Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Fantazmagorija iz istorije književne sadašnjice: Unutrašnji polilog

Fric, Kec, trt i prc

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Treba čitati knjige: Jeziva poruka Vladimiru Kecmanoviću
Treba čitati knjige: Jeziva poruka Vladimiru Kecmanoviću
Photo: Stock

Antonić i družba čika Dobrice je sve shvatila ozbiljno i već je uveliko proglašavala izbornu pobedu: Kecmanović je novi predsednik Književne republike (ne Krležinog časopisa, nego nekoliko ovdašnjih portala, časopisa i kafana). Antonić, vučićevski obeućen, klicao je novom predsedniku, orilo se po komentarima na sajtovima: Vlado –Srbine!, i čika Dobrica je odahnuo, napokon pobedismo Basaru i Krležu. Ali, onda dolazim i ja sa rezultatima iz udaljenih zvezdarskih izbornih jedinica i insistiram da se izbori moraju ponoviti, jer je u kontejneru kod Vukovog spomenika, preko puta gazda-Koletove mehane, pronađen džak sa listićima na kojima je pisalo Basara, i na kojima su bili tačni citati iz Krleže

Uragan u književnoj čašici rakije počeo je Kecmanovićevim primedbama o besmislu na javnoj sceni. Nemušto, kao i inače, vajkao se kako niko ne vidi pad kriterijuma u kulturi i medijima, najviše se zadržavajući na kolegama piscima i umetnicima, i organizatorima Festivala jednog pisca, posvećenog jednom Hrvatu. Štivo humorno, nema sumnje, naročito u pojedinim detaljima, stilskim bravurama prvog reda, na primer, kad za klasične pisce koristi palanačkosportskonovinarsku frazetinu „velikani pisane reči“. Na to mu je Basara očinski lupio dve-tri čvrge, onda se pojavio melanholični i rezignirani Vučinić na NSPM, ekstrahujući Kecmanovićev zipovani tekst, a onda je Kecmanović odlučio da mu je sad dosta ćutanja i da će on sad svima njima da pokaže šta sve on zna, kad su ga već povukli za jezik.

U tom besu, ponajpre zbog sopstvenog neznanja, veselnik Kecmanović naletao je na Krležu citirajući, tumačeći, otkrivajući zaveru tročlane književno-tribinske redakcije Kulturnog centra Beograda, koja je, u stalnom dosluhu sa Basarom, rešila da uništi srpsku kulturu. Sve je to ispalo nesrećno i plitko, jer su se svetla književne arene upalila, ostao je sam sa čašom i tužnom tastaturom, ali književni izborni proces je bio počeo. Odveć se uzdajući u čika Dobričino pamćenje i kafanske spin-doktore, čije se reklamne poruke izobliče od duvana i alkohola u nešto potpuno suprotno, Kecmanović se nekako sveo na ono za šta ga proglašavaju kritičari od autoriteta – talenta na pragu pete decenije života. Da je, kako su bolji običaji podrazumevali, recimo sa ivšićevskih pozicija analizirao izbor Krleže za temu festivala, pa preispitao i te pozicije, ali i povratak verizmu u savremenoj prozi kao dubinski odjek repatrijarhalizacije, ili, u najmanju ruku, kao povratak konzervativizmu, da je tako nešto napisao mogla se od svega toga zapatiti plodna intelektualna rasprava. Tako bi podigao opšti utisak u javnosti da talentovani mladi pisci znaju ponešto i iz sopstvene struke, a ne samo da misle da znaju nešto o politici. Ali kako sa „ivšićevskim“ i „repatrijarhalizacijom“ pred Dobricu i Antonića? U toj dilemi je i osnovna tačka sukoba Kecmanovićevih tekstova sa samim sobom. Pledirajući za govor o književnosti i književnim vrednostima, Kecmanović se prebrzo i olako spustio na nivo komunističkog birokrate pred penzijom iz predosmosednične epohe, sa dva razreda pravno-birotehničke škole, pa je prozivao srpsku državu što sopstvenim parama slavi strane državljane (mada mrtve nekoliko decenija, ali svejedno strane), pa je tražio da se urede međudržavni sporazumi kojima bi bila regulisana čitanja knjiga i javnog govora o njima, poštujući principe reciprociteta, što je, na kraju, ispalo vrlo duhovito.

*

Žrtva ijekavice: Slobodan Antonić
Photo: css.org.rs
Međutim, Antonić i družba čika Dobrice je sve shvatila ozbiljno i već je uveliko proglašavala izbornu pobedu: Kecmanović je novi predsednik Književne republike (ne Krležinog časopisa, nego nekoliko ovdašnjih portala, časopisa i kafana). Antonić, vučićevski obeućen, klicao je novom predsedniku, orilo se po komentarima na sajtovima: Vlado –Srbine!, i čika Dobrica je odahnuo, napokon pobedismo Basaru i Krležu. Ali, onda dolazim i ja sa rezultatima iz udaljenih zvezdarskih izbornih jedinica i insistiram da se izbori moraju ponoviti, jer je u kontejneru kod Vukovog spomenika, preko puta gazda-Koletove mehane, pronađen džak sa listićima na kojima je pisalo Basara, i na kojima su bili tačni citati iz Krleže.

Povuci riječ, cikne Antonić, prešavši na ijekavicu da zazvuči opasnije.

Antoniću, pa nije ti ovo univerzitetska komisija, niti NSPM, izgovorim ja ladan ko Milka Canić i prospem džak sa ukradenim listićima na sto.

Na prvom listiću samo tri reči: Treba čitati knjige! Svi zbunjeni. Samo čika Dobrica kulira.

Na drugom listiću nešto duži tekst:

Jer svi ti suvremeni staljinistički pisci, već pokajani ili još nepokajani, računaju upravo na čudovišnu opću nepažnju i opću dekompoziciju koju su dijelom i sami izazvali ili ubrzali. Publika, iduća pokoljenja, ili tko zna što, bit će, kažu oni kad ih nitko ne čuje, kadra razlikovati i razdijeliti njihovu plaćeničku rabotu od njihovih 'slobodnih' umotvorina. U najmanju je ruku šaljivo to što ti uvijek tako revolucionarni pisci na taj način priznaju neprihvatljivu podvojenost: propagandni tekstovi su dobri za 'mase', a pravo je njihovo djelo rezervirano za elitu. Kako je žalosna literatura na kraju ovoga vijeka!“

Šta je sad ovo, opet Hrvati, pita Antonić.

Ivšić, kažem.

Ko je sad pa taj, pitaju svi.

Ma neki hrvatski pesnik nadrealista, bez veze, došapne jedan iza ćorave izborne kutije.

Tekst povodom smrti Marka Ristića, dodajem, časopis „Gordogan“, 1985, preštampano u knjizi U nepovrat, 1990.

Kecmanoviću već pomalo nelagodno.

Treći listić – Crnjanski.

Šta s Crnjanskim, skoči ceo Kecmanovićev štab, samo se Dobrica malo umrdne.

Na izbornom mestu utvrđeno je da ga previše potežete i u dobru i u zlu, i da to postaje pomalo dosadno. Napravili ste od njega nekakvu carinu za ulaz u srpsku kulturu, a niste naveli nikakve konkretne dokaze da je Krleža vodio harangu protiv njega. Pri čemu ispada da je Crnjanski bio anđeo u ljudskom liku, protiv koga su se urotili svi đavoli ovog sveta. Bilo je tu polemika, jetkih reči i ciničnih komentara, ali fantazirati da je Krleža čovek koji je vodio takve staljinističke akcije protiv Crnjanskog, pa zaista je teško odlučiti da li u toj tvrdnji preteže glupost ili bezobrazluk. Dočim protiv Krleže jesu takve akcije vođene, kao što su i protiv Crnjanskog vođene, ali ih svakako nije vodio Krleža. Sa druge strane, ima mnogo dokaza da je imao najviše mišljenje o književnom opusu Crnjanskog:

Zašto uostalom Miloš Crnjanski ne bi dobio Nobelovu nagradu, kad je, recimo, Roman o Londonu tri puta bolji od nekih koji su takvu nagradu dobili.“

(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 1, str. 270, Globus, Zagreb, 1986).

Vladimire, duboko si me razočarao: Dobrica Ćosić, patron
Photo: FoNet/Aleksandar Koković
Dakle, podmećete Krleži, a pri tom, podmećete i Marku Ristiću. Reč je o Krleži, a ne o čika Dobrici, i o Marku Ristiću, a ne o Krstiću. Ako su Krleža i Ristić bili dobri prijatelji, bedno je i glupo proglašavati jednog za trabanta ovog drugog. Uopšte, sudite o evropskim intelektualcima najvišeg ranga na način seoskih alapača. Šta vi mislite, da oni nisu imali pametnija posla u životu, nego da po kafanama spletkare protiv ovog ili onog pisca. Ili da je Ristić pre nego što nešto pomisli ili napiše pitao Krležu za dozvolu. A evo, ima i ova epizoda iz njihovog života:

Kad smo počeli rad na Enciklopediji Jugoslavije, šef redaktor srpske redakcije bio je Marko Ristić, a sekretar Roksanda Njeguš. I jednoga dana, ne znam kako se to dogodilo, Nikola Sekulić, dostavio mi je golem fascikl materijala. Vjerojatno to nije pročitao nego je vidio da je riječ o Leksikografskom zavodu i poslao meni. Međutim, kad sam ja pročitao, kosa mi se digla na glavi. Vidim čitav niz zapisnika i saslušanja o tome kako sam iz Enciklopedije izostavio Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, kako brišem iz pripremljenog materijala za štampanje srpske kapetane sa solunskog fronta, a uvršćujem austrijske generale hrvatskog porijekla. Čitava hrpa vrlo ozbiljnih optužbi s manje-više otvorenim aluzijama i tvrdnjama o mom tobožnjem nacionalizmu. Istragu je navodno pokrenula Roksa Njeguš, koja se, moram priznati, u prvo vrijeme kao sekretar redakcije vrlo odlučno borila protiv naših mentaliteta i doprinijela da u Enciklopediju uđe ono najbitnije. Ali, eto, ne znam što joj je bilo da pokrene tu istragu. Uz materijale bio je priložen i zapisnik o saslušanju Marka Ristića; njegove bi se izjave otprilike mogle svesti na to – pa i jest i nije. Sve zapisnike predao sam Borku Vranjicanu, koji je u Zavodu bio političko-upravno lice i moj zamjenik i rekao mu da napiše Marku Ristiću pismo i da ga pita je li doista to njegova izjava. Marko je odgovorio da je dao jednu takvu izjavu, ali na brzinu, jer se spremao na put, i da su, u biti, to njegove misli.

Pošto je istragu vodio CK Srbije, napisao sam veliko obrazloženje i odgovor na sve te pritužbe. Istakao sam da Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada nije ni moglo ući jer se vodi pod slovom 'S', a ono dolazi poslije slova 'H'. Ubrzo sam pozvan k Draži Markoviću, koji je bio određen da cijelu stvar raščisti. On je taj posao vodio korektno, vidio je da su to besmislice i pitao me:

'No, što sad da činimo?'

'Ništa osobito. Neka Roksa Njeguš i Marko Ristić daju ostavke na svoje položaje, jer ja poslije ovoga s njima ne mogu raditi.'

Tako se i dogodilo. Marko mi je to jako zamjerio. I dalje smo se družili i viđali na Brionima i drugdje, provodili dane zajedno, ali među nama je otad postojala velika provalija.

Nisam mogao shvatiti da se Marko mogao tako ponijeti, Marko koji je mene znao bolje nego itko, Marko zbog koga sam, braneći ga kao nitko nikog nikada, ušao 1939. u najljući okršaj s kompaktnom demokratskom većinom Centralnog komiteta Partije, ali eto, tako se dogodilo, a da ni sam Marko možda nije bio svjestan kakve je sve razmjere cijela stvar mogla poprimiti...

(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 3, str. 10-11, Globus, Zagreb, 1986.)

Ej, Čakareviću, smaraš! Ne mogu da čitam ovolike navode, kaže Kecmanović.

Ne smaram ja, nego istorija i istorija književnosti, odgovaram. Ali ovo nije kraj, dodajem. Srozavaš nam profesiju kada navodiš Ristića i njegov tekst o Crnjanskom, Rastku Petroviću i Elijaru, pa kažeš da je proglasio „ideološkog neistomišljenika 'mrtvim piscem'“.

Pa zar nije, pita Kecmanović.

Jeste, ali se tekst ne zove „Tri mrtva pisca“, nego „Tri mrtva pesnika“. Razlika nije dramatična, ali je taj tekst fundamentalan za srpsku kulturu, pa se očekuje od nekoga ko se proglašava njenim čuvarem da barem naslov tačno citira. Da ne ulazimo sad u fine razlike između pojmova „pesnik“ i „pisac“, koje su presudne za Ristića, teško da biste to razumeli. 'Ajde da je Antonić pogrešio, ali tebe ipak proglašavaju nekakvim piscem, a ti to ne poričeš, naprotiv. Pomisliće zlonamerni čitaoci da ovaj tekst nisi nikad čitao, evo, ja već sumnjam da jesi, što nam svima, a tebi naročito, ruši i ovako ne previsok ugled, koji imamo u javnosti.

Ne seri, Čakareviću, nego daj šta ima još, već pomalo pizdi Kecmanović, vidi da se izborna pobeda klima.

Na četvrtom listiću piše: neostaljinista!

Šta je pa sad ovo, pitaju u glas.

Pa to bi Kecmanović trebalo da objasni, kažem ja.

Ne razumem, kaže Kec.

Prc, kaže Basara. Tako se i Staljin pravio blesav, on je imao tenkovske divizije, ti imaš Politiku, Glasnik i RTS/B92, dobacuje Basara, koji sve vreme do tada mirno sedi u ćošku, pijucka drugu rakijicu, puši, smeška se, čeka konačan ishod izbora, ali sve do ovog trenutka ne podjebava.

Čika Dobrici se već smračilo pred očima, pa ja brže bolje požurim da objasnim o čemu se radi i navedem Kecmanovićev tekst: „A srpska kultura je, opet, na Krležu, reklo bi se, uticala kao inspiracija za tekst u kom lamentira nad Evropom koja je spala na to da aminuje trijumf 'prljavih Cigana', to jest Srba, i u kom, u svega nekoliko reči, uspeva da nacistički izvređa dva naroda, što je rezultat na kom bi mu pozavideo i 'veliki brat' logora Jasenovac Vjekoslav Maks Luburić, s kojim je, jelda, takođe bio u sukobu, i to tako žestokom da je u Zagrebu odremao period u kom je ovaj žario i palio i u kom su levičari mnogo manje poznati od Basovog idola, u Maksovim logorima pogubili glave“.

Dakle, Krleža je, sledeći logiku ovog teksta, nacista gori od Maksa Luburića i, na neki način, posredno je kriv, time što je bio poznat pisac, zato što su u NDH ubijali levičare. Staljin bi zbilja bio ponosan na vitalnost svojih umetničkih postupaka.

Čakareviću, ne vređaj, to piše u tekstu, kurobeca se Kecmanović.

Kecmanovićev čitalac ljubi zajedničkog idola: Staljin forever
Photo: Stock
Ej Kec, ne ide se na svadbu bez crven-bana, pokušavam ja da budem duhovit. Moram da ti otkrijem jednu tajnu. Tekst koji navodno citiraš je jedno poglavlje iz Krležinog Dnevnika (knjiga 2, str. 225-227, Oslobođenje, Sarajevo, 1977, drugo izdanje 1981), sa naslovom Scena na jasenovačkoj stanici, a iz septembra 1919.

Čika Dobrici već nije dobro.

Austrijski službenici napuštaju Bosnu, nastavljam ja:

(...) kompozicija ta čeka već čitav dan u Jasenovcu da krene, tu je prenoćila, krenut će večeras u Beč, sarajevsko administrativno osoblje, austrijski povratnici, tu u Jasenovcu svršava jedna ekspedicija 1878-1918/19, četrdeset godina ni u što, u trenutku popušila ih je historija kao smrdljivu cigaretu, ugasivši taj crno-žuti čik u blatu upravo u Jasenovcu (...)/ U jednom vagonu, na naslonjaču stila šezdesetih godina prošlog stoljeća 'mauvais gout', tamnozelene presvlake, sjedi presvijetli gospodin beha-Sektionsschef, i zuri u ništa. Zuri u ništavilo prolaznosti na sprovodu sebe samoga. (...) Oko njega viču djeca nad cvilidretom, vesele, nasmijane djevojke i mladi infanterijski oficiri koketiraju na korzu pred štacijom, a gospodin Sekcionsšef sjedi u svome naslonjaču napomičan kao mumija i zuri u vakuum. Osjeća da se da je ovoj ispeglanoj i ištirkanoj lutki 'u ovome glumištu hladno'.“

Reč je, dakle, o smrti jednog, austrougraskog i rađanju drugog, eshaezijskog sveta, a opisani službenik ne shvata

da su ratovi oluje i da te oluje nose čitave svjetove po zakonu dublje logike.“

Posle ovoga, u Krležinom tekstu slede znaci navoda, koji su pravopisni signal da ono što je unutar njih nisu piščeve reči. U konkretnom slučaju, reč je o unutrašnjem monologu austrijskog službenika:

'Car je mrtav i njegovi carski ađutanti s njim. I Carica je mrtva. I njen sin, carski prijestolonasljednik, isto tako. I njegova ljubovca, baronesa. I Carev brat, i sam Car Meksika, i on je mrtav. Caricu su zaklali. Careva brata Cara su ustrijelili, sina mu dotukli šampanjskom flašom, jedan mu se brat odmetnuo u skitnice, sinovca, drugog prijestolonasljednika Carstva, su ustrijelili, i njegovu ženu groficu isto tako. Drugog sinovca carskog kao Cara su prognali, treći prijestolonasljednik carski sa roditeljima u progonstvu, rat je izgubljen, Beč gladuje, Austrije nema, rulja je zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski Cigani, kakve li sramote! I ovaj povratak, u ovim marvinskim vagonima, punima brabonjaka i balege. Kamo?'“

Nakon što pored njega protutnji Orijent-ekspres Pariz-Beograd, „pet-šest naparfimiranih pulmana sa mahagonijem i mesingom, sa slatkim mirisom kolonjske vode i sapuna, sa baršunastim zavjesama svojih sleepinga, službenik nastavlja svoj monolog:

'Beogradskoj gospodi ide karta. Tko bi to bio mogao da povjeruje? Grey, Lloyd George, Poincare, Clemenceau, Wilson, sve su to beogradski asovi! A tko je nas pobijedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji po čitave dane žvaču luk i pljuckaju po hapsanama, ova nepismena bagra za vješala, njoj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake.'“

(Dnevnik, knjiga 2, str. 225-227, Oslobođenje, Sarajevo, 1977, drugo izdanje 1981.)

Ni ja ne čitam ništa, pa šta mi fali: Kecmanović i Krstić, prijateljsko ćućorenje
Photo: prozanaputu.com
Kao što vidiš nema nigde „prljavih Cigana“, nego samo „ušljivih“. Razlika jeste beznačajna, ama znakovita, pošto su to navodni navodi iz Krleže. Otkud ti ideja da će ti ovako podmetanje proći neopaženo. Krleža nacista, gori od Maksa Luburića! Krleža koji u isto vreme kada prvi put objavljuje tekst Scena na jasenovačkoj stanici, u časopisu Republika piše o Prvom srpskom ustanku sledeće redove:

A kada se za jedan ustanak iz sto i pedesetogodišnje retrospektive može reći da je za punih stotinu i pedeset godina anticipirao bitku za principe čovječnosti i slobode, onda je ta ocjena podudarna s najdostojnijim priznanjem kakvo se može odati jednom historijskom događaju. Poslije sloma Prvoga ustanka, pedeset još punih godina trajala je borba za političko oslobođenje, dok se nije spustio turski barjak sa kalemegdanske tvrđave, a uspomena na te slavne dane ostat će živa dok nam bude roda i jezika.

(O stopedesetogišnjici ustanka, u knjizi Historijske teme, Oslobođenje, Sarajevo, 1985.)

Pa zar ti nije palo na pamet da će neko pročitati te tekstove, pa videti da tu nešto ne štima, da je nelogično. Prvo: Krležina svaka reč se tada sa pažnjom sluša, a drugo: otkud ti blesava ideja da je on bio takav intelektualni i ljudski ološ, gori od Luburića. Pri tom, uopšte ne umeš da sakriješ da nisi u životu otvorio tekst koji navodiš. Pa još, kao, braniš i Cigane od nacizma, bruka!

Čakareviću, nabijem te na crven ban, sad već Kecmanović sasvim besan.

Ja vadim peti listić: bizarnost!

Šta je ovo, koji moj, pita Dobrica.

Pa ne možeš čoveka da optužuješ da je rat odremao u NDH. To zvuči kao da je morao da nastrada od ustaša, samo zato da biste ti i tvoji glasači bili zadovoljni. Bizarnost je u ovom prigovoru, inače, eufemizam za glupost. Ajde sad što to nije tačno, pročitaj njegove Dnevnike i navedene razgovore sa Čengićem, pa ćeš videti kako mu je bilo, nego što nekako srozavaš i vodeće srpske pisce.

Kako sad pa to, upada Vučinić, prvi put.

Pa tako lepo: ni Crnjanski nije doplivao u Srbiju i branio je od okupatora, a i Andrić je kulirao sve vreme na gajbi u Prizrenskoj. Broj aktivnih boraca protiv fašista, to će ti i čika Dobrica potvrditi, bio je, i uvek je veoma mali. Da si bio na tribini na Festivalu, mogao si da čuješ duhovitu opasku Predraga Markovića da kasniji veliki broj prvoboraca je bio toliki samo zbog dobrih penzija, ali i zbog instaliranja komunističkog sistema.

Je l' to onaj bradati ministar reko, pita Dobrica.

Ma jok, čika Dobrice, tvoj Peđa, dodaje Vučinić.

Dobrica se sad malo zamisli, pa kaže, bilo je tih slučajeva, ali ja ništa nisam mogao tu da učinim, uostalom, tada sam već odlučio da se posvetim svom književnom radu.

A Kvaternik i Đilas, pita Kecmanović.

Ko mene voli, voli kamen goli: Crnjanski poručuje Kecmanu
Photo: Stock
Ja vadim sledeći listić: lažov! Sa Kvaternikom ocem Krleža se posvađao još 1918, on je i u Prvom ratu vešao Srbe po Terazijama. O tome lepo piše u čuvenom tekstu Pijana novembarska noć 1918:

Vješalima mi prijetite, zar ne, upao sam u riječ Ministru rata povišenim glasom! „Objesit ćemo mi prije vas! Rekao sam dolje Kvaternik zato, jer je taj vaš Kvaternik bio šef generalštaba beogradskog Guvernmana 1916 i jer su svi oni mrtvaci sa terazijskih vješala Kvaternikovi mrtvaci, jer je bio Borojevićev ađutant, jer je crno-žuta kreatura i jer predstavlja sve ono protiv čega se naš narod bunio i danas se još buni! Pozovite još i generale Scheurea i Rhemena i Potioreka! Mogli ste pozvati i Admirala Horthyja. On vam je predao čitavu austrijsku flotu i on vam je dao poštenu riječ svoje lojalnosti! Onda podijelite Hortyju orden Narodnog vijeća SHS za njegov masakr u Kotoru! Bravo! Dolje austrijski junkeri, dolje Kvaternik! To pitanje ne ćete riješiti vješalima! Sramota!

(Pijana novembarska noć 1918, u Dnevnik, knjiga 2, Oslobođenje, Sarajevo, 1977/1981.)

To je, dakle, Kvaternik stariji, a o Kvaterniku sinu kaže:

Ali njegov sin mi nije dao mira, iza svih pokušaja da mi glava ode stajao je osobno Dido Kvaternik.“

(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 2, str. 115, Globus, Zagreb, 1986.)

Zbilja je zanimljivo reći za odnos sa Đidom i Didom: „s kojima Fric tu i tamo jeste bio u sukobu, ali mu se za taj sukob uglavnom 'fućkalo', s obzirom na poziciju koju je imao kod Đidinih i Didinih šefova“. Ima, recimo, i ovo mesto kod Čengića:

A zapravo nisam za vrijeme rata bio pasivan, nego i te kako aktivan, aktivniji nego mnogi drugi koji su bili u partizanima aktivni. Trebalo je u to vrijeme postojati u Zagrebu! Hrabrije je bilo za jednog Krležu da sjedi tu nego da je u partizanima, kamo također nije imao kuda jer je bio popljuvan. I sad se nađe jedan Đilas koji u svojim intervjuima piše kako sam bio kukavica te nisam došao u partizane! Živjeti u Zagrebu uz vlastite najljuće krvnike kakvi su bili general Slavko Štancer, vojskovođa doglavnik vitez Kvaternik i njegov sin šef policije Dido i na kraju, kao kapa tome, poglavnik Ante Pavelić i Kerubin Šegvić, dakle kompaktna družba protiv koje sam se borio otkad sam propisao. I sad sam kukavica što tu pored njih sjedim i čekam kada će mi zakucati na vrata. Moj je slučaj zaista 'klasičan primjer kukavičluka'.

(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 3, str. 208, Globus, Zagreb, 1986.)

Sa spiska za streljanje, kad je proglašena NDH, izbrisao ga je lično Pavelić, a on se ipak odvažio da odbije njegovu ponudu da bude upravnik HNK. Ima i o tome sve lepo zapisano kod Čengića. Ipak je to nekakva hrabrost da odbijete čoveka koji vam je bukvalno sačuvao život.

Što se tiče Đilasa, i u vezi sa njim obmanjuješ svoje glasače, dodajem.

More, jebo vas Đilas, Milovan a ne Dragan, bagro komunjarska, skoči Basara, sad već kod sedme-osme čašice.

Mi se svi ispostrojavamo, samo Dobrica, oštar kao kikirez, dobacuje, Kipranin, sedi dole, nije još ništa gotovo.

Bas, pri kraju smo, bojažljivo prilazim, opusti se, pobeđuješ.

Ajde sinovac, požuri, kaže Basara i utone ubrzo u melanholiju.

Dakle, izokrećeš Kecmanoviću, i podmećeš, jer nemaš pojma: Đilas je Krležu, posle oslobođenja, dočekao zavaljen u fotelji, sa nogama na stolu, a ne obrnuto:

Obratio sam se Titu pismom, pozvao me da dođem u Beograd, bilo je to pred kraj 1945. Zvao me Tito da dođem već u maju na Dan pobjede, ali tada nisam otišao.

Drago mi je da Te vidim“, rekao mi je pri susretu „nisi došao, a dobro bi bilo da si došao u partizane, ali šta je bilo među nama, bilo je, o tome nećemo više, a što se polemika tiče, njih s Tobom više neće biti. Idemo dalje…“

I Vi ste već tada razmijenili mišljenje s Titom oko „Pečata“, „Književnih sveski“ i

takozvanog sukoba na ljevici?

On je rekao da je cijela ta diskusija bila suvišna s moje strane, ali i da je Partija u tom slučaju promašila i da je i Partija tu mnogo štošta izgubila.

Tih dana u hotelu „Madera“ posjetio sam Milovana Đilasa u njegovom apartmanu. Razgovarali smo o različitim stvarima, a onda mi je Đilas postavio pitanje:

Reci Ti meni, Stari, ali iskreno, zašto nisi došao u partizane?“

Nisam došao jer bi me ubili.“

A ko bi Te ubio?“

Recimo, Ti.“

Đilas je skočio sa stolice kao da ga je netko iglom bocnuo u stražnjicu i izašao na balkon. Ubrzo se vratio i rekao:

Čak i ja bih se odrekao P 70: Milovan Đilas
Photo: lupiga.com
Moram biti iskren i pošteno priznati: Ubio bih Te do 1942. A zašto nisi došao na zasjedanje AVNOJ-a, kad smo Te zvali?“

Niste po mene poslali čovjeka moga povjerenja; u ljude koji su mi dolazili nisam vjerovao, a uostalom, moj stil nije da dolazim na kraju balade.“

22. V 1968.

(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, knjiga 1, 1986.)

Kao što vidiš i o tome lepo piše kod Čengića. A Đilas mu je podmetao kad god je mogao, čak i kad ga je hvalio, jer nije mogao da mu oprosti što ga je Krleža nazvao ovnom, i još važnije od toga, što je dokazao da je književni ovan. Međutim, ti odnosi i neslaganja postojali su na jednom mnogo ozbiljnijem nivou, a u osnovi bi se mogli odrediti kao sukob umetnika i političara. Ali da bi to znao, trebalo je da pročitaš ponešto pre nego što sedaš za tastaturu.

Pa ti me stvarno proglašavaš za staljinistu, snuždeno će i sad već ozbiljno Kecmanović, a ja se sve vreme izdajem za desničara.

Eh sad, ne proglašavam te ja, nego tvoje neznanje i to što pišeš. Ali ako ti to nešto znači, ima osnova da te odredim i kao nacional-staljinistu ili nacneostaljinistu. Međutim, ne treba to uzimati k srcu, tapšem ga po ramenu, mora se koristiti neka pojmovna aparatura, a ideje i umetnički postupci putuju kroz vreme i narode. A bilo mi je glupo da kažem gebelsovski, jer Staljin je ipak bio Sovjet, naš čovek, Srbin takoreći, a i oslobodio je Evropu od nacista, pa će tako biti prihvatljivije.

Je l' ima još, pita Kecmanović.

Ima još nekoliko listića, ali oni ne mogu uticati na konačan ishod izbora. Dakle, Basara ostaje predsednik (Književne) Republike. Ali nemoj da padaš u depresiju, idi u biblioteku, nastavi da treniraš.

Ajde branitelji, dosta je bilo, ustaje polako Basara, a ti Marjane, zovi Makija da me vozi kući.

Pa Bas, Maki (Bogoljub Arsenijević, slikar i antifašista, prim. ur.) više ne živi u Beogradu, kažem.

Dobro, zovi onda taksi da me vozi na Brdo.

Ubrzo dolazi taksi i Basara odlazi niz Kneza Miloša.

Čekaj, kaže Antonić, a šta je bilo sa Deklaracijom koju je Krleža potpisao.

Jao Antoniću, ti zbilja imaš mazohističke porive, kažem. Evo listića sa navodom, gde je to jezgrovito objasnio:

Oskar Davičo mi je, tu skoro, rekao da su hrvatski i srpski dva jezika. Jebem ti boga, kazao sam mu; to je jedan Jezik. Glupost je tvrditi drukčije. Ali, eto, nas dvojica sad razgovaramo, vas je majka učila srpski, mene moja majka hrvatski. Potpuno se razumemo, iako sam ja ijekavac a vi ekavac. Ja mislim da kod vas taj isti jezik treba da se zove srpskim, a kod nas hrvatskim. Lično, ja sam iznad svega toga i potpuno me ne interesuje kako će se jezik zvati.

(Milan Đoković, Beleška o razgovoru sa Miroslavom Krležom, iz rukopisne zaostavštine, 1967)

Ti si Kecmanoviću stvarno fenomen, ovo još nisam video u polemici, javlja se rezignirani Vučinić, od pet argumenata koje si naveo protiv Krleže, nijedan nije tačan. U stvari, svi su na tvoju štetu.

A tvoji su, kao biva, mnogo bolji, brani se Kecmanović.

Predsednik Književne Republike: Svetislav Basara
Photo: Stock
Čika Dobrica sluša i priseti se jednog davnog razgovora pa kaže, e moj Vladimire, pa ja sam mislio da ti nešto znaš. Kakve ste vi generacije, muka mi pripadne od vas: niste ratovali, gradska ste deca, mogli ste nesmetano da studirate, imate prvoboračke prinadležnosti od malena i opet ništa, nadjebavaju vas neki Evropejci.

Kecmanović i ostali ćute pokunjeni.

Jebem vas blentave i nesposobne sve redom, skoči Dobrica, zovi mi Marka Krstića, zovite Akademiju, nek mu daju Ćopića.

Svi blago ustuknu, a Antonić će stidljivo, pa, čika Dobrice, zar Ćopić nije umro.

Dobrica ga odmeri pogledom Putina, kad mu srpski političari govore o panslavizmu, a onda, sasvim utučen, blago mu kaže, Ćopićeva nagrada, Bobice.

Potom ogrnu gunj, otvori vrata, napusti izborni štab i ode u pravcu devetnaestog veka. Tren nakon što se vrata zatvoriše, iza njih se začu jedro, sonorno „trrrt“.

*

Taj zvonak zvuk me probudi.

Posle sam se čudio odakle mi i kome su potrebni svi ti citati.

star
Oceni
4.44
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak