Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Razgovor sa Robertom Crumbom u Beogradu

Kulturne revolucije se naprosto dogode

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: theparisreview.org

To što se događalo šezdesetih zaista je najispravnije nazvati kulturnom revolucijom. Jer to je promenilo Ameriku, a onda i ceo svet. Ako pogledate Ameriku i Amerikance 1960. godine a onda ih ponovo pogledate 1970. neverovatno je koliko su se u međuvremenu transformisali. Tako da je ovaj period evidentno izazvao doslovni prevrat u kulturi. Ja se svega toga veoma dobro sećam, bio sam deo toga, čak sam i uticao da se neke od tih stvari dogode

Upravo one 1967. godine kad je Roland Barthes u svom čuvenom eseju objavio smrt autora i kraj interpretativne tiranije nastao je – autor Robert Crumb. Paradoksalno od samog početka, baš kako i priliči.

Te po mnogo čemu seminalne godine, naime, već oženjeni dvadesettrogodišnjak rodom iz Philadelphije, Robert Dennis Crumb, napustio je Cleveland, u kom je živeo dizajnirajući čestitke za korporaciju American Greetings, i uputio se za San Francisco nakon što je, po sopstvenim rečima, „u baru sreo dva momka koji su mi rekli da idu kolima na zapad“. Stigavši tamo, ovaj stidljivi, introvertni mladić, od najranijeg doba gonjen sumnjama, anksioznošću i seksualnim opsesijama, naselio se u čuveni Haight-Ashbury, direktno u samu meku hipi subkulture. Već ujesen te iste godine nastala su prva dva broja njegovog čuvenog strip-časopisa „Zap comix“ čime je začeto ono što nazivamo, ma koliko neprecizno, „underground strip-scenom“. Ujedno je rođena i javna ličnost poznata kao Robert Crumb – strip-autor, glavna figura ovog novog podpravca u svetu stripa i jedna nova, potpuno neočekivana anti-ikona koja je predstavljala definitivnu potvrdu ali i nihilističku negaciju svih moćnih strujanja šezdesetih, te oslobađajuće rollercoaster-dekade koja je transformisala čitav svet pre nego što je okončala ogromnim kolektivnim mamurlukom.

Phioto: Stock
Robert Crumb je, uostalom, od samog početka bio i sve i ništa. Nemoguće ga je bilo smestiti u bilo koju od već postojećih niša. Pod maskom kratkovidog everymana Roberta Crumba uskih ramena i uredno štucovanih brkova, u odelu skromnog kroja, s kravatom i pork pie šeširićem, oduvek se, uostalom, krio neobuzdani ludak i manijak Robert Crumb, virtouz jahanja na talasima sopstvenih najmračnijih opsesija i primisli. Sve to mi, naravno, nikada ne bismo saznali da nije bilo one manije kopkanja po najskrovitijim zabitima sopstvenog mozga kojoj je, opet, bio tako sklon strip-crtač Robert Crumb. Ali i umeća da sve to onako bespoštedno i bravurozno iznosi na svojim strip-tablama i ilustracijama koje su odavno postale simbol onog subverzivnijeg, provokativnijeg, u svemu tvrđeg i radikalnijeg dela celokupne kulture šezdesetih, sačinjenog od raznoraznih marginalaca poput samog Crumba, koji su se i u psihodeličnom, šarenim bojama obojenom hipi svemiru tek naizgled oslobođenom središta ipak, nekim neobjašnjivim čudom, smeštali po njegovim neoznačenim rubovima. I tu zauvek ostali.

Nema veće ekscentričnosti, naime, od te samo prividno obične pojave Roberta Crumba, neurotičnog i paranoičnog roba sopstvene razuzdane seksualnosti, mizogina i seksiste koji žene doživljava kao sopstvene seksualne objekte ali ih se ujedno i nemoćno plaši i divi im se s mazohističkom poniznošću, jednog čisto nagonskog alfa-mužjaka gonjenog prijapskim seksualnim motorom u telu i mozgu stidljivog samoproklamovanog šmokljana mučenog samoprezirom i neprestanim osećajem krivice i straha od ludila. Ponekad se čini kao da niko, barem u području stripa, nikada nije tako dobro i strastveno plesao taj strašni, samorazotkrivajući ali ujedno i užasno poletni i duhoviti dance macabre sa sopstvenim delom i sa sopstvenim alter-egom ujedno, kao što je to od samog početka stvaralačke karijere činio Robert Crumb. Njegova subverzivnost oduvek je bila dvosmerna - usmerena koliko prema ukočenosti i konzervativizmu društvenog i kulturnog mainstreama toliko i prema dugim kosama, bosim nogama, cvećem i zvonastim pantalonama onog „peace & love & understanding“ središta mlade hipi kulture koja se već od prapočetka, prevashodno pod dejstvom LSD-a, odala intenzivnim new age snatrenjima i tako uspešno potkopala sopstvenu pobunu.

Utoliko i nije čudno što Crumb – iako nesumnjivo predstavlja značajnu i nezaobilaznu pojavu unutar subkulturnih i kontrakulturnih pokreta šezdesetih godina dvadesetog veka koji staju pod naziv hipi-kultura - nikad nije bio, ili ispravnije: nikada nije mogao da bude, pravi hipik.

Photo: 4.bp.blogspot.com
Na moje pitanje šta ga je privlačilo hipi pokretu a šta od njega odbijalo, odgovorio mi je: „U to vreme ja sam prilično aktivno participirao u celoj stvari. Uzimao sam LSD još od 1965, učestvovao u generalnom optimizmu tog doba, psihodeličnoj revoluciji i čitavom pokretu koji je iz toga nastao. Ali, moja prevashodna alijenacija od kulture šezdesetih bila je muzika. Ništa što se u muzici događalo od kraja pedesetih naovamo nikada me nije zaista interesovalo. Čak ni Bob Dylan.“

Sedeli smo u kafeu beogradskog SKC-a (Studentski kulturni centar), Robert Crumb i ja, i razgovarali. Bilo je sparno popodne, sreda, peti septembar. Posmatrao sam ga na samo metar od sebe, živahnog i mladalački raspričanog u gotovo sedamdesetoj godini života, dok mi je, kao da tu priču priča po prvi put, u sitne detalje objašnjavao kako je još od šesnaeste godine života pasionirani sakupljač ploča na 78 obrtaja i kako mu se muzika stvarana i snimana dvadesetih i tridesetih godina XX veka, pre njegovog rođenja, oduvek neuporedivo više dopadala od buke psihodeličnog rocka koji je bio prevashodna muzika njegove generacije.

Meni se ta stara muzika činila mnogo autentičnijom od onoga što se sviralo u moje vreme“, dodao je. „Baš mi je danas jedan momak doneo neke stare ali jako dobre jugoslovenske sedamdesetosmice. On se bavi kolekcionarstvom srpske i hrvatske muzike iz tog perioda. Ima tu stvari koje mi se izuzetno dopadaju. Posebno tamburice koje svira Tamburaški orkestar.“

Ukoliko se pitate šta će kog đavola Robert Crumb u Beogradu, i nije li valjda doputovao ovamo samo da bi sa mnom razgovarao u kafeu SKC-a, odgovor je jednostavan. Nije, naravno. Razlog Crumbovom petodnevnom boravku u Beogradu je njegovo gostovanje na ovogodišnjem Salonu stripa koji se održava upravo tu, u legendarnom SKC-u. Crumb je u Beograd, naime, stigao prethodnog dana, zajedno sa svojom suprugom, doživotnom muzom i koautorkom, Aline Kominsky-Crumb. Susreli smo se zahvaljujući mom (a i Crumbovom) starom prijatelju, strip-crtaču Aleksandru Zografu, dok je naš razgovor omogućen ljubaznošću Vuka Markovića, urednika novosadske izdavačke kuće Komiko, izdavača Crumbove, u Srbiji upravo objavljene, „Velike knjige“. I dok smo za jednim stolom Crumb i ja neobavezno razgovarali, za susednim stolom je, u društvu koje je živahno ćaskalo uglas, sedeo i jednako neobavezno ćaskao niko drugi do - Gilbert Shelton.

Ako ste sad kojim slučajem pred ovim imenom zastali a iznad glave vam se pojavio onaj stripski oblačić s poslovičnim upitnikom, reč je o drugoj hodajućoj legendi subverzivnog ili „underground“ stripa šezdesetih godina, autorom kultnog serijala o Famoznoj Čupavoj Braći Frik (The Fabulous Furry Freak Brothers) i jednako čuvenog podserijala Mačak debelog Fredija (Fat Freddy's Cat). Shelton je u Beograd stigao na Salon stripa zajedno s Crumbom (obojica poslednjih godina žive u Francuskoj). I on je doputovao ovamo sa svojom suprugom, Lorom Fountain, takođe strip-autorkom.

U blizini i društvu te dvojice patrijarha svega subverzivnog i alternativnog, reč „underground“ bila mi je prirodno na vrhu jezika. „Da li ste sebe ikad smatrali 'underground' umetnikom?“ upitao sam, stoga, Roberta Crumba.

Underground?“ ponovio je za mnom, podignutih obrva, kao da prvi put čuje tu reč.

U stvari, razmišljam o ta dva termina, 'underground' i 'kontrakultura', i pitam se da li se oni zapravo odnose na bilo šta i jesu li i danas relevantni“, pokušao sam da objasnim.

Termin 'underground' nikada nije mnogo toga značio“, uzvratio mi je Crumb, „pre svega zbog toga što čitava stvar nikada i nije bila – underground. Ako si se bavio alternativnim stripom, nisi time činio ništa nezakonito niti si morao da svoje radove prodaješ ilegalno, tako da je 'underground' izraz koji je bio u slobodnoj upotrebi u mainstream komercijalnim publikacijama za nešto što je zapravo bila periferna i izuzetno mala scena raznoraznih hipi novina i časopisa i stripova. U tom smislu bi termin 'marginalni' bio najprecizniji.“

A kontrakultura?“ upitao sam ga.

Photo: 1.bp.blogspot.com
Kontrakultura – to da. Postojao je mainstream a sve to je bilo van mainstreama i usmereno protiv njega. Međutim i tu su stvari bile čudne. Ono najluđe u svemu tome bilo je to što uopšte nije bilo cenzure. Nisi morao da se suzdržavaš na bilo koji način. Tako da sa svim tim šokantnim seksualnim temama nisi preduzimao baš nikakav rizik. Ukoliko bi prodavnica prodala primerak časopisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem maloletnoj osobi, jedino bi prodavac - a pritom mislim na momka koji se bavi prodajom, ne čak ni na vlasnika prodavnice, a tek ne na mene ili izdavača – morao da ide u zatvor. To se zaista i dogodilo nekoliko puta u to vreme – siroti jebeni prodavac je uhapšen zato što je prodao nešto takvo maloletniku. I to je, ispada, bio glavni rizik s tim takozvanim 'alternativnim publikacijama'. Toliko i o kontakulturi.“

Robert Crumb ima jedan jako zabavan običaj. Kad god pomisli nešto što mu se samom učini neobičnim ili duhovitim zastane za trenutak oborenog pogleda i tiho se zakikoće odmahnuvši kratko glavom. Verujem da su upravo iz tog diskretnog kikota nastale neke od njegovih najsumanutijih grafičkih i narativnih ideja koje su ujedno neke od najsumanutijih grafičkih i narativnih ideja uopšte. Pre nego što je postepeno sam preuzeo ulogu glavnog junaka sopstvenih stripova, Crumb je tokom faze stvaralaštva vezane za spomenuti časopis Zap Comix, kroz čitavu galeriju najneverovatnijih likova, doslovno bombardovao svet svojim jedinstvenim pogledom na stvarnost i sopstveno mesto u njoj. Potpisivao se kao R. Crumb ali isto tako i kao Cum, Crumbum, Crud, Krumb, Crustt, Grunge, Scum, Scrum, Crumbski, El Crummo, R. Grubb. Crumarums, Crunk, Krumwitz, Crum the Bum, Bob Scumb... Pored Mačka Frica (Fritz the Cat), s kojim je započeo crtačku karijeru još 1965, iste godine kad je prvi put probao LSD, kroz njegov rad pojavljivale su se i zauvek nestajale najbizarnije zamislive ličnosti koje su, navodno, većinom rezultat lošeg acida koji je Crumb uzeo iste te godine i koji mu je pomutio percepciju na nekoliko meseci. U tom periodu motoričke funkcije su mu bile prilično poremećene ali u njegovoj je glavi trajao jedan neprestani vatromet najsumanutijih ideja. I tako su nastali mnogi predlošci njegovih kasnijih nezaboravnih likova poput Humanog Šumana (Shuman the Human), Belca (Whiteman), Kuranjonje (Dicknose), Jaja Rice (Eggs Ackly), Flejkija Funta (Flakey Foont), Snoida i mnogih drugih te, naravno, i nezaobilaznog Gosn' Prirodnog (Mr. Natural). Njihova imena (ovde data u sjajnom srpskom prevodu Flavija Rigonata, koji je Crumbove stripove prvi kod nas izabrao, preveo, priredio i objavio u svojoj izdavačkoj kući „Lom“), ma koliko živopisna da bila, i dalje ne prenose dovoljno snažno neupoznatom čitaocu (ako takav postoji) svu uvrnutost Crumbove nedokučive imaginacije. Iako se u svojim stripovima najčešće kloni direktnih političkih poruka, sama činjenica da su njegovi likovi apsolutni marginalci i nakaze bez ikakve šanse u svetu kojim rukovode još veće nakaze, poput političara, policajaca, bankara i korporativnih menadžera, dovoljno precizno označava njegova barem najnačelnija politička stanovišta te njegove društvene pa i klasne simpatije. Utoliko nisam mogao a da ne upitam Roberta Crumba smatra li samoga sebe, barem, eto, u nekakvom najlabavijem smislu, političkim autorom.

Photo: crumbproducts.com
Mislim da termin kritika kulture daleko više odgovara onome što radim od direktnih političkih implikacija. Iako sam radio i takve stvari, međutim ne s mnogo uspeha. Jedno vreme radio sam za časopis Univerziteta Davis u unutrašnjosti Kalifornije i oni su želeli baš političke stripove. Shvatio sam sve to izuzetno ozbiljno i provodio dosta vremena studirajući i pripremajući se. Nekoliko godina sam pokušavao mada mislim da mi to nije baš polazilo za rukom. Video sam na kraju da iz nekog razloga ja ne mogu sve to dovoljno dobro da prenesem u svoj rad. Zato sam pomislio da je bolje za mene da se držim svojih reagovanja ne samo na svet oko sebe već takođe na ono što se dešava u mojoj glavi. I tako sam se ponovo vratio svojoj omiljenoj temi - samome sebi.“

Nakon nervnog sloma koji je usledio nakon što su se šezdesete završile kako su jedino i mogle, u teškoj kolektivnoj depresiji, Crumb je uspeo da oporavi sebe lično i kreativno, uz ogromnu pomoć i podršku supruge, Aline Kominsky-Crumb s kojom u poslednjoj dugoj fazi svog stvaralaštva radi na kolaborativnom porodičnom strip-dnevniku pod nazivom Dirty Laundry Comics u kom u okviru istog strip-kvadrata ona crta svoje a on svoje delove. Poslednje veliko delo koje je uradio ambiciozno je koncipirana i još ambicioznije izvedena strip-verzija kompletne starozavetne Knjige postanja.

Kako to da se prihvatio da uradi nešto tako grandiozno i tako nešto neočekivano ujedno, zanimalo me je.

U suštini, sve se to ticalo novca“, odgovorio mi je Crumb. „Zanimalo me je da uradim nešto na temu Adama i Eve, jer to zaista sjajna priča, nakon čega mi je agent sugerisao da bi trebalo da razmislim o tome da uradim čitavu Knjigu postanja ukoliko on pronađe izdavača. Odgovorio sam mu da me jedino zanima koliko bi mogli za to da me plate. I one se zaista javio nekoliko meseci kasnije s ponudom – 250.000 dolara. Rekao sam samo: 'Ok, radimo!' (smeh) Ali nakon pune četiri godine teškog rada taj iznos mi se više nije činio tako velikim.“

Kad sam ga nakon toga upitao na čemu trenutno radi, donekle zbunjeno mi je uzvratio da ne radi ni na čemu tako velikom, da ima određene ideje ali da nije još stigao da se pozabavi njihovom realizacijom.

Imao sam utisak da mu se zapravo najradije ne govori o tome. Pomislio sam da je ipak umoran i požurio sa svojim poslednjim pitanjem. Zanimao me je njegov odnos prema sadašnjosti. „Da li je“, pitao sam ga, „revolucija i dalje moguća? Ne govorim, naravno, o krvavoj revoluciji već o kulturnom preokretu poput onog iz šezdesetih.“

Photo: desigualesactualidadehistoria.files.wordpress.com
Naravno, naravno“, Crumb je ponovo živnuo. Ubrzano je klimao glavom. „Pa to što se događalo šezdesetih zaista je najispravnije nazvati kulturnom revolucijom. Jer to je promenilo Ameriku, a onda i ceo svet. Ako pogledate Ameriku i Amerikance 1960. godine a onda ih ponovo pogledate 1970. neverovatno je koliko su se u međuvremenu transformisali. Tako da je ovaj period evidentno izazvao doslovni prevrat u kulturi. Ja se svega toga veoma dobro sećam, bio sam deo toga, čak sam i uticao da se neke od tih stvari dogode.“ Robert Crumb je na tom mestu zastao na trenutak pre no što je nastavio mirnim, staloženim glasom. „Stvar je u tome da je kulturne revolucije nemoguće planirati. Kulturne revolucije se naprosto dogode. Političke revolucije moguće je isplanirati, ali da bi se dogodila kulturna revolucija potrebna je čitava nova generacija s voljom da zbaci ono što je postojalo pre nje. Slična stvar dogodila se tokom dvadesetih godina u Americi, prava kulturna revolucija, radikalna promena, koja je imala veze s užasnim iskustvom Prvog svetskog rata. Moja generacija, opet, bila je izložena neprestanoj pretnji nuklearnim holokaustom. Upravo to je diskreditovalo stariju generaciju koja je prihvatila čitavu tu hladnoratovsku priču dok mi klinci nismo. Ali mi smo u svom buntu protiv nuklearnog naoružanja takođe gutali LSD i to sve dok to nije počelo da ugrožava čitavu tu novu, nastajuću kulturu. Neki hipici naprosto nisu znali kad je dosta, znaš (smeh). Bilo je mnogo preterivanja. Tamo negde 1969. jedno kratko vreme bio sam s devojkom koja je verovala da bi svi trebalo da se jebu međusobno. Da uopšte ne bi trebalo da postoje baš nikakve distinkcije po pitanju toga ko jebe koga. Rekla mi je: 'Ako hoćeš da jebeš moje dete, samo napred!' Samo zato što je neko progutao LSD i dobio tu sumanutu ideju da sad treba sve ponovo da povežemo od nulte tačke naovamo, znaš, da suštinski prođemo kroz čitavu Adam-i-Eva priču ispočetka.“

A da li bi se nešto slično, u ovakvim okolnostima kakve su danas, moglo dogoditi ponovo? Ima li potrebne supstance za to?“

Robert Crumb se ponovo zakikotao sebi u bradu i odmahnuo glavom. „Iskreno, nije bilo dovoljno te supstance ni šezdesetih takođe, samo da znaš. Nema te buržoaske revolucije koja će zaista oboriti strukture moći zato što će iste te strukture moći pre ili kasnije naći načina da je apsorbuju. Iako, sve u svemu, po meni, 'Occupy Wall Street' je jednako ozbiljno i jednako dobro organizovan pokret kao bilo šta što se događalo šezdesetih. Želim im sve najbolje, znaš. Nadam se da će istrajati. A sve vreme se zapravo nalaze na samo mali korak od istinskog nasilja. I to me užasava. Potrebno je samo da na nekom od 'Occupy' događaja već neko izvuče vatreno oružje i ustreli policajca. Tad će nastati pravi pakao.“

*Tekst objavljen u Jutarnjem listu prenosimo uz dopuštenje autora

star
Oceni
4.76
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak