Norveški sram i gej poljubac na srpskoj televiziji

image

Tako je srpski patriota mirovao kroz gej TV istoriju, mirovao i gledao, a sve proklinjući truli zapad. I mirovao bi i danas da gejevi nisu počeli da se ljube i na njegovom maternjem jeziku, a sve na nacionalnoj frekvenciji. Svenarodne rodoljubive oči razrogačile su se na TV vodiče iz pretposlednje nedelje januara, a sve zbog TV premijere filma Pored mene. Kaskajući za svetom Srbija je dokaskala i do prvog muškog gej poljupca. Sedamnaest godina posle zapadnjačkih perverznjaka i Srbin rađa sina, pa šalje da ljubi. Bolje ikad nego nikad. Vaistinu se ljubi

U bogatoj filmskoj istoriji homoseksualnost je bila nešto što se retko pojavljivalo na filmskom platnu, a i kada jeste bila je nešto čemu se treba smejati, što treba sažaljevati, čak nešto čega se treba plašiti. Filmska industrija učila je strejt gledaoce šta da misle o gej ljudima , a gej ljude šta da misle o sebi. Retko ko je odoleo tom uticaju. Tako su generacije sa filmskog platna učile šta je moderno, šta veličanstveno, šta tragično, a šta smešno, kako da se ophode prema sebi, a kako prema ostatku sveta. Ulogu tog učitelja kasnije je preuzela televizija.

Prvo televizijsko pojavljivanje jednog gej para dogodilo se daleke 1972. godine u TV filmu That Certain Summer, a akteri te romanse bili su Martin Sheen i Hal Holbrook. Tri godine kasnije svoj prvi gej par dobila je i serija Hot l Baltimore koja se prikazivala na ABC televiziji. I taman kada je gej publika pomislila da je gotovo sa izolacijom i nevidljivošću, postalo je jasno da njihovi novi junaci neće postati ništa više od simbola. Na prvi lezbejski TV poljubac čekalo se još dvadeset godina, a dogodio se 1991. godine u seriji   L.A. Law, a prvi poljubac između dva muškarca zaprepastio nas je nešto manje od deset godina kasnije, 2000. godine, u finalnoj epizodi serije Dawson's Creek. I zbog jednog i zbog drugog poljupca digla su se na noge različita porodična udruženja, ali je ubrzo sve zaboravljeno. Mnoge savremene serije imaju svoje gej likove, te se njima bave sa manje ili više empatije. Gej publika danas bira svoje junake zahvaljujući poljupcima iz prošlosti.

Tako je srpski patriota mirovao kroz gej TV istoriju, mirovao i gledao, a sve proklinjući truli zapad. I mirovao bi i danas da gejevi nisu počeli da se ljube i na njegovom maternjem jeziku, a sve na nacionalnoj frekvenciji. Svenarodne rodoljubive oči razrogačile su se na TV vodiče iz pretposlednje nedelje januara, a sve zbog TV premijere filma Pored mene. Kaskajući za svetom Srbija je dokaskala i do prvog muškog gej poljupca. Sedamnaest godina posle zapadnjačkih perverznjaka i Srbin rađa sina, pa šalje da ljubi. Bolje ikad nego nikad. Vaistinu se ljubi.

screenshot

Diglo se i levo i desno, jedni navijaju, drugi otvaraju kapije pakla. Svanu subota, 21. januara, a kao što to obično biva: pade i veče. Lože se porodična ognjišta, usijali se patriotski televizori. U dogovoreno vreme poče i film. Neupućeni naivno uploviše u priču o profesorki istorije i njenim „inovativnim metodama,“ ne sluteći pakleni plan o zagejavanju Srbije.  Kada ste gej, vi naravno gladno čekate taj trenutak, tu sliku o sebi. Brojale su se scene do poljupca o kojem se toliko pričalo, ređali se stereotipi, neumiveni: jer deca su eho svojih roditelja, to jest devedesetih godina prošlog veka. I dođe poljubac. Dobro, ne baš poljubac, više porno fantazija iz muške svlačionice. Do nedavno gejevi, lezbejke i transrodne osobe nisu mogle da zamisle da će jednom videti sličnu stvar na Radio televiziji Srbije. Dobili smo novog junaka: mladog srpskog gej muškarca koji juri za svojim latentnim vršnjacima po školskim svlačionicama, koji nije žrtva jer trenira i naučio je da se tuče, a jasno nam je da društvo mora da ima svoje nasilnike i svoje žrtve. Potrebno je samo preći sa jedne strane na drugu. U lepezi stereotipa, a bežeći od stereotipa, umetnik je junaka samo premestio iz jednog okvira u drugi.

U isto vreme kada se ovaj film pojavio u srpskim bioskopima, 2015. godine, norveška televizija NRK emitovala je prvu epizodu web-drame Skam (u prevodu: Sram). U pitanju je drugi format, ali je tema ista: nevolje mladih u savremenom društvu. Jasno je da ne možemo da poredimo srpsko i norveško društvo, ali bismo možda mogli nešto da naučimo.

Photo: vulture.com

Razmena nežnosti/grubosti između dva muškarca jeste veliki iskorak iz nevidljivosti, i jasno je da film Pored mene ne mora da ima aktivističku ili vaspitnu ulogu, ali se onda o filmu može govoriti samo kao o umetničkom ostvarenju. Ako se namerava komunikacija sa stereotipima i njihovim žrtvama, onda se pravi nešto poput pomenute norveške serije. Skam se direktno obraća svojim mladim gledaocima, bez posrednika, nikako iz stereotipa ili sa pijedastala, te nema za cilj samo da osudi ili osramoti nepoželjno ponašanje, već i da edukuje. Epizode traju od 20 do 50 minuta, a polako otkrivaju svet grupe šesnaestogodišnjaka iz jedne srednje škole u Oslu, a sve uz pomoć  video klipova koji se postavljaju na sajt televizije u isto doba dana kada bi i trebalo da se dogode da su deo stvarnog sveta. Serija do sada ima tri sezone, a svaka sezona se bavi problemima jednog od junaka iz pomenute grupe šesnaestogodišnjaka. Precizno se govori o bolestima zavisnosti, seksualnosti, ličnim problemima i problemima društva, islamofobiji, homofobiji, te stvarima koje mladi ljudi današnjice doživljavaju na svakodnevnom nivou. Jedna od najboljih scena dešava se u drugoj polovini druge sezone kada je jedna od junakinja, Noora, zaljubljena u vršnjaka koji tokom jedne tuče razbije flašu o glavu jednom od pripadnika suprotnog tabora, pa Noora kaže kako on vidi i razume samo rat i nasilje, da bi joj Sana, druga junakinja, objasnila kako “rat ne počinje nasiljem, počinje nesporazumima i predrasudama. I ako kažeš da si za mir u svetu, onda prvo moraš da razumeš zašto se drugi ponašaju onako kako se ponašaju. Moraš da prihvatiš da ne vide svi svet isto kao ti. Ne možeš samo da veruješ da svi imaju odgovore na to šta je dobro a šta loše.” Tako se Skam bavi nasiljem, a slično je i sa homofobijom, homoseksualnošću I seksualnošću uopšte.

  Ako se određeni umetnički uradak bavi nekim društvenim problemom, onda bi trebalo da se izađe iz okvira anti-bajke za stereotip princeze i stereotip prinčeve. Stvari nisu samo crne ili samo bele, i nije dovoljno da se žrtva premesti u drugi stereotipni okvir da bi se problem razumeo. Ako nam umetnost nudi samo tragične i odbojne slike sebe, kako ćemo se sutra usuditi da pomislimo da smo nešto više od toga?

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „LGBT razgovori: jačanje zajednice“ koji sprovode E-Novine, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije