna krila su i najbolja tamo gde najmanje liče na sebe, kao u pesmi koja ima vrlo žestok, agresivan uvod, elegantan nastavak - lepa solo deonica Duška Mandića - da bi se sve pokvarilo tekstom, bolje reći tužno-smešnim rimama koje pišu priučeni pesnici.

Uff. Budimo za trenutak ozbiljni i recimo - ovako: pošto smo svi savladali osnovnu školu i imali prve, druge i sedamnaeste ljubavi, pa tako nešto ipak znamo, Srebrna krila nas s pozicije učitelja uče najelementarnijim stvarima. Nezrelost - da, infantilnost - nikako! U tom sukobu primitivnih, surovo romantičarskih - ispraznih - šupljih strofa i muzike, slušalac najpre oseća umor, pa sažaljenje koje prerasta u mlitavu malaksalost duha i tela. Daleko od toga da baš od Srebrnih krila očekujem da svojim tekstovima budu angažovani - ali, pun mu je džep tra-la-la naklapanja o prvom grehu, đavolu s gitarom, svecu koji greši, dosta mi je molbi i preklinjanja da ostane, da ne ode, da bude tu, da se zadrži, dosadile su mi uspomene o nekoj-tamo-Ljilji (Tanji) Ani koja je bila lepa (pa šta), koja je živela iste noći i dane (pa šta?), da bi se sve na kraju završilo tezom - ''još uvijek je lijepa, da ti pamet stane''!

Uff. Pamet mi je stala, ali ruka nije. Mašina i dalje kuca i kaže: zanemarite tekstove bar za trenutak i osvrnite se muzici. Kad tamo...Suprise! Srebrna krila učinila su mali, malecki korak napred, kako u tehničkom tako i u čisto muzičkom smislu. Pesme su koherentnije, povezani je, za nijansu ambicioznije, modernije, konačno - ima delova koji ukazuju da Srebrna krila mogu da budu nešto drugo osim refleksa svog imidža. Uopšte, ta gluma uloge radi uloge - ima svojih jasnih finansijskih vrednosti (niko pametan ne bi menjao koncepcijii u njihovoj situaciji - niko pametan to i ne očekuje), ali, poenta je da u tom magičnom kvadratu u kome Srebrna krila žive i stvaraju ima još mesta za korak napred.

Ja sam još jedan od... u nekim opštim relacijama nije velika i značajna ploča, naprotiv, ali u terminu Krila i onoga što oni žele i hoće - LP može da bude minijaturni podstrek. Ilustrativno, avion na 1,3 metra iznad zemlje nekako leti - doduše, to nije DC-10 iz Clash-ovske Spanish Bombs - ali, drži se, ne pada. Putnici koji izdrže putovanje do kraja, prebledeli i ulašeni biće ipak van sebe što je pista tu, na dohvatu ruke. Što će reći: menjajte tekstove dok je vreme, bacite u zapećak onaj humpa-cumpa zvuk, oslobodite nas tovara bljutave romantike i suza i očaja, budite muškarci i pokažite Tanjama i Anama da nešto drugo možete osim da igrate ''jednog od mnogih s gitarom''.

Ovaj album neću ponovo slušati kod kuće (obećavam) - ali da imam 16 godina i da sam plavuša i da se zovem Ljilja, verovatno bih bio ganut/ganuta poverenjem i ljubavnim kajanjem koji mi krilca isporučuju.Tako su od goluba ostala samo perja - koja nekima, nekad, u neko vreme mogu da budu amajlije sreće. Ali, za sreću je potrebno dvoje, a ja, da izvinete, upravo odlazim . . .(Džuboks br. 84, mart 1980)

Vatreni poljubac - To je ono pravo (RTB)

U rekordno kratkom periodu, grupa Vatreni poljubac objavila je seriju sabranih dela - prvi album, zatim dvostruki LP Recept za rock'n'roll  i nedavno najnoviji biser To je ono pravo - čime je pokazala da govora nema o nekoj ''krizi inspiracije''. Naprotiv, Milić i comp. izgledaju mi sposobni, spremni, uvek nadahnuti da svoju teškometalnu ofanzivu protegnu na još 197 izdanja sličnih tema i motiva, s idejom da objave i petostruki album, a ko zna, možda da svoj ratnički pokloč prenesu i na veliko platno. Pošto verujem u njih, poručujem da nikad nije kasno. Glavu gore i - napred!

