Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Sećanje: Novica Tadić (1949-2009)

Hvalite me posle moje smrti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Danas se navršilo 5 godina od smrti pesnika Novice Tadića. U znak sećanja na velikog srpskog pesnika ponovo objavljujemo izbor iz njegove poezije

To što vrhunac svog pesničkog majstorstva, ironičnog razobličavanja (beo)gradskog društvenog i institucionalnog nihilizma i gradnje jedne posebne kosmičke demonologije, Novica Tadić doseže u, kako sada neki vide, divnim osamdesetim godinama prošloga veka, govori dovoljno i o nama i o pesniku. O nama, da smo pali toliko nisko da je to nemerivo kao dno pakla, a o pesniku, da je imao sluha da nasluti i prepozna socijalno i metafizičko zlo onda kada su se mnogi drugi uljuljkivali svim i svačim, čime su ga samo omogućili. Kao što je, tih godina, i jedan Milan Mladenović na koncertima ispuštao svoj čuveni krik upozoravajući na opasnosti koje su nas posle razorile kao društvo. Može se reći da je osetljivost na zlo i umeće umetničke identifikacije sa njim, čime se ono razobličava, jedna od zajedničkih osobina obojice kao autora. Takođe, u ovim slučajevima potrebna je velika doza lične beskompromisnosti koja često vodi u nemaštinu i na marginu jer centar je uvek korumpiran od opevanih mračnih sila.

Upravo zbog toga i, na žalost, crna proročanstva Novice Tadića ostvarila su se, i to prvenstveno na njemu, što se kod autentičnih autora često dešava. Srpski književni establišment, kao i u slučaju Milana Đorđevića, pokušava poslednjih godina da mu se dodvori i da ga prisvoji, učini bezopasnim po sebe, dodeljujući mu nagrade i uvrstivši ga u plavo kolo SKZ-a, u isto vreme dok on, jedan od naših najboljih pesnika, biva izbačen sa posla i sa 38 godina radnog staža, bez prava na penziju, obija pragove institucija države koja ga licemerno nagrađuje. Kao što je osamdesetih nalazio svoj poetički i lični spas u poeziji tako i danas, iako u vražjem okrilju, Tadić baš u Đavolovom drugu (SKZ), poslednjoj svojoj knjizi objavljenoj za života, uspeva, bar poetički, da prevaziđe svoje a time i šire ambivalencije. Rekapitulira i poentira on u ovoj knjizi svoj pesnički opus, koji je jedan od najizgrađenijih na našoj sceni. Rekapitulacija ogleda se ovde u podsećanju na mnoge motive ovog pesništva. To su, između ostalog, govor frustrirane žene u svakodnevnim okolnostima (Zapanjena), kao i motivi: noćne more (Prazan rukav, san), izdaje nekog moćnog i zlog, paklenog sjaja (U užem krugu), jurodivog (U ritama, nepoznat), epifanijskog prikazanja (Ispred mene se ukazuješ), ništavnosti pisanja (Vazdušasti stihovi), samoironijske autopoetičnosti (Junak pesme), tematizacije pisanja poezije (Posle bolesti, Gatka o izraslini), samotnosti i samozavaravanja (Zaglušen, idem ulicom), televizije (Gatka o pepelu), višestrukog imenovanja đavola, nečiste sile (Avetima ja nadevam imena, Brojanica protiv đavola), zauzimanje prostora i vlasti u svetu od strane zlih i nakaznih sa kojima se autor identifikuje (Otišli su svi sveti), strašni i nepoznati događaji bez svedoka (Posle strahote, Fragment o zaboravljenom), kao i mnogi drugi motivi po kojima je, uz kratkoću i efektnost pesama, rukopis Novice Tadića odmah prepoznatljiv.

Kada bi jedino ovo bilo na stvari imali bi ovde samo još jednu dobru knjigu već profilisanog autora. Ipak, na sreću, Novica Tadić uspeva da probije, savlada demonski svet koji je sam stvorio, kroz autentičnu hrišćansku skrušenost koja i ne bi bila moguća bez celog tog demonskog i začudnog zaleđa (ciklus Teško meni). Kod pravih pesnika nekada se dešava da se ambivalencije građene decenijama, za koje se činilo da nikako ne mogu biti razrešene i pomirene, kreativno prevaziđu. Tadić, prvi put značajnije, uspeva u ovoj knjizi da baci jedan miran pogled iz sopstvenog ukinuća, postmortem, sa zida on gleda svoju sobu kao strašno poprište ideja, stremljenja, grešaka, u vidu portreta umrlog (Portret). U nekoliko pesama on se obraća i svojim budućim, sadašnjim tumačima, i razobličava njihovu laž i akademsku prazninu (Drži se podalje od učenih, Oni što ispred tebe, Udesili su stvar, Hvalite me posle smrti). O Tadiću je, naime, teško dobro pisati bez jakog ličnog stava obzirom na količinu zla i njegovu mnogolikost koju on daje u svojoj poeziji. I to je zlo sasvim od ovoga sveta, moderno, sofisticirano i opasno. Srpska književna zadruga kao izdavač, pak, odavno nema dobru vezu sa savremenim osećanjem sveta. Državotvorna je u onom najgorem obliku koji nam se kroz nacionalizam i autizam servira već dugo. Zato, na žalost, u ovom slučaju izdavač može da se podiči pesnikom, ne i obratno. Posle smrti pesnik Novica Tadić se i našao u okrilju ispraznika i licemera, turbopravoslavaca, onih koje je i opevao. Odmah su se sjatili da parazitiraju na ovom autentičnom delu počevši da objavljuju posthumno njegove knjige. Sasvim uobičajena priča u našoj književnoj žabokrečini. Oličenje institucionalne praznine i korupcije predsednik države došao je na sahranu svom rođaku. To je samo dokaz da se reči pravih pesnika uvek plaćaju krvlju i životom. Hvala mu i za taj poslednji nauk!

Uz manji izbor iz ranijih knjiga, zlatnog perioda ovog autora, dajemo ovde ponajviše pesama iz knjige Đavolov drug.

 

Photo: Stock

CIPELE CIPELICE

Posle bioskopske predstave
odvodim te u Rupu
i pokazujem ti
kofer pun noževa, crne rukavice, masku
svileno uže svileno
munjevitu žicu
pipak prst
iglu zub
prve životinje sjajnu krljušt
čudilo
ali
žrtvicu moju moju milu
ti nisi mogla videti
samo su pune
svetlosti
dnevne
njene cipelice cipelice svu noć dugu
pod krevetom
trupkale
tiho

 

DOLAZE PO MENE

Dolaze po mene tri ratnika pod maskama
i pružaju mi odeću
od starih vreća sašivenu

O to je tvoja nova uniforma – kažu
O to je moja nova uniforma – kažem
Svi vide tvoju novu uniformu – kažu
Svi vide moju novu uniformu – kažem

U njoj ću godinama
nepoznatoj otadžbini služiti

Boriću se, ako treba, do poslednje
kapi krvi

Biću odan

 

IZ »LUDNICE«

7.
On je bio Autoritet. Ja sam mu se u strahu
Ispovedao. Uvek je dolazio u sivom vojničkom
Šinjelu. Strašan, podbuo, ćutljiv.
Kad je govorio, vikao je. Kad je ćutao, pripremao se

Da podvikne. Kazuj, kazuj! Sve po redu mi kazuj.
Ja sve znam, ali mi ti sve ispričaj. Hoću iz tvojih
Usta da čujem sve kako je bilo. I ja sam pričao
Sve kako je bilo. On bi klimnuo glavom i bez reči izašao.

Jednog dana sve mu potanko ne ispričah i on me odmah
Kazni. U uglu sam klečao, na mišjim repovima klečao.
On je pak stajao nasred sobe, uspravljen, visok, u svetlosti.
Posle toga nije dolazio: Otišao je da uništi sunce i sve zvezde.

 

Photo: Stock

CRNA MISA

Skupili smo se, Sovuljage,
Navucimo kukuljice,
otvorimo misnu knjigu.
Na stolu nas čeka
nova curica-cuclica.
Izmerićemo je
krojačkim metrom;
pribošćemo je
svetlim pribadačama,
curicu-leptiricu.
Pa hajdemo,
spasimo je.
Priđi, priđi,
prvopričesniče.
Nek ti ne zadrhti
kljun;
nek ti ne lupne
krilo.
Brže, brže!
Um!
Rektum!

 

UBICE SE SUNČAJU

Ubice se sunčaju na plaži
crnog peska žuti psi su
novi geometri jedna žena
čavle prodaje i peva
iza sedam prstiju zgrčenih
o majko o slomljena
ljudi dolaze da te vide dama
sa pasjom ogrlicom u ruci
kći tvoja
ošinuće te preko lica
kći tvoja
o majko o slomljena
zapevaj samo meni
klonulom u mukama
meni litici meni tmini
nebesima iznad
bezdana

 

Photo: Stock

JAVLJAJU MI IZ CENTRALE

Javljaju mi iz centrale
nakazo među ljudima probudi se
upali svetlo probudi se
pored uzglavlja ti leži knjiga
vučjom kožom opšivena izabrani
očitaj sebi naopaku molitvicu
obuci se siđi dole
u parku je spravljena lomača
gorećeš na mesečini
riđi rođo ne zakasni
svi smo nestrpljivi i svoje maske
okrećemo
prema tebi
iskežene plamteće na motkama
masku kurvića masku prasca
lisice
kojota

 

DOK NE STIGNE NALOG

U kamionu gradske kafilerije
tri radnika radnik
sa kukama i sekirama
radnik sa konopima
radnik sa krvavim
vrećama
sede puše diskutuju
nedaleko
i njihov šef
vodi važne
razgovore
inače

noć je osuta
zvezdama
u tami crkavaju crne
mačke

 

SKLADIŠTE, BIČ

Neko dolazi ovde
tajno u sumrak
oblači kišni mantil
nazuva čizme
uzima bič
izlazi
neko
dolazi ovde

Photo: Stock

u zoru
odlaže bič
skida kišni mantil
izuva čizme
osmehnut
zadovoljan
usrećen
kao jaje u jajetu

kao pacov u
pacovu

 

RODOSLOV DŽELATA

Krvolok rodi Blagoga
Blagi rodi Pravednoga
Pravedni rodi Majstora
Majstor rodi Doktora

Doktor rodi Utvaru
Utvara rodi Gospodina
Gospodin rodi Gavrana
Gavran rodi Slavuja

Slavuj rodi Ljubaznog
Ljubazni rodi Prijaznog
Prijazni rodi Odurnog
Odurni rodi Presvetlog

Presvetli rodi Kobru
Kobra rodi Pitomog
Pitomi rodi Šakala
Šakal rodi Putnika

Putnik rodi Zlotvora
Zlotvor rodi Leptira
Leptir rodi Štiglica
Štiglic rodi Krmaču

Krmača rodi Zrikavca
Zrikavac rodi Zumbula
Zumbul rodi Zgurenog
Zgureni rodi Kornjaču

Kornjača rodi Grofa
Grof rodi Hijenu
Hijena rodi Gusana
Gusan rodi Gugutku

Gugutka rodi Bauka
Bauk rodi Ovčicu
Ovčica rodi Dželata
Dželat rodi Dželata

Photo: Stock

PUSTAHIJA

Ja sam svrgnuti ja sam zloduh
Ja sam pustahija od pustahija svih
Rešio sam sve zagonetke
I sam postao nedokučiva tajna

Moji zapenjeni izvršioci
Na dnu pakla posluju
U kutijici držim zmijca sklupčanog
Pod noktom mlad mesec

Svrdlam kao pas zapišavam kao pas
Po zidovima škrabam
Krivim nožem odsecam uši i noseve
Pljujem na vedre ikone

Moji prislužnici u mračnoj su mojoj službi
Moji majstori u moje ime majstorišu
Moji pakleni šegrti moje žrtve turpijaju
Mojih dvanaest miševa uz moja kolena skaču

 

Photo: Stock

GOTOV SAM

Gotov sam,
gotov.

Krvnik
otvara vratašca.
Smeši se.
Smeši se
kao sneg.
Smeši se suštinski.
Jednim
udarcem
zatvara vratašca.

Krv puni
kućne papuče.

 

ZASTAVA

Cela baš se porodica
tu sabrala
kontejneru na ramena
crni tata, krasta-mama, kostur-dete
sa kesama, sa vrećama
da pecaju pecaroši
pa detence spustili su
tamo na dno, usred
smeća
a ono je krvav tampon podignulo
ko zastavu poniženih

ništa
više.

 

ZAPANJENA

Novčano me je oštetila
za jedan dinar. U tu
prodavnicu vratila sam se,
i stala pored kase.
Zaustila sam da onoj što
sedi za kasom kažem
šta me muči. Otvorila sam
usta, ali reči se nisu
čule; bile su sasvim sitne,
i nisu se podizale
iz mog stomaka. Stajala sam
još neko vreme i, zapanjena,
trupkala otežalim nogama.

Plakala sam, dok sam odlazila.

 

Photo: Stock

U UŽEM KRUGU

U užem krugu, paklenijem,
tvoje se cipele sjaje,
i tvoja se kosa sjaji,
i tvoji se zubi sjaje.

Stihovi patrljci
nešto su o tebi mucali.
Kako sam te izdao...
Mora si moja, i laki san.

Zapomaganje koje sam čuo
izgubi se u šumu
kola koja projuriše
mokrom ulicom noćnog kvarta.

 

U RITAMA, NEPOZNAT

U ritama, nepoznat
ide kroz naselja.
Muka, zlopamćenje...
Žaljenje je veliko.

Varljive želje, nečiste
pomisli
on je presretao uzalud.

Osenjen đavolovim mrežama,
rug je ženama i deci.

Eno onog, govore,
onog što nerazumno slavi Gospoda.

Stan mu je gde i torba
puna drangulija: krpa,
polomljenih češljeva,
praznih kutija, slepih ogledala

u kojima se ogledaju
on i njegov vrag.

 

ISPRED MENE SE UKAZUJEŠ

Ispred mene se ukazuješ
a tek ponegde me pratiš,
blagi Anđele.

 

Photo: Stock

ONI ŠTO ISPRED SEBE

Oni što ispred sebe
bacaju plamen
i tutnje kao tenkovi
dobro znaju
da sam dugo plakao
nad hrpom pepela.

A neki ljubitelj lepe književnosti
(grba mu grbavu senku baca)
nagoni na mene
čamotinju i mrtvu tišinu.

 

UDESILI SU STVAR

Udesili su stvar, udesili.
Lik ti sastavili.

Monokli i četkice
okolo su leteli, lebdeli.

Ti si podloga
koja trpi, i čudi se.

Tek ponekad im pokvariš
o tebi smišljenu laž.

 

JUNAK PESME

Junak pesme (maleni, šareni)
sa merdevina pao i glavu razbio.
Na podu se bacaka i majku zove,
i kuka, kuka, i niko mu ne dolazi u pomoć.

 

Photo: Stock

POSLE BOLESTI

Posle kratke i teške
bolesti,
on zapisa stih
plamen i besmislen.

Gledao je i čitao.
Čitao, gledao, stenjao.
Nije mogao da poveruje,
pa pozva prve susede.

Susedi ko susedi,
sede i goste se.

Kao i obično,
na poeziju gledaju belo.
Pesma je tamni prirast.

 

ZAGLUŠEN, IDEM ULICOM

Zaglušen, idem ulicom,
umoran se vraćam kući.

Nedavno sam izašao iz bolnice.
Opet sam prigrlio život.
Prigrlio pepeo i ništa.

Imao sam misao
da svega imam u izobilju,
da sam mlad i čio
i da se ne rađam od nesreće.

Ali, sada sam ovde
i ružne snove sanjam.
Sad sam zaglušen, sad se vraćam kući.

 

PRAZAN RUKAV, SAN

U snu dok ležim
na mene navlačiš
svoj prazni crni
rukav
koji ćeš zašiti
i mene u noć
niz stepenište odneti.

 

Photo: Stock

OTIŠLI SU SVI SVETI

Otišli su svi sveti,
I mi smo seli
Za njihov sto.

Mi, odasvud prispeli
Starci i starice,
Kepeci i nakaze.

Noć bez zvezda
U krošnjama šumori.
Njišu se niske grane.

Kad kucne tamni čas,
Zloba će naša
U nama zablistati.

 

UDALJI IH OD SEBE

Udalji ih od sebe.
Prohteve podmukle,
kaprice i rđava htenja
što pre otkloni.
Izostavi jela koja tove,
zlosmradija utrobna;
slabost opijanja
nadjačaj kako znaš.
Brbljanja, šale, kikot,
nek ti ne budu u uhu.
Očajanje, nered, lenost,
nek ti ne tkaju pokrov.
Odgurni male želje
koje mame, koje lažu.
Strah ti donose i
živce kidaju ljudi-skakavci.
Udalji ih od sebe,
da ne bi zaboravio večnost.

 

VOLI BOŽANSKE REČI

Voli božanske reči.

*
Greha sa svoga živo sećaj.

*
Priljubi se uz tišinu.

*
Ko mnogo govori, gušu nadima.

*
Stomak će te zajapuriti,
um će te okrilatiti.

 

Photo: Stock

GNUSNA GOZBA

Odvrati pogled od njih.
Nemoj da ih gledaš;
nemoj da ih slušaš.

Zli su i debeli.
Tanjire su
digli iznad glava.

Tupastim prstima
udaraju bubnjeve
svojih punih trbuha.

Na gnusnoj gozbi
Bogu pevaju
lažljivi praznoslovci.

Kroz razdrti predeo
vetar im
razdrte glasove vitla.

 

GATKA O PEPELU

Prosejan pepeo, sivu tvar
nekad su bacali u oči
da bi onesposobili, a onda
opljačkali, oteli.

Danas fini pepeo
od ekrana veje;
sipi i danju i noću.

Svi nastoje da ti vrate vid,
da te iz slepila izvedu.
Da te iz slepila izvedu
i u drugo slepilo uvedu.

Ne mogu da otrpe
da ti zaslepljene oči same krenu
uz čelo, i pod kapu se sklone.
Da tamo, u zao čas, progledaju.

 

GATKA O STIDU I MUKAMA

Bio si svedok mog malog greha što ga počinih u neznanju, kad bejah mlad.
Od tada, kad me sretneš na ulici ili trgu, u podzemnom prolazu ili u pasažu, uvek mi daš do znanja da si se prisetio onoga čega se ja sećam. Daš mi neki znak, osmehneš se samo, ili rukom mahneš. Nakašlješ se; podigneš obrvu.
Tako okajavam onaj davni greščić, kao da sam ubio čoveka, popalio sela i porušio gradove, izazvao stihije i prizvao katastrofe.
Dok ti uživaš u mojim mukama, moj se stid ni za trun ne smanjuje. I sve je nekako teži.

 

Photo: Stock

GATKA O HUJANJU

Moj neprijatelj đavo učini da me
poezija zamara.

Ne mogu da slušam stihove koje kazuju pesnici
a da ne pomislim na vetar koji huji
u golim krošnjama drveća.

Zasitim se brzo praznine
i zaludnog hujanja.

 

GATKA O IZRASLINI

Nešto veličine oraha
izrasta na stopalu, ispod kože.
Ne nazuvam više cipele.
Jedva vidljivi tragovi
vode prema rukopisu.
Tamo sabiram stihove,
noćna maštanja, tugu.
Gde puta nema, gde je sve
umršeno, odvodi me demon pisanja.

 

FRAGMENT O ZABORAVLJENOM

Još pišem o zaboravljenom događaju.
O davnom nekom događaju u šumi.

Miriše vlažna mahovina.
Veverice uz stabla beže.
Neko dolazi stazom; huče kao sova.

Još pišem o zaboravljenom događaju.
O davnom nekom događaju u šumi.

 

ZASPAO SAM I USNIO

Zaspao sam i usnio
grozan san:

Ja, duša prokleta,
ne pripadam horovima
već ognjevima.

Ja, duša prokleta,
prokleta i trikleta,
lutam okolo, nem.

A svet je ogrezao
u zlu,
i duhovi zlobe caruju.

 

PORTRET

Petli poju. Ja sam sada
moj portret na zidu.

Svečano odeven, sedim
na stolici. Pogled mi
na sobni pod pada,
na staro poprište.

U sobi nikog nema.
Svi su nekud otišli.
Na njivama rade,
u voćnjacima ili baštama.

Ili na groblju leže, kao ja.

 

Photo: Stock

DRŽI SE PODALJE OD UČENIH

Drži se podalje od učenih.
Njihovo znanje je
groznica Zemlje.

 

OVO PARČE ZIDA

Ovo parče zida još nisu
sa zemljom sravnili.

Ovaj stari šljivik
zaboravljen cveta.

Ali šumu pored puta
zasuli su smećem.

Frižider i veš mašina
kao da su pošli ruku pod ruku,
u šetnju kroz šiprag,
stazom pored mladih kopriva.

 

POSLE STRAHOTE

Posle strahote
mrtva zverčica
u rupi leži

nije stigla da istrči
na polje
uzvitlane prašine

rep joj se
ukočio
a uši

tišinu poklopile.

 

SUSRET

On sulud, ona luckasta,
sreli se jednom i nikad više.
A tad je pucalo i pištalo,
i sve se lomilo u vrtu
te Ustanove, u pitomoj dolini.

 

ONAJ KOJI SE PREJEO

Onaj koji se prejeo
puniće i dalje svoj stomak.
On ima raspusnu narav pesnika.
Ali, on ne zna šta je poezija.
Nikada za nju nije čuo.

 

GOMILA SE RAZIŠLA

Gomila se razišla, na trgu
nikog nema.

Prevrnuti su kontejneri,
trafike razbijene,
travnjaci ugaženi
kao da su slonovi prošli.

 

Photo: Stock

Bes se iznad krovova digao.

 

Sva moja nezadovoljstva
ni danas nisu
zajedno zapevala.

Odoše vikači sa zastavama,
odoše odreda svi...

 

SVI ĆE SE OPASATI VATROM

Svi će se opasati vatrom.

*
Odeven prašinom, podiže se zao duh.

*
Doneli su zakon da jedni druge mučimo.

*
Satana obuzima, ovladava i porobljava.

*
Svuda strašila niču.

*
Ručica Kineza
prevrnuće Sibir
kao poslužavnik pun leda.

 

HVALITE ME POSLE SMRTI

Hvalite me posle smrti.
Biću tada varnica
ognja paklenog, ili takvo
(ništavno i neuhvatljivo)
štogod.

Hvalite me posle smrti.
Znam, vi to možete.
Vi ste uvežbani i spremni.
Vi pevate u crnim horovima.

 

BLAGODARIM TI, GOSPODE

Blagodarim Ti, Gospode, što si me kroz mnoge sablazni proveo. Ali, breme je moje teško; život moj među ljudima, grozan je. Zato, pritekni, Milostivi. Svu nadu svoju polažem u Tebe, hrano i ogrevu moj mili. Znam da je svet neobičan prizor, no Ti, Ti mi pomozi da na zle sile pažnju ne obraćam. Odvrati me od vražjih mamaca. Tebi slava i hvala; Tebe slavili i hvalili u vekove.

star
Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Tema
image

Alhemija vremena

Četiri ujutru

image

Znanstvena monografija Snježane Kordić šest godina kasnije

„Jezik i nacionalizam“ kao manifest otpora

image

Kultura ukorenjenosti, krvi i tla

Srpski sabornici i jugoslovenski raskolnici

image

Jugoslovenski film očima stvaraoca

Filmska faktografija i emocije

image

Paškvilant protiv Radomira Konstantinovića

Zlo od filosofije

image

Kip i čekić (3)

Život ispunjen mržnjom

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak