Mesta za poslušnike!
Ako se – a nema razloga za sumnju u podmazanost skupštinske glasačke mašinerije, sad obogaćene gardom i sličnom pompeznom scenografijom – izmene i dopune Zakona o naučnoistraživačkom radu usvoje u sadašnjem obliku, sahranjivanju srpske nauke kojim se političari bave već duže vreme, sada se dodaju i aspekti mrcvarenja ostataka pokojnika. Ako mr. Đelić smatra da se razvlačenjem leša zakačenog za njegove birokratske dvokolice (savremenim terminom: službeno vozilo) ukrug postiže kratkoročna politička i populistička korist, ne treba da smetne s uma da svaka bezobzirna vlast, ma koliko težila da ispuni staljinističke ideale centralizovanosti i monolitnosti, ima ne jednu, već mnoštvo Ahilovih peta
Jedan od za širu javnost nažalost nedovoljno zanimljivih, ali za budućnost kulture i društva u Srbiji potencijalno pogubnih skandala koji se odvija ovih dana „ispod radara” jeste novi pokušaj disciplinovanja nauke u Srbiji od strane izvršne vlasti, koji se pod naslovom ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O NAUČNOISTRAŽIVAČKOJ DELATNOSTI može pronaći na strani sajta Skupštine ali – vrlo je indikativno uočiti – ne i na sajtu resornog Ministarstva nauke koje je predlagač.
Ako su prethodne mere Ministarst(a)va jasno ukazale na sklonost vlastodržaca ka marginalizaciji nauke kao delatnosti, ako smo na izgladnjavanje nauke i naučnika u našim krajevima već navikli, ovaj novi biser birokratske ingenioznosti, koji nam dolazi iz Tvrđave Znanja i Napretka, ukazuje na „intenziviranje klasne borbe”, da se poslužim (ne)slavnom Staljinovom floskulom. Naime, izmene i dopune se donose ekstremno žurno, bez javne rasprave, pod okriljem noći i hitnog postupka, a u slavu birokratske samovolje i partijske kontrole. Obrazloženje, koje se može pročitati na kraju ovog akta, u toj meri je cinično da je lako pomisliti da ga je dobronamernim, ali naivnim činovnicima podmetnuo neki podmukli opozicionar; vredi ga citirati u celini (i verbatim, sa sve slovnim i stilskim greškama):
Razlozi za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti po hitnom postupku su: imenovanje predsednika i članova upravnih odbora instituta čiji je osnivač Republika Srbija, jer postojećim članovima upravnih odbora navedennih instituta ističe, odnosno prestaje mandat u prvoj polovini ove godine; imenovanje direktora instituta čiji je osnivač Republika Srbija, s obzirom da im ističe mandatni period na koji su imenovani; implementacija Strategije naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije u periodu 2010. do 2015. godine; raspisivanje konkursa za novi ciklus projektnih istraživanja u oblasti nauke i tehnološkog razvoja. Nedonošenjem ovog zakona po hitnom postupku nastale bi štetne posledice po rad organa i organizacija.
U prevodu: moramo da požurimo ako hoćemo da uspostavimo potpunu kontrolu političkih partija nad institutima i da otmemo naučnicima ono malo glasa i uticaja na sopstvenu sudbinu koji su do sad nekako uspeli da sačuvaju od (više)partijskih lešinara. O tome svedoči činjenica da je veliki deo izmena posvećen brutalnoj implementaciji programa kontrole: razvlašćuju se svi organi i pojedinci koji imaju ikakve veze sa stručnošću (naučna veća instituta, članovi upravnih odbora iz instituta, Nacionalni savet za nauku), a sve ingerencije se prenosi na birokratiju Ministarstva, pa i na Ministra lično. Tipičan primer:
U stavu 8. reči: „donosi Nacionalni savet na predlog matičnih naučnih odbora” zamenjuju se rečima: „donosi ministar, uz prehodno mišljenje Nacionalnog saveta.” (član 28)
Ovaj program direktno podseća na staljinistički obrazac rukovođenja naukom, koji su istoričari već sa dovoljnom distancom proučili na slučajevima zemalja bivšeg Varšavskog pakta. Najbizarnije je svakako razvlašćivanje Nacionalnog saveta za nauku, koji bi po logici stvari trebalo da predstavlja najviši stručni, organizacioni, ali i moralni autoritet u srpskoj nauci, te igra ulogu nezavisnog tela, sličnog Visokom savetu pravosuđa ili Nacionalnom prosvetnom savetu. Ovim izmenama, on se svodi na debatni klub koji, eto, dostavlja svoje mišljenje Ministru o tekstu nacrta strategije ili kriterijumima za vrednovanje rezultata naučnog rada, ali to mišljenje ne obavezuje ni šofere ili kafe-kuvarice u Ministarstvu, a kamoli činovnike višeg ranga. Drugim rečima, eto nama još jedne lepe ikebane; doista, što bi naučnici imali ikakvih ovlašćenja u stvarima koje se tiču nauke? S tim što je sad naša ikebana ulepšana originalnim estetskim inovacijama, posebno dodavanjem članova iz vojske, dijaspore i privrede (ukoliko uspeju da nateraju nekog od tih, ipak ozbiljnih, ljudi da na to besplodno debatovanje troše svoje vreme). Indikativno je da „liste kandidata koje predlažu Zajednica instituta Srbije, Konferencija univerziteta i Privredna komora Srbije sadrže najmanje dvostruko veći broj kandidata od broja koje Vlada imenuje u Nacionalni savet” – tj. nije dovoljno biti poslušan, potrebno je biti najposlušniji u dovoljno velikom skupu kandidata.
Posebna priča je, kao i uvek, Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije 2010-2015 koja kao deus ex machina u antičkoj tragediji spasava protagonistu iz bezizlazne situacije da donošenje ovakvog akta mora da pravda samo golom željom za više vlasti i poslušnosti. Najpre, podsetnik: Strategiju je napisao sad naprasno razvlašćeni Nacionalni savet za nauku. Dakle, nakon što ste odradili posao, pa makar i loše, sad kud koji mili moji, g. Ministru i šačici birokrata koji ga okružuju očigledno više niste potrebni. Kome ovo liči na upotrebu toalet papira, uložaka i sličnih predmeta za jednokratnu upotrebu, nek se seti motoa britanskog Ordena podvezice: Honi soit qui mal y pense (sramota onoga ko loše pomisli). Zatim, oko teksta Strategije je doduše bilo intenzivne javne rasprave, ali se završna verzija vrlo malo razlikovala od predložene, iz čega je vrlo lako izvući zaključke kako i koliko Ministar i njegova birokratija cene mišljenja stručne javnosti, naučnoistraživačkih institucija i dobronamernih pojedinaca, koja su im, dobro je poznato, dostavljena u neočekivano velikom broju. Konačno, tvrditi da implementacija Strategije zahteva da se uvede rigidna državna kontrola nad naučnim institucijama predstavlja vređanje ne samo zdravog razuma, već i samog teksta Strategije i njenih autora; bez obzira koliko bilo grešaka, lutanja i problematičnih stavki u tekstu Strategije, ipak su u njoj deklarativno poštovane nesporne civilizacijske vrednosti savremene liberalne Evrope. Ako su postupak samog donošenja Strategije i „rasprava bez rasprave” bili odraz cinizma karakterističnog za ovaj sastav Ministarstva, onda je njeno korišćenje da bi se opravdao jedan kripto-staljinistički zakonski akt kao što su aktuelne izmene i dopune – cinizam na kub.
O „štetnim posledicama po rad organa i organizacija” je nemoguće bilo šta reći, jer ova vrsta neodređenog iskaza nema nikakvu informativnu vrednost. Rečima jednog velikog fizičara 20. veka, takva tvrdnja nije čak ni pogrešna.
Od ostalih utisaka, izmenama i dopunama predviđeno osnivanje Centra za promociju nauke valja pozdraviti, samo bi bilo daleko lepše kad i to ne bi bilo učinjeno na ovako trapav i birokratski način. Valjda nakon neuspešnih inicijativa u vezi sa muzejem nauke i tehnologije (što je rešenje koje daleko najveći broj razvijenih zemalja ima i gde je to najčešće u domenu lokalnih samouprava), novi zakon nam donosi Centar, čije već i samo ime ukazuje da se radi o tipično birokratskom, hipercentralizovanom i zastarelom konceptu. Paradoksalno je da se, na primer, navodi kako Centar „ostvaruje saradnju i pruža usluge u domenu promocije i popularizacije nauke Ministarstvu i ministrstvu [sic!] nadležnom za visoko obrazovanje” (član 27b), a da se potpuno ignoriše u svetskoj pedagoškoj i metodološkoj praksi odavno utvrđena činjenica da je popularizacija nauke najznačajnija i najefektivnija ne na nivou visokog, već naprotiv, na nivou srednjeg i naročito osnovnog obrazovanja. Isti član sadrži i začuđujuću stavku da Centar treba da organizuje zajedničko izlaganje naučnopopularnih knjiga na Sajmu knjiga (čitaj: da knjige ove vrste budu getoizirane, umesto jedino logičnog – da se radi na tome da svaki izdavač ima svoj štand), ali da sam ne izdaje knjige, već samo brošure u vezi sa promocijom i popularizacijom nauke. Ovakvih primera nelogičnosti, nedoslednosti i konceptualne zastarelosti ima još mnogo; ne treba biti zlonameran – to je izvesno posledica nemara koji je proistekao iz vrtoglave brzine sa kojom se ove izmene i dopune donose.
Pozitivan pomak, doduše, predstavlja priznanje značaja dijaspore za sagledavanje stanja u srpskoj nauci. Pošto sam u jednom od prethodnih komentara (npr. Politika od 9. 06. 2009, str. 10) predložio da se značajne uštede u teškim vremenima krize mogu postići spajanjem Ministarstava za nauku i dijasporu, izgleda da je neki vredni ćata doista prilegao na posao, jer se sad Ministarstvo dijaspore pojavljuje kao predlagač jednog od članova Nacionalnog saveta koji “predstavlja dijasporu”. Ko god ima predstavu o veličini i heterogenosti naše naučne dijaspore odmah će shvatiti besmislenost ovakvog “predstavljanja”; da li će dotični prof. X.Y. zaista moći uspešno da zastupa interese našeg agronoma u Kanadi, kao i našeg astronoma na Novom Zelandu? Ili je to predlagačima ipak svejedno, pošto se radi o ustupku načinjenom radi lakšeg usvajanja među koalicionim partnerima, a Savet je ionako ikebana?
Ako se – a nema razloga za sumnju u podmazanost skupštinske glasačke mašinerije, sad obogaćene gardom i sličnom pompeznom scenografijom – izmene i dopune Zakona o naučnoistraživačkom radu usvoje u sadašnjem obliku, sahranjivanju srpske nauke kojim se političari bave već duže vreme, sada se dodaju i aspekti mrcvarenja ostataka pokojnika. Ako mr. Đelić smatra da se razvlačenjem leša zakačenog za njegove birokratske dvokolice (savremenim terminom: službeno vozilo) ukrug postiže kratkoročna politička i populistička korist, ne treba da smetne s uma da svaka bezobzirna vlast, ma koliko težila da ispuni staljinističke ideale centralizovanosti i monolitnosti, ima ne jednu, već mnoštvo Ahilovih peta.
* Autor je profesor Novosadskog univerziteta i naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu