Kultura Vesti
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Nova Ulaznica

Tranzicija iz stanja klanja u stanje poricanja

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: thespectergroup.com

Novi broj on-line izdanja zrenjaninskog časopisa “Ulaznica” pojavio se pre koji dan. U “Ulaznici” broj 226-7 čitajte: temat Hip hop između poezije i muzike, pesme Tomislava Markovića, Marjana Čakarevića i Dragoljuba Stankovića, prozu Jovana Nikolaidisa, intervju sa Marčelom, priče Zoltana Danjija...

Iz novog broja “Ulaznice”, koji možete pogledati ovde, prenosimo ciklus pesama Tomislava Markovića i esej Srđana Srdića o Ajs Nigrutinu i MC Daleku.

Pesma pod opsadom
mrtvi su noćas dosadni kao proliv

uskaču u pesmu naglavačke

kao u bazen sa formalinom

kao da će ih poezija sačuvati od propadanja

u masovnoj grobnici zaborava

proviruju između stihova

svaki piksel na ekranu poprima oblik mrtvačke glave

neispisana belina je kalcijum iz kostiju


pesma je pod opsadom

okružena neidintifikovanim letećim leševima

mrtvi su zaista nepodnošljivi

mrtvi su smrtno dosadni


mrtvaci ulaze u moju pesmu na mala vrata

oprezno se šunjaju po marginama

izviruju između redova

moraću drugačije da formatiram

word dokument

da smanjim prored

uklonim sve beline

i ispunim čitavu stranicu

gustim tkanjem lepih metafora


gram-
čistog-pluskvamperfekta-u-meridijanima-prerafaelitske-paučine-ovde-sam-srce-antilope,tihiaperitiv-apetita-jednoroga-ozleđuje-me,jako-meozleđuje-što-nisam-više-narandžast-labudovisvilenkasti-i-neiskvareni-meditiraju-negde-usmaragdu-jezera1


'oćeš kurac, pesniče

ništa ne pomaže

protiv ove povampirene gamadi

strvine traže svoje mesto pod suncem

bore se za svoja prava kako znaju i umeju

hvataju se za poređenja

kače se za reči

grčevito stežu cezure

kao da im život od toga zavisi

mrtvi su dosadni kao proliv


Photo: deviantart.net

dok su bili živi

 

jebalo im se za poeziju

nije im padalo na pamet da zavire

u moje tihe knjige o beskraju

niti da nasrću na moždane vijuge

poštene pesničke inteligencije

od tih nasrtljivih polubića

više ne mogu da dišem

a kamoli da pišem


molim nadležne organe

da mi otvore lobanju

i iz moje glave izbace

sve pokojnike

sve tuđine i tuđice

koji su neovlašćeno upali

na privatni posed

u protivnom ne odgovaram

za svoje pesničke postupke

1Dragan Jovanović Danilov: Kuća Bahove muzike, zgusnuto izdanje


Kako postati snajperista

da bi postao snajperista

moraš imati dva oka

levo i desno

levim žmuriš, desnim nišaniš

desno mora da bude neljudski oštro

oko sokolovo

čuvaj ga kao oči u glavi

ne čitaj previše

ne zuri dugo u monitor

gledaj svoja posla

jedi školjke, šargarepu i borovnice


potrebne su ti mirne ruke

šake koje drhte samo na mrazu

moraš živeti zdravo

čuvaj alat koji te hlebom hrani

jedna kafa ili čaj dnevno

redovni obroci

što više voća i povrća

piletina i riba

izbegavaj stresne situacije

mirno spavaj


Photo: news.soc.mil

pogled na svet ograniči na optički nišan

 

kad pogledaš kroz durbin

daljine se približavaju

nadohvat ruke i metka

meta se uveća i do deset puta

prosto ti bode oči

prvo je razapni na krst

potom povuci oroz

mirne savesti


ti ne ubijaš ljude, već neprijatelje

čovek se lako pretvara u neprijatelja

nema tu nikakve alhemije

neprijatelj je mutni strah u tebi

amorfna masa koja se lako mesi

u konkretni oblik i telo

ustaše ili balije

nacionalnog izdajnika

deteta žene starca


pažljivo nišani

ne rasipaj municiju

metak je skup, život je jeftin

na tržištu živog mesa i mrtvih duša


posmatraj tela u samrtnom ropcu

nezainteresovanim pogledom hladnog estete

to što gledaš je umetničko delo

koje ima svoju neprikosnovenu autonomiju

čista ulična umetnost

glava se rascvetava kao metafora

u transsimbolističkoj bašti

krv šiklja na sve strane, to je prizor barokne lepote

olovo prolazi kroz telo kao reč kroz senku


popni se na poslednji sprat kuće bahove muzike

zauzmi busiju, isturi cev kroz prozor

i pucaj na sve što mrda

pucaj na stvarnost za koju nema mesta

u zločinačkoj poetici eskapizma


Manje od igre

niko ne zna kako su klikeri

dospeli u tvrdu batajničku zemlju

tamo su sahranjeni u tišini, anonimno

bez počasti i bez obeležja

obični klikeri. staklenci. koji blistaju na suncu

sa raznobojnim perima u sredini

ni đulci ni malci. ništa posebno

mediokriteti među klikerima


Photo: Pascual Nuñez

niko nije prijavio nestanak

 

njihov slučaj ne postoji

u policijskim kartotekama


ašovi ih iskopali iz zemljice crnice

lopate ih vaskrsle


privatna istraga, pokrenuta za potrebe

pisanja ove pesme

utvrdila je da su klikeri

u beograd stigli hladnjačom sa kosova


dug put

navikli su na kraće relacije

od šake do rupe. od rupe do drugog klikera

od džepa do zemlje. iz ruke u ruku

nikada ranije nisu putovali tako daleko

mora da je za njih to bila prava avantura


šteta što usput nisu mogli

da razgledaju prirodne lepote


u kratkoj izjavi hladnjača je procedila

da se ničega ne seća

samo ponekad sanja ružne snove

i često ima zvučne halucinacije

u utrobi joj zveckaju višnje i maline


postoji osnovana sumnja

da su klikeri pripadali nekom dečaku

i da su bili nerazdvojni do smrti

i posle nje


trenutno čame u policijskom zamrzivaču

pretvoreni u dokazni materijal

njihova dalja sudbina je neizvesna


ni tri biserna zrna

ni oči srna

samo klikeri

u kojima više niko ne živi

suviše mali i beznačajni

da bi se za njih našlo mesto

u džinovskoj rupi srpske poezije


In memoriam
književnost je ubijena u ratu

mesto zločina još nije poznato

sumnja se na razna gubilišta,

nekoliko logora,

izvesne opsednute gradove

istraga je u toku

tapka u hrono-topu

čija se cev još uvek dimi


Photo: englishrussia.com

književnost nije preživela rat

 

ali pisci to nisu primetili

bili su zauzeti ulaskom u istoriju literature

u kanon nacionalnih veličina

koji redovno ispaljuje kanonade

iz duboke prošlosti


nastavili su da pišu

romane-države

eseje-slagalice

priče na putu za akademiju

pesme ni za koga

pozorišne jelovnike

astrološke vodiče

priručnike za gatanje

kao da se ništa nije dogodilo


književnost truli u masovnoj grobnici

rastu joj nokti i kosa

knjižare su pune ljudskih otpadaka

u tvrdim i mekim povezima

ima za svakoga po nešto

epska fantastika od pradedovskih kostiju

čiklit sa crvenim noktima

urbana proza sa veštačkim zubima

horori od kojih se diže

mrtva kosa na glavi


trgovina cveta na humci

raste iz plodne zemlje

roba vrhunskog kvaliteta

šljašti sa polica

na slobodnom tržištu

ima mesta za sve derivate

voljene pokojnice


vječnaja pamjat i antiamin


Nepotrebne precrtati

nepotrebne precrtati

olovkom, penkalom, hemijskom

nepotrebne izbrisati

gumicom, korektorom, sunđerom

zaboravom

sa svih spiskova

sa platnog spiska

sa biračkog spiska

sa spiska živih

sa spiska nestalih


zatrti im svaki trag

da ne ostane ni pomena ružnoći

previše je nepotrebnih na popisu

nekorisnih. neupotrebljivih

suvišnih ljudi. izlišnika

onih što ne valjaju ni bogu ni narodu

pogotovo narodu. i ovlašćenim božjim dilerima


samo jedu drveće i ništa ne rade

uzurpiraju srpski prostor

kako duhovni tako i fizički

prave gužvu po vozilima gradskog saobraćaja

po biroima za zapošljavanje

po bolničkim sobama

zauzimaju mesta poštenim ljudima

prljaju devičansku belinu na marginama društva


Photo: Chris Engman

izmišljaju srpski nacizam

 

i druge fatamorgane

rugaju se jadima srpske duše

izvode nekakve performanse

i ostale besne gliste

odriču se svete srpske zemlje

ništa im nije sveto


guraju se gde im nije mesto

nisu dobri ni za topovsko meso

to više ne može da se trpi


nepotrebne precrtati


Šuplji i punjeni ljudi
na vlasti je koalicija

šupljih i punjenih ljudi

pendrekom mlate praznu slamu

presipaju krv iz šupljeg u prazno

prazne čitaonice, pune stadione

popunjavaju ukrštenice

najskupljim srpskim rečima


digestivnim traktatima pune katodne cevi

pucaju rafalno na hipnotisanu publiku

prazne creva, pune političke programe

prazne bešike u moždane vijuge

po sistemu spojenih sudova


Photomontage: Instruktor

prazne džepove, pune sefove

 

prazni kao hologram, puni kao brod

punišići do vrha ispunjeni prazninom


uvek u pokretu, uvek u tranzitu

u tranziciji iz ničega u nigde

iz stanja klanja u stanje poricanja


šuplje priče punjene presnim lažima

meso na stolu, kosti pod tepihom

krv na nožu, mozak u tiganju

toče brlju iz književnog kazana

u noćni sud politike


šuplji zubi sa zlatnim plombama

srca elegantno popunjena salom

idoli mladih, sredovečnih i starih

slika i prilika svojih podanika

 

+++

Srđan Srdić

MIC ZERO: RIMOVANJE SLOBODE

Mikrofon jedan: Tehnologija koteške patke

Kada u poslednjem stihu svoje autopoetike, pesme Svašta s tobom Ajzače, Ajs Nigrutin obavesti slušaoce kako ga je „pozvao na prijem i Satiš Nambijar”, lako je pretpostaviti da gotovo niko od pomenutih recipijenata nigrutinske poezije nema nikakvog saznanja o identitetu šefa misije Ujedinjenih nacija u bivšoj Jugoslaviji. Većina slušalaca Nigrutinove verzije hip-hopa rođena je upravo u trenutku Nambijarovog gostovanja na ovim prostorima, dok ih želja za naknadnim informacijama o liku i delu jednog od saučesnika u istorijskoj pošastijugoslovenskih ratova apsolutno nije proganjala. Na drugom slušalačkom koloseku nalaze se oni (poput autora ovog teksta) nešto stariji, koji se Nambijarovog imena izuzetno dobro sećaju, ali je smisao imena Ajs Nigrutin ono što je za njih, bar u prvom trenutku, nedostupno. To bi bilo pitanje generacijske bliskosti sa aktuelnim žargonom. A pozivnica Satiša Nambijara je stigla nikom drugom do Ajs Nigrutinu. Tako smo stigli tačno pred vrata Apsurda.

Hip-hop(oetika) Ajs Nigrutina jeste zasnovana pre svega na nadrealističkoj logici čistog psihičkog automatizma, što za rezultat ima izvesnu i radikalnu apsurdizaciju semantičkog prostora. U takvoj konstelaciji prvog zamislivog kome izvor može biti podsvest, ali i veštačkim uplivima izmenjena svest, kao i odsustvo svake odgovornostiprema logičkim blokovima, pojavu Satiša Nambijara, ipak je moguće donekle racionalizovati. Naime, da svi mi ovdašnji nismo u svoje živote prizvali kojekakve satiše nambijare, teško da bi Ajs Nigrutin, dvadesetak godina kasnije, zapisao kako ga je „pendrecima prebila naša murija”.

Otud hip-hop poezija Ajs Nigrutina pre svega uznemirujuće podseća na Dokolicu nad Bezdanom, manje komentar na Bilo Šta, a pre katalogizaciju Bilo Čega usled nemanja poverenja u moć suvisle kritike. Smrad autobusa koji tumara po muklom beogradskom predgrađu, a u kome se „neki penzos ukenjo”, nije inkorporiran u nigrutinske versifi kacijske obrasce iz nužde da se progovori o smradu čitavog jednog grada ili društva, već je pre u funkciji jurodive pošalice. Centralni junak ove poezije, pesnik-rezoner Ajs Nigrutin (jer to je nesumnjivo on – „Mikrofon jedan, mikrofon dva – ja sam Ajs Nigrutin!”, čuje se u numeri Oklagija) na sebe preuzima odgovornost za ekstremni verbalni teror političke nekorektnosti: „penzos” smrdi, dok je Nigrutin u konstantnom mizoginom lovu na „ženu svojih porno snova”, ne ljudsko biće, već seksualni objekat. Nigrutinski projekat sasvim sigurno ne bi mogao da izbegne oštru feminističku osudu, ma koliko delovalo da se ovakvo iskazivanje istine sveta graniči sa razularenom ironijom najvišeg stepena. (U slučaj Nigrutin se uključio i sam kineski ambasador u Beogradu, reagujući svojevremeno na stihove opskurne numere Kinezi travestiti.)

Odsustvo odgovornosti za izrečeno, te apologija podivljalog jezika, sugerišu slobodu varvarstva, jezik doveden do paroksizma: dok jedne barijere nestaju – one koje pred nas postavljaju logika, konsenzualna priroda društva, ne manje i lingvistika, druge se nemilice pojavljuju: mizoginija, rasizam, seksizam, homofobija. Međutim, šta ako Nigrutinov hip-hop iskazuje poslednju opciju koja je na raspolaganju – infantilni ludizam? Jer, nije Nigrutin blaži ni kada govori o sebi, i o sebi on govori sve što mu padne na pamet. On je i onaj koji je „igrao Soni umesto da juri pičke”, onaj koji bi „dupe dao za suvi vrat stišnjen”, ali i onaj kome „na Urgentnom doktorka glavu zavija”, dakle nikako mačo junak iz sveta gangsterskog repa, već travestija svega što takva pop-kulturna formacija iziskuje. Umesto opakog heroja predgrađa (makar se to predgrađe zvalo Kotež), Nigrutin se javlja kao vlasnik personalnog računara, lošeg mikrofona i piratizovanog muzičkog softvera, koji se u domaćoj radinosti, a uz nesebičnu pomoć grupice sličnih dokoličara, prepušta rimovanju sopstvene slobode, sa kojom inače ne zna šta bi, jer su kanali kroz koje bi trebalo da ta sloboda protiče odavno zakrčeni đubretom večne srpske Tranzicije. Ako i postoji kritička komponenta u delu Ajs Nigrutina, onda je ta komponenta on sam – nemogući rapsod nemoguće zemlje: ta zemlja ne može bitiništa drugo do predgrađe podzemlja.

Brutalni humor Ajs Nigrutina u tom je smislu osmeh iz kanalizacije, jeftina, ali nužna sprdnja na račun inače neuništivog Golijata koji nadzire sveukupnu egzistenciju, noseći maske Bekama, Dinkića, pa čak i odevajući se u žanrovske konstante kojima bi trebalo da pripada Ajs Nigrutin. Udarac po tim konstantama („Da ubijemo vreme dok sarmu krčkamo, kada bude gotovo svi ćemo da kusamo, pa kasnije na ulicu da na nekog pucamo, ko reperi sa spotova i njihovih fi lmova, priredićemo ljudima par gadnih prizora, na ekranu svakog kolor televizora, pretežno će bitisamo boja crvena.”) jeste najveći domet nigrutinskog hiphopa: hrabrost pred samoukidajućom samoironijom. A takve se hip-hop hrabrostini sam Vijon ne bi postideo.

Mikrofon dva: Pukovniku ima ko da baca rime.

Radimo čist hip-hop, u najčistijoj formi”, kaže za Chicago Sun-Times MC Dalek, jedan od dvojice ljudi koji stoje iza benda čije je ime samo Dalek. Kada ističovek u istom tekstu kaže: „Možete da pokušate da racionalizujete ono što radimo, da ga svedete na bilo šta.”, onda on nesumnjivo govori o slobodi forme u odnosu na definiciju, a ta je sloboda vrhunski ekskluzivitet duha. Dalek, kada se suočimo sa njihovim stihovima, preuzimaju na sebe slobodu rimovanja svake moguće neslobode, što je angažovanost par exellence, po svaku, pa i najveću cenu.

