Budžetska unija ohrabrila berze
Prateći svetsku ekonomsku krizu sa neskrivenom palanačkom zluradošću i dubokim nerazumevanjem procesa, domaći mediji su cele protekle sedmice seirili nad propašču evra, kao da bi takav razvoj događaja unapredio srpsku privredu ili, tko zna, vratio Kosovo pod okrilje vlasti, dakle, onim nesposobnjakovićima koji nisu u stanju da obave ni elementarne poslove u užoj Srbiji. Kao za inat lokalnim teoretičarima kraha Evrozone, u protekloj sedmici, najreprezentativniji svetski indeksi zabeležili su najveći sedmični rast u protekle dve godine, rukovođeni inicijativom nemačke kancelarke Angele Merkel i dogovorom najrelevantnijih centralnih banaka
“Kompanije se spremaju za propast evra”, “Kraj evra dolazi sa bunga-bungom”, “Franak, dolar ili dinar umesto evra?”, “Slom evra prazni i naše novčanike”, “Poslednji dani evra kakvog znamo”, “Evro menjati u dinare”, samo su neki od mnogobrojnih naslova domaćih partijskih medija, po iskazanom razumevanju globalnih ekonomskih tokova, dostojni Tadićevog i Dinkićevog poimanja najveće finansijske i dužničke krize u istoriji kriza. Jedini glas razuma bio je čovek koji ovih dana trpi ogroman politički pritisak neukih političara i njihobih privrednika, guverner Dejan Šoškić, koji je medije i javnost pokušao da dozove pameti izjavom: “Nije realno da prestane da postoji evro”, odnosno porukom da je Evro preveliki projekat da bi mogao propasti.
Samo da su čitali e-novine, predsednik, njegovi ministri i njihovi mediji mogli su saznati da je kriza ozvaničena u septembru 2008 krahom Lehman brothers banke; da su pucanjem kreditnih balona na američkom hipotekarnom tržištu bile ugrožene čak i kompanije za reosiguranje duga poput Fannie Mae i Freddie Mac; da je centralna banka SAD, odnosno sistem Federalnih rezervi, praktično nacionalizovao najveće kompanije iz bankarskog i automobilskog sektora kupovinom njihovih akcija do nekih boljih vremena, kada će ih te iste firme otkupiti pod relativno povoljnim uslovima; da svetsko tržište nije uspelo da se stabilizuje zbog drugog udara krize izazvanog slomom grčke privrede i razotkrivanjem stvarnog obima dužničke krize koja je zarazila celu Evropu, uključujući i Francusku, po snazi drugu evropsku ekonomiju.
Da su raspolagali makar površnim saznanjima i prosečnim intelektom, lideri palanke su moglu unapred da znaju da Angela Merkel neće dozvoliti propast nemačke, a samim tim i evropske privrede, baš kao što s pravom neće dopustiti da trula srpska jabuka upropasti celu korpu voća. Govoreći u petak 2. decembra pred poslanicima Bundestaga, nemačka kancelarka je podvukla da će ekonomski oporavak trajati godinama: “Maratonci često kažu da trka postaje zaista teška negde oko 35 kilometra, ali i dodaju da je moguće stići do cilja ako na početku trke nemate svest o težini poduhvata”. Nagoveštavajući obrise budućnosti Evrozone u “budžetskoj uniji”, Merkelova je upotrebila izraz “Unija stabilnosti”, precizirajući da se finansijska sigurnost može ostvariti samo strogim pravilima i kontrolom visine zaduženosti članica Evrozone. O nemačkim predlozima za izlazak iz krize, uz uobičajeno Sarkozijevo tvrđenje pazara, biće reči na samitu evropskih lidera koji će se održati 8. i 9. decembra u Briselu.
Međutim, i pre ovog sastanka na kome neće biti rečeno ništa pametnije od nemačkog predloga, svetska tržišta su poverovala u ekonomsku snagu i politički uticaj Angele Merkel. Tokom protekle trgovačke sedmice svi iole relevantni svetski berzanski indeksi zabeležili su značajan rast vrednosti. Francuski CAC40 indeks je, na primer, u protekloj radnoj nedelji ojačao 10,8%, što je najveći sedmični rast vrednosti ovog indeksa od decembra 2008. godine, podatak koji nagoveštava da će evro ipak preživeti, uprkos dojmu domaćih medija, prevođenih kataklizmično raspomamljenim B92. U istom periodu nemački indeks DAX30 skočio je preko devet procenata, a koliko je sedmica bila ohrabrujuća govori i podatak da je čak i vrednost italijanskog opšteg indeksa porasla za više od osam odsto. Razočarenje patriotskih medija dodatno je uvećano i vešću da je američka stopa nezaposlenosti nenadano opala u novembru sa 9 na 8,6 odsto, odnosno na najniži nivo od marta 2009, što je naročito signifikantno ako se zna da je u periodu najdublje krize stopa nezaposlenosti dostigla 10,1%.
Naravno, ne treba zalivati iluziju da će kriza u dogledno vreme biti gotova. Previše je nekontrolisanih i neprincipijelnih poteza povučeno u Evrozoni ali i u SAD, da bi se nesposobni i bezidejni svetski aparatčici tako lako izvukli. Podatak da je i pored teških finansijskih injekcija, u dozama od stotina miliona evra, ekonomski rast u Evrozoni u trećem kvartalu 2011 iznosio svega 0,2% i taj parametar profiliše novu recesiju (dva uzastopno negativna kvartala), nagoveštavajući dodatne tenzije na obligacionim tržištima. Ipak, u poređenju sa trećim tromesečjem 2010. godine, bruto društveni proizvod 17 članica evrozone, evidentira rast od 1,4%, uglavnom zahvaljujući industrijskoj proizvodnji i doprinosu nemačkog (0,5%) i francuskog (0,4%) rasta BDP. S druge strane, ekonomsku teskobu povećavaju Italija, u kojoj su kamate na desetogodišnje državne obveznice nadmašile 7% što je neodrživo na duži rok, i Španija koja ovih dana pozajmljuje 3,2 milijarde evra uz godišnju kamatnu stopu od 5%, dok je za sličan iznos u septembru bila opterećena kamatom od 3,6 odsto.
Pored ovih nepovoljnih pokazatelja, ne treba gubiti iz vida da je Grčka još uvek članica Evrozone i da kao takva, dok se ne objavi kraj neiskrene pravoslavne saradnje sa blagonaklonim i neopreznim evropskim fondovima, i dalje na grbači evropskih poreskih obveznika. A reč je o javnom dugu koji u ovom trenutku premašuje 160% BDP i koji bi, pod uslovom da se sve odvija prema planu Evrozone i Međunarodnog monetarnog fonda, do 2020. trebalo da bude sveden na 120% BDP.