Siguran sam da grupa zna kome upućuje svoje pesme i da, konačno, krajnji rezultat može da bude samo neizmerno zalaganje za slušaoca, u čemu je neizreciva pomoć sam naslov albuma To je ono pravo. O srećne li publike kad ima ko o njoj da se tako brine! Teza da je ''to ono pravo'' a sve ostalo krivo, za Poljubac može da bude opravdanje pod uslovom da je ovo remek delo, bona fide album, pred kojim skidamo kapu i obavljamo jutarnje molitve. No, pošto je to samo san - čisti fiction - balon puca i rasprskava se tek što je poleteo u zvezdane visine. Jer ''to je ono pravo'' nije ništa drugo no ''to je ono starо'', drugim rečima već viđeno, čuto, već pevano i ispričano od strane istih autora, samo nešto ranije i u drugom pakovanju. Onda je jasno da ''Krize inspiracije'' nema, jer nije teško od jednog rifa napraviti dvadeset verzija i krenuti u napad - udri, ko će jače za naše selo!

Počev od nemuštog omota, koji ništa ne govori i objašnjava, kompletan image Vatrenog poljupca upravljen je ka glorifikaciji homo balcanicusa, koji očajava, smeje se i plače, strasno voli i ljubi, mrzi i udara, neumorno se udvara i kome je, očigledno, fiks ideja da preturi, obori i zavede što više ženskog sveta, koji ne može da odoli tom šarmu, toj sprezi dinamike i nuz-pameti. Žene su u pričama Vatrenog poljupca statični, beživotni objekti, anonimne figure kojima se homo balcanicus obraća krikom praistorije ne bi li uzeo ono što mu po muškom predanju i tradiciji pripada. O nekom dramskom sukobu govora nema: muškarčina je muškarčina, pa ko voli, nek' uživa!

Uopšte, tekstovi Milića Vukašinovića samo su prazna glazura za neinventivan muzički siže - ni priprosti, ni provokativni, ni maštoviti, ni iskreni, jednostavno prazni, čime ni grebuckanje po površini emocionalnog ne ide dalje od komičnog pubertetskog samosazrevanja u čijem je grotlu žena, vatrena, željna milovanja i dodira. Dok se o temama Poljupca još može raspravljati, svaka diskusija o muzici trija je - izlišna. Heavy-metal ovde je našao razlog za opstanak u halabuci rifova, jednostrane ritam sekcije i šablonskom pretvaranju kakofoničnih zvukova u princip ''brže, jače, žustrije''. Grupi ne mogu da zamerim nedostatak energije ili ubeđenosti da je ono što radi - prava stvar, ali je neshvatljivo da tri odrasla čoveka ne shvataju da je njihove albume često nemoguće slušati s ozbiljnim izrazom lica! Priznajem da možda ne razumem tajnu zvanu Vatreni poljubac, ali i pored truda i utrošenog vremena za preslušavanje njihovih LP ploča, još uvek mi nije jasno kakve nerve treba da imam da bih pronikao u esencijalnost sarajevskog trija.

Nek ne sluša kome smeta moj rock'n'roll naslov je jedne od pesama s ove ploče i verovatno - pretpostavljam - savet za sve one koji Poljubac ne uzimaju za ozbiljno. Što će reći da naivnost može da bude vrlina, ako se konzumira uz coca-colu (to je ono pravo), odnosno mana ako u tome preterujete. Ali, Vatreni poljubac kao da ne haje za nas koji pokušavamo da u njima otkrijemo nešto vredno - momci su se zarekli jednom i to će večno ponavljati. Dok ne dosade nama i pre svega - sebi... (Džuboks br. 91, jun 1980)

VARIOUS ARTISTS - Dance Collection (Radio Košava)

Krug se, konačno, zatvorio, sve je jasno, više nema tajni, znamo o čemu se radi; kompilacijski CD u izdanju Radio-Košave (glavni urednik: Marija Milosevic, kćer Mirjane i Slobodana Miloševića) sa 15 pesama zvanih hitovi napokon finalizuje šta nam se u poslednjih godinu dana događalo na turbo-techno-folk-disco nivou, iz krajnje najprostijeg razloga što je reč o kolekciji koja pretenduje da bude summa summarum svega onoga što se po Beogradu i  Srbiji smatra kurentnom i, je li, vrloj umetničkom robom. Lagani povratak i prošlost govori o dve stvari: prvo, da su svojevremeno (hrvatski) E.T. postavili neviđeno visoki standard pesmom Tek je 12 sati, i u blagi očaj bacili stotine (ovdašnjih) kompilatora koji bi lično da budu gdica Vanna (vidi, recimo, track broj 4: Leontina i Neću samo tebe volim) i, drugo, da srpski techno-sound bez frke može da opstane kao peta ili sto pedeset peta kopija tipova koji se zovu Captain Hollywod Project ili Haddaway ili 2 Unlimited ili Snap ili...bilo šta što u svom opisu  ima vise od 100 udaraca glavom u minutu (BPM).

Odnosno: ovo što se ovde predstavlja kao Made In Serbia 1995 - a što je zbir electro-dance situacije u trenutku kad je s kulturom najlepše - malo ozbiljnije govori o parčetu generacije koja je lobotomiju prihvatila kao obaveznu pedagšku terapiju; nekim osmim rečima, bavimo se uzorcima tzv. mladalačkih restlova kojima je turbo-folk mnogo bliži nego rock'n'roll (o rave-trance-pokretu i zviždaljkama u "Industriji" da ne govorimo), čime u političkoj utakmici dolazimo do pomenutog  uzorka kojem programirani srpski techno-zvuk samo daje iluziju da je on (uzorak) drukčiji od Branke Sovrlić i Mire Škorić, mada je rezultat isti, čak, ponekad, u korist gđe Škorić/gđe Sovrlić, koje se bar ne foliraju svojim lažnim dance-techno-opsesijama, već, veselo, kako i treba, grabe za harmonikom prošaranom zvukom kompjutera u ciglo 104 udarca lobanjom u minutu ili godini, svejedno.

U takvom kontekstu, krajnja blastfemija tipa Idemo na Mars (Giogani), čiji video-spot u prvom planu, poučno, ima kontejnere za đubre & priču o "kurvi zelenoj" (tzv. intergalaktični seks izmedu Srbina i vanzemljaca slabijeg pola); ili, tzv. pesma Nova generacija (Black & White) u kojoj se lamentira da "nova generacija" ima "snagu, volju i um" - čak je probavljiviji deo albuma koji mehaničkim lupanjem istovetnog ritma insistira na pranju mozga kao operaciji primerenoj svakom normalnom domaćinstvu; daleko su opasniji oni koji o sebi misle vrlo ozbiljno (Beat Street, N.S.G. Flash, Maja ili Rebus), naivno verujući da je nekoliko elektronskih mašina uvezenih bez carine a preko Bugarske dovoljno da se Srbija proglasi leglom plesne civilizacije.

Ukratko i nadugačko: album Dance Collection je dragoceni istorijski dokument o izvesnom stanju potrošačke svesti u Srbiji tokom 1995 - na, zanimljivo, identičnom nivou cerebralne partologije koja se već duže vreme oblikuje u Hrvatskoj, nekad bratskoj SFRJ republici iz prethodne & bivše & pokojne Jugoslavije. Jesu li Hrvati, još jednom, zajebali Srbe i preneli im disco-techno virus, ili je u pitanju bratska patnja zvana furtutma za Evropom/Europom, koja, nas, ex-Jugoslovene, ne jebe iz sasvim (ne)muzičkih razloga - pitanja su na koja, i da hoće, ne mogu da odgovore May Day, Funky G., Krug ili Hanny iz pozadine podržana grapom Moby Dick. Njihovo je da plešu, da otkinu bejbi, da uhvate ritam, da provedu noć u ludom tempu, da zagrle voljenu, da tempo bude lud a ti mu budi drug, da se devojčice predaju dečacima u zvucima bržim od 134 udarca u minutu, da noć postane dan a dan postane noć, da plešemo dok ne pocrkamo.... jer mir i techno nemaju alternative. Ili je to samo srpski dance-san od 20 DEM koji nam govori zašto dizelaši vodom zalivaju televizor? Da im se ne osuši TV "Palma"... i Radio-Košava ne dehidrira.

Punih 62 minuta muzike - u koju se slilo sve što se sliti moglo: od zamuckivanja koje glumi repovanje, semplovanja grupe Valentino, kombinacija s turbomlaznim ludilom ofucanih narodnjaka do tekstova u kojima se ne zna ko pije ali se odlično zna ko plaća - završna su faza totalnog ispiranja nacionalnog mozga u njegovom ukupnom kolektivitetu. Rečju: vrlo zgodno za plesne zombije i ostale žive mrtvace diljem Balkana.

PS: Pitanje - otkud na ploči već zaboravljeni Srđan Jul sa, kao, novim miksom stare (i, podrazumeva se, retko glupe) pesme Koketa? Odgovor: zato što je u pitanju jedini muzičar čije je prezime politički zgodno za techno-komunizam. U vrlo pravilnom ritmu bratstva i jedinstva koje valja čuvati kao zenicu oka svog - reče Tito i nastavi da pleše...(Vreme Zabave br. 19, jun 1995)

* Nastavak feljtona u subotu 21. novembra