Tajna predmeta 466/2001

image

Novi dokazi pokazuju da Ministarstvo odbrane i njemu podređene institucije, kao zainteresovane strane u ovom procesu, ne da “nemaju ništa” o RTS-u, nego da imaju sve: i meru o evakuaciji Televizije koju je Planom odbrane zemlje naredila Savezna vlada a bilo obavezno da nadzire Ministarstvo odbrane, i procene o stupnju ugroženosti kapaciteta RTS-a koje je dobila Vrhovna komanda, i izveštaje člana štaba vrhovne komande zaduženog za informisanje, i redovne izveštaje tom istom Štabu vrhovne komande „o saznanjima, o dejstvima i rasporedu snaga NATO

Pred telima civilnog društva stoji zadatak da nateraju državu, svim formama pritiska koje im stoje na raspolaganju, da na osnovu tih dokaza zločinci budu izvedeni pred lice pravde. To je nešto što svi dugujemo žrtvama, njihovim porodicama i samima sebi.

Kontinuirano prikrivanje zločinaca koje uveliko prevazilazi granice jednog “pravno-juridičkog fakta” demonstriraću na primeru skrivanja materijalnih dokaza o tome da je vrhovna komanda srpske vojske 23. aprila 1999. smišljeno žrtvovala šesnaestoro tehničara državne televizije. Iako je već dugo svima bilo jasno da ih krije u svojim lagumima, Ministarstvo odbrane Srbije, uz potpuno saučesništvo nadležnog tužilaštva, svejedno već godinama odbija da te dokaze izruči sudu.

Reč je o tri izveštaja oficira bezbednosti i sumarnom reportu funkcionera Pravne uprave Ministarstva odbrane, potpukovnika Lakića Đorovića, da je vrhovna komanda bila pravovremeno obaveštena o predstojećem napadu avijacije NATO na Televiziju Srbije.

Porodice žrtava, podržane organizacijama civilnog društva, obratile su se ministru odbrane Draganu Šutanovcu maja 2007, zahtevajući da se tužilaštvu dostavi dosije Pravne uprave njegovog ministarstva, broj 466 iz 2001, u kojem se nalaze pomenuti materijalni dokazi o krivici vojno-državnog vrha. Uprkos višestrukim javnim zaklinjanjima ministra da je “skinuo oznaku vojne tajne sa svih dokumenata koji se tiču RTS-a”, uprkos njegovim obećanjima porodicama žrtava, te iste porodice nikad nisu dobile uvid u sporni dosije. Nije ga dobilo ni tužilaštvo, ni sud, ni iko živi.

Skrenuću vašu pažnju, međutim, na ključnu činjenicu da Ministarstvo odbrane nikada, nijednom, ni u jednoj prilici, nije negiralo postojanje dosijea broj 466 iz 2001, niti postojanje izveštaja potpukovnika Đorovića i izveštaja oficira bezbednosti.

Evo primera kako to Ministarstvo radi, ostavljajući u javnosti utisak da nešto “demantuje”. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić piše ministru Šutanovcu u proleće 2007, tražeći dokaze iz fajla 466, a sekretar Ministarstva odbrane Dragan Radulović 15. juna odgovara mu ovako: “Povodom vašeg (...) obraćanja ministru odbrane Draganu Šutanovcu (...) obaveštavam vas da u arhivama Generalštaba i Vojske Srbije nisu pronađeni transkripti razgovora pilota aviona NATO s bazom niti drugi dokumenti u vezi s tim”. Dakle, poverenik Šabić traži određeni fajl Pravne uprave Ministarstva odbrane, a sekretar Radulović o tome mu ne odgovara ništa, ne kaže mu ni reč, ni ima ni nema, nego priča o desetim stvarima, o arhivama Generalštaba, o arhivama Vojske i o transkriptima (koje od njega niko ne traži), dakle o svemu sem o dosijeu 466.

Taj predmet, skupa sa košuljicom na kojoj je svojeručno napisao spisak sadržanih dokumenata, formirao je 2001. visoki službenik Pravne uprave Ministarstva odbrane potpukovnik Lakić Đorović, nakon zahteva Sekretarijata tog istog Ministarstva da se Pravna uprava izjasni o zahtevu državnog tužioca Vučka Mirčića da se odgovarajuća lica i dokumenti oslobode odredbi o čuvanju vojne tajne, u kontekstu suđenja Miloševićevom direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću.

Photo: wordpress.com

Dana 9. avgusta 2001, kao hitan za odlučivanje, meni su dali Predmet Pravne uprave pov. broj 466/2001. U omotu (koricama) toga predmeta nalazilo se preko 20 raznih dopisa i dokumenata. U predmetu su se, između ostalog, nalazile i tri službene zabeleške ovlašćenih lica organa vojne bezbijednosti. U dvema službenim zabeleškama, koje su odvojeno jedan od drugog sačinili dvojica ovlašćenih lica vojne bezbijednosti, verujem iz Uprave bezbijednosti Generalštaba, govori se o tome da je Vojni i Državni vrh bio upoznat da će NATO bombardovati zgradu RTS…

Eto o čemu govori fajl 466. Iz tih razloga, potpukovnik Đorović, koji inače odgovara pozitivno na zahtev tužioca Mirčića, u svom reportu esktenzivno citira izveštaje oficira bezbednosti, stavljajući na čitav fajl arhivsku oznaku da se mora “trajno čuvati”. Poučen dugogodišnjim iskustvom, a posavetovavši se o tome i sa svojim kolegom, generalom Petkovićem, jednu kopiju svog izveštaja sklanja u dosije broj 209, takođe iz 2001. Taj dosije, budući da je u njemu reč o nasilnoj smrti vojnika Miroslava Vukelića tokom 1998, takođe po slovu vojnih propisa ima arhivsku oznaku trajnog čuvanja.

Kada su se porodice 2007. obratile Ministarstvu sa zahtevom da dobiju uvid u fajl 466, i priložile mu tri dokumenta iz tog fajla, zahtevajući ostatak, Ministarstvo je objavilo da sem ta tri dokumenta “nema ništa”.

Ako dokumenti zaista ne postoje, moguće su dve stvari: da ih je neko ukrao iz arhive ili da ih je uništio. Budući da su na sebi nosili oznaku trajnog arhiviranja, nisu mogli da budu legalno uništeni. Da su uništeni polulegalno onda po vojnim propisima za tako nešto svejedno mora da postoji odluka arhivske komisije i obrazloženje zašto su dokumenti uništeni, kad i pod kojim okolnostima. Toga, međutim, nema.

Iz tih razloga, dakle, Ministarstvo odbrane ne sme da prizna, sve i kad bi to bilo istina, da su traženi dokumenti uništeni, a ni da kaže da nikad nisu ni postojali, jer su porodice objavile dokument Sekretarijata broj 1114-2/2001, sa nalogom organima vojne bezbednosti i Civilnom sektoru da podnesu izveštaje, o kojima svedoči potpukovnik Đorović.

Ovaj isti svedok svoju pisanu izjavu dao je porodicama žrtava 2008, da bi je one, uz njegov pristanak, sredinom 2009. prosledile Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, u sklopu zahteva za obnovu, proširenje ili pokretanje novog postupka organizatorima ubistva šesnaestoro tehničara Televizije Srbije.

Gotovo tri godine bile su potrebne Tužilaštvu da reaguje na kapitalno svedočenje potpukovnika Đorovića, najrelevatniijeg svedoka kog je Tužilaštvo uopšte moglo naći, jer je on lično formirao sporni fajl 466 i jer je, sem toga, u vreme bombardovanja RTS-a bio nadležni vojni tužilac za Beogradski okrug, pa samim tim i za RTS koja je federalnim zakonom iz 1994. bila proglašena za “sistem od velikog značaja za odbranu zemlje”.

Ne treba zaboraviti ni u našoj javnosti gotovo nepoznatu činjenicu da je potpukovnik Đorović, kao ličnost od najvišeg ličnog integriteta, bio ključni svedok Tužilaštva Haškog tribunala na suđenju kosovskoj zločinačkoj petorci, dakle pripadnicima srpskog vojnog i državnog vrha, čiji su zločini, zahvaljujući pre svega njegovom preciznom i stručnom svedočenju, razotkriveni i dokazani, a počinioci osuđeni na dvadesetogodišnje zatvorske kazne.

Tužilaštvo je prethodno godinama ćutalo i pred mnogobrojnim dokazima iznetim u knjizi “Tišina u Aberdarevoj”, koja je objavljena 2006, da bi zatim primenilo istu taktiku i na nove dokaze, koje su porodice mukotrpno sakupile i podnele mu sredinom 2009.

A ti novi dokazi pokazuju da Ministarstvo odbrane i njemu podređene institucije, kao zainteresovane strane u ovom procesu, ne da “nemaju ništa” o RTS-u, nego da imaju sve: i meru o evakuaciji Televizije koju je Planom odbrane zemlje naredila Savezna vlada a bilo obavezno da nadzire Ministarstvo odbrane, i procene o stupnju ugroženosti kapaciteta RTS-a koje je dobila Vrhovna komanda, i izveštaje člana štaba vrhovne komande zaduženog za informisanje, i redovne izveštaje tom istom Štabu vrhovne komande „o saznanjima, o dejstvima i rasporedu snaga NATO, reagovanju u svetu i stanju u zemljama u okruženju”, uključujući "saznanje" da je portparol NATO Džejmi Šej izjavio na brifingu kako je RTS "legitimni vojni cilj".

Ministarstvo odbrane i Vojno bezbednosna agencija nesumnjivo poseduju izveštaje o praćenju stranih novinara („Rukovodioci televizije znali su kada će biti bombardovanje, jer smo im mi to rekli“ – izjava dopisnika Si-En-Ena Alesija Vinčija).

Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal 30. decembra obavestilo je CEAS da je tražilo od Ministarstva odbrane i VBA sva dokumenta koja poseduju “u vezi  navedenog događaja od 23. aprila 1999”. Našem zahtevu – kaže Specijalno tužilaštvo - i pored urgencije do sada nije u potpunosti odgovoreno.

To jest, Ministarstvo odbrane i Vojno-bezbednosna agencija faktički su odbile da Tužilaštvu stave na uvid materijal koji teško tereti njihove bivše i sadašnje pripadnike, ali i naredbodavce van tih tela.

Porodice žrtava učinile su, dakle, sve što živ čovek može da učini, pronašavši čak i materijalne dokaze o zločinu i zločincima. Te dokaze, a pre svega fajl Pravne uprave 466/2001, u svojim lagumima krije Ministarstvo odbrane.

Pred telima civilnog društva stoji zadatak da nateraju državu, svim formama pritiska koje im stoje na raspolaganju, da na osnovu tih dokaza zločinci budu izvedeni pred lice pravde. To je nešto što svi dugujemo žrtvama, njihovim porodicama i samima sebi.

 

* Izlaganje na okruglom stolu u organizaciji Centra za evroatlantske studije, održanom u sredu 20. aprila 2011