U veličanstvenom hip-hop pamfl etu Blessed Are They Who Bash Your Children’s Heads Against A Rock, MC Dalek progovara o terorističkoj vizuri sveukupne američke političke istorije, a posebno njene prakse. (U jednom trenutku čujemo i ”We bombed Qaddafi ’s home and killed his child.” Očevidno da danas imamo potrebu za morbidnim apendiksom narečenog stiha.) Preko genocida nad lokalnim stanovništvom Severne Amerike, crnačkog ropstva, sve do danas gotovo pa zaboravljenih američkih napada na Granadu i Panamu, zatim Iraka i Japana, MC Dalek broji žrtve sa frenetičnim intenzitetom na granici odijuma: „We bombed a plant in Sudan to payback for the attack on our embassy, killed hundreds of hardworking people, mothers and fathers who left� home to go that day not knowing that they would never get back home.” Mi smo to uradili, čuje se iz zvučnika, Mi i niko drugi, kaže jedan Amerikanac. Ali, Afroamerikanac, što izgleda kao paradoks nad paradoksima. Transpozicijom rasa-nacija, MC Dalek sebe shvata kao prvenstveno Amerikanca, građanina Sjedinjenih Država, koga istorijska uloga žrtve rasne diskriminacije ne amnestira od ćutanja o zločinima počinjenim od strane njegove zemlje. Čak naprotiv, stiče se utisak, nakon oporog rimovanja vekovnog krvoprolića, da je žrtva ta koja bi trebalo da najviše zna o zločinima o njihovim raznolikim manifestacijama, te da bude spremna da u svakom momentu posvedoči u korist naredne žrtve.

Pri svemu tome Dalek ne zaboravljaju temeljne obrasce i traumatičnu predistoriju sopstvenog afroameričkog bića: „What Malcolm X said when he got silenced by Elijah Mohammed was in fact true, America’s chickens… are coming home to roost.”, što evocira uspomenu na one Afroamerikance koji nisu želeli da postanu „samo” Amerikanci, njihova divergentna tumačenja rešenja crnačkog pitanja, sujete, sukobe i nejedinstvo unutar organizovanih crnačkih političkih grupa. Rešenje je, kao i uvek kada je hip-hop u pitanju, u jeziku: ako nije moguće nametnuti istinu, moguće je izreći je, angažovatise oko njene pravilne interpretacije. Moguće je, kako „blagoslov” iz naslova kaže, biti ciničan: „We bombed Hiroshima, we bombed Nagasaki, and we nuked far more than the thousands in New York and the Pentagon and we never batted an eye.” A od krajnjeg hip-hop cinizma, do superiornog (anti)religioznog patosa kratak je put: prebrojavati leševe koji su ostali iza mahnitog Brejvika, ili nezainteresovano lamentiratinad mrtvom somalijskom decom? Zvuči poznato, svakako.

Hip-hop u Dalek interpretaciji nameće i obavezu o dekonstrukciji mita: „A Black President don’t ensure the sun shine, a rich President represent his own kind.”, što u vidu formule znači: ne verujem ni jednoj iluziji a priori – ne verujem nijednoj iluziji uopšte, posebno ne iluziji o uspostavljanju defi nitivne istorijske pravednostii jednakosti. Poetičke premise na kojima opstoji Dalek hip-hop jesu izraz dubokog pesimizma i nepoverenja u bilo kakav vid strukturiranosti, ali i volja da se jezikom reaguje u polju svakodnevnih datosti, ma koliko monolitno one izgledale. Potvrdu nije teško pronaći unutar teksta: „Deconstruct what you fed, formulate, redefi ne, It’s our nature to resist, to confront, redesign, be it beats of these rhymes.”

Procesi hip-hopa, onako kako ih Dalek shvataju, transcendiraju bitne energetske kapacitete bića, čineći od istorijski uslovljenog i pozicioniranog pojedinca čoveka koji odgovara na činjenice koje ga ranjavaju, čoveka koji možda nema čemu da se nada, ali koji ima šta da kaže i koji želi da govori.

Utoliko je ova, u auditivnom smislu prilično renovirana hip-hop koncepcija, politički akt Čoveka koji peva usred neprekidnog rata. Rata za jedinu preostalu slobodu, slobodu Reči. „What I spit is HipHop, not yours to decide.”, dodao bi MC Dalek. I svakako bio u pravu.

star
Oceni
2.75
Ostali članci iz rubrike Vesti