Svi Beopolisovi opstanci