Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Miša Blam: Džem - sešn sa samim sobom

Muzički prilog za noviju istoriju Srbije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Ako ničeg drugog, ima ovde jedan, uslovno rečeno, levičarski pogled s one strane bajsa: "Pa, i mi Cigani imamo dušu!“. To „Cigani“ u Blamovoj knjizi ima i bukvalno značenje, budući da je nacionalna pripadnost džezera, kao, uostalom, i ostalih žrtava terora, bila loš predznak u vreme kad je Evropom tutnjalo fašističko ludilo


Mihajlo Miša Blam već prvim tomom trilogije u najavi Jazz u Srbiji (Beograd 2010, izdanje autora i Aleksandra Mihajlovića), u kojem obrađuje period od 1927. do 1944, poklanja - i doslovno, jer knjiga nije na prodaju, samo se poklanja - ovdašnjoj laičkoj i stručnoj javnosti, preciznije srbijanskom društvu, dragoceno svedočanstvo o Srbiji tih godina. Ne samo o muzici i orkestrima na koje sačuvana sećanja sežu do 1910, već i o političkim previranjima, cenzuri, sindikalnom organizovanju studenata - umetnika i tezgaroša, socijalnom miljeu Beograda različitih kasti u kojem se svet, valjda kao i danas, delio na one koji sviraju i one koji naručuju, a ponekad i plaćaju. Uglavnom škrto.

Ovaj proslavljeni muzičar i pedagog sa višedecenijskom internacionalnom karijerom, bendfrend najboljih na svetu, vlastitom štampanom viđenju istorije džeza dodao je i disk iz kojeg iskaču tonovi Beograda i Srbije, živi snimci sa koncerata, balova, zabava, namenski odsvirane numere u studijima Radio Beograda („Beogradske radio - stanice“), kompozicije iskopane iz preživelih vinilnih i celuloidnih zbirki. Ostavlja, tako, ovaj basista i kompozitor - profesionalac, a kao istoričar, recimo, savršeno dobro upućeni amater, podmuklo, za bar pola koraka - utisak je čitaoca koji je je čitao i slušao Blamov produkt - iza sebe svoje koleginice i kolege istoričare profesionalce. Šalu na stranu, ima kod Blama mnogo toga što se naslanja na, prva je asocijacija, istraživanja uglednih istoričarki, Kaldrmu i asfalt Dubravke Stojanović (Beograd, 2008) i Prestonicu nezavisne Srbije (1878-1918) Radine Vučetić (Beograd, 2008).

Ono, ako ničeg drugog, ima ovde jedan, uslovno rečeno, levičarski pogled s one strane bajsa: Pa, i mi Cigani imamo dušu!“.

To „Cigani“ u Blamovoj knjizi ima i bukvalno značenje, budući da je nacionalna pripadnost džezera, kao, uostalom, i ostalih žrtava terora, bila loš predznak u vreme kad je Evropom tutnjalo fašističko ludilo. Dobar deo ovog svedočanstva je, naime, i porodična istorija Blamovih, svojevrsni omaž autora svojim precima, muzičarima koji su odsvirali prve džez note na Balkanu, ali i brojnim Jevrejima među džezerima koji su svirali ovu vrste muzike u Valjevu, Šapcu, Vrnjačkoj Banji, gostovali sa promenljivim uspehom u Nišu (izbačeni bukvalno na ulicu), Leskovcu (našli mecenu Rafajlovića) i njihovim kolegama. U paklu fašističkih logora neki će biti svirepo ubijeni, neki će preživeti baš zahvaljujući muzici, a dokazani antifašista Miša Blam neće oprostiti morbidni cinizam Nedićevoj vladi i njegovom ministru unutrašnjih dela koji od tragične sudbine žrtava u zvaničnim izveštajima stvara pastoralu.

Priča o amalgamu muzike koja će se, uprkos sumanutim ocenama i zabranama, izboriti za pravo građanstva, i muzičarima koji su imali šta da kažu, utoliko je i deo svedočanstva o Holokaustu, propagandi Vermahta preko Radio - Beograda sa kojeg se, tvrdi autor, prvi put čula Lili Marlen.

Eto u Beogradu već 1920. Muzičkog društva Lira koje je osnovao trgovac i muzičar - amater Markus Blam, potom prvog pravog džez sastava Studentski Miki džez u kojem su instrumentarijum činili bubnjevi, ventil - trombon, truba, saksofon, violina, bendžo, harmonika i klavir. Još jedan orkestar „lakih ludih nota“, kako stoji u prvoj beogradskoj tiskovini o popularnoj muzici „Muzika“, vlasnika dr Miloja Milojevića, osovan je 1920. Reč je o sastavu Akademski Džoli Bojs u kojem su svirali braća Čučaković, Rafael Blam, Hans Nol, Aca Fetkovski, Mirko Marković, Isa Alfandri... Ovi sastavi obišli su pre Drugog svetskog rata dobar deo Evrope, a aktuelne kompozicije američkih džezista naručivali su i dobijali uglavnom preko knjižare Gece Kona.

Podseća Blam na ratne godine Radio - Beograda, orkestre Hansa Georga Šuca, Fridriha Majera (1915 - 1993) za koga kaže da je maestralni muzičar koji je u repertoar ubacivao „mnoštvo džez standarda, menjajući naslove kompozicija, čime vešto izbegava sumnju cenzorskih službi“. „Očigledno srpska džez muzika nikada do tada nije bila bliža džez identifikaciji“, piše Miša Blam o ratnom Radio - Beogradu pod Nemcima.

Već prve posleratne godine donose novo poimanje moderne muzike čiji su zaštitni znak za autora nadolazeće vunene čarape. Tu se negde završava ovaj deo Blamovog viđenja istorije džeza koji tek, recimo, kroz izveštaje nadobudnog beogradskog profesora vlastima, o strahotama koje ova vrsta muzike može da ostavi na vaspitanje mladeži, nagoveštava ono o čemu su mlađe generacije samo slušale. Utoliko s nestrpljenjem očekujemo drugi tom u kojem će autor, prema svojoj najavi, obraditi i period u razvoju džeza na ovim prostorima u kojem je i sam učestvovao.

Još malo faktografije - na disku koji može da se preuzme su živi nastupi Mladena Guteše, izvođenja kompozicija Darka Kraljića (Te kišne noći), dve varijante Lili Marlen, ratni snimci beogradskih džezera. U knjizi su i brojne fotografije iz porodičnog arhiva autora i drugih izvora (domaća i inostrana štampa), te zanimljivi faksimili plakata, programa i ulaznica za džez koncerte.

Autor je skromno sažeo svoju motivaciju rečenicom u kojoj podseća da je dobio državnu penziju, te je red da se državi nečim oduži. Fakat, odužio se mnogo ranije svojom četrdesetogodišnjom muzičkom i pedagoškom karijerom, a država bi mogla da u ovom štivu vidi opštedruštveni interes.

Mihajlo Blam je odsvirao prvi deo ovog džem - sešna sa sobom samim. Ostaje da mu se neko pridruži.

 

star
Oceni
4.95
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak