Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Novi film Rajka Grlića

Kultura ostaje među nama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Nikola Predović

Rajko Grlić je jedini reditelj na prostoru bivše Jugoslavije koji svojim filmovima pokušava da objedini nekadašnji zajednički kulturni prostor

Novi film Rajka Grlića Neka ostane među nama počeće sa prikazivanjem u Sloveniji 9. marta, u Hrvatskoj 10. i u Srbiji 11. marta. Sinopsis sa zvaničnog sajta filma kaže: Neka ostane među nama je zločesta, indiskretna zagrebačka priča o virovima erotske strasti ispod mirne, trome površine građanske svakidašnjice i običaja. O nečemu što se događa u boljim obiteljima i uglavnom pristojno prešujuće, ali nije zbog toga manje bolno. Upoznajemo dva brata, njihove supruge, ljubavnice i djecu koja pouzdano ne znaju tko im je otac. Sve se ovdje izmiješalo u dvostrukim životima, paralelnim vezama, u gorkoj i slatkoj priči o neumornom traganju za ljubavlju i srećom, o požudi koja nikada zapravo ne gasne i užasnim posljedicama koje možete izazvati ako se, makar i slučajno, nađete u tuđem krevetu.

Scenario su napisali Grlić i Ante Tomić, a glavne uloge igraju Miki Manojlović, Bojan Navojec, Daria Lorenci, Ksenija Marinković i Nataša Dorčić. Glavni producent filma je zagrebački Mainframe Productions Igora Nole (Živi i mrtvi, Naglavačke), a koproducenti beogradski Yodi Movie Craftsman Zorana Cvijanovića i Milka Josifova (Munje!, Sjaj u očima, Karaula, Sveti Georgije ubiva aždahu) i ljubljanski Studio Maj Dunje Klemenc (Ničija zemlja, Bizgeci, Teah). Film je podržan od strane Eurimages, a koproducent je i HRT.

Jedan od predstavnika praške škole, uz Emira Kusturicu, Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Lordana Zafranovića i Srđana Karanovića, Grlić je u bivšoj Jugoslaviji bio poznat po filmovima Samo jednom se ljubi, U raljama života, Za sreću je potrebno troje i Čaruga. Takođe je sarađivao na scenarijima za Petrijin venac, Miris poljskog cveća i seriji Grlom u jagode Srđana Karanovića. On je snimio i prvi film nakon raspada Jugoslavije u čijoj koprodukciji su učestvovale sve nove zemlje bivše zajedničke države, Karaulu (2006). To je bio i prvi i do sada jedini primer tzv. day-and-date početka prikazivanja jednog regionalnog filma na ovim prostorima. Ideju da se jedan film pušta u čitavom svetu u isto ili manje-više isto vreme razvili su holivudski studiji iz dva razloga: prvi je bila piraterija koju su tako pokušali da spreče ili makar da smanje njen uticaj, a drugi je da se oko tog filma gradi što veće iščekivanje i nestpljenje kod publike. Karaula je u tome bila prilično uspešna: krenula je u Makedoniji, Hrvatskoj, Sloveniji, BiH i Srbiji i Crnoj Gori u razmaku od dve nedelje i prodala preko 200.000 ulaznica na ukupno 37 kopija.

Na snimanju: Rajko Grlić sa ekipom
Photo: Nikola Predović

Naravno, ex-YU nije Holivud, pa ni Zapadna Evropa gde su takve stvari uobičajene, ali uspeh Karaule pokazao je da imena koja su popularna na čitavom kulturnom prostoru mogu da privuku publiku. U Karauli su igrali Sergej Trifunović, Emir Hadžihafisbegović, Toni Gojanović, Bogdan Diklić i Verica Nedeska, a cameo je imao Halid Bešlić. Tako nacionalno raznovrsna ekipa rezultat je koprodukcionih neminovnosti, i zato i u Neka ostane među nama igraju glumci iz sve tri države koproducenata. Dok to često predstavlja problem u evropskim koprodukcijama, gde se moraju praviti kompromisi po kojima jedan lik mora biti iz, na primer, Nemačke ili Irske da bi priča zainteresovala gledaoce u tim zemljama tako da se film isplati investitorima, u bivšoj Jugoslaviji to može biti očigledna prednost. Odličan primer je Petlov doručak Marka Naberšnika, najgledaniji film u Sloveniji svih vremena sa preko 160.000 prodatih ulaznica, što je svakako posledica Severinine uloge. Iako su umetnički aspekti ovog filma više nego sumnjivi, model je tu i pokazao je svoj potencijal. Kad tome dodate popularnost hrvatskog popa i srpskog folka širom Balkana, iako to nisu umetnički pa ni moralno najpozitivniji primeri, oni ipak pokazuju jednu društveno značajnu tendenciju. Uostalom, nakon krvavih ratova koji su uništili tolike živote, oni predstavnici zaraćenih naroda sa višim nivoom svesti ponovo su uspostavili saradnju, shvativši da je to potreba koju je nemoguće ignorisati. To se prvo desilo u umetnosti i sportu (Jadranska liga u košarci), zatim u ekonomiji (bez obzira što njom vladaju tajkuni, opet ima bajadera u Srbiji i jafa keksa u Hrvatskoj), a jedino državni zvaničnici i dalje smatraju da im je korisnije uvlačiti se nacionalistima koji su u većini u svim zemljama kako bi se održali na vlasti, nego razvijati međusobne odnose koji bi pomogli da svi živimo ako ne bolje, onda bar malo lepše. Kulturni prostor je još uvek zajednički, i takav će nesumnivo i ostati, pre svega zbog jezika koji su, iako se sad zovu različito, praktično jedan te isti jezik u četiri države, veoma sličan u još jednoj i razumljiv velikom delu populacije jedine “naše” članice EU. Dakle, kultura svakako ostaje među nama.

star
Oceni
4.65
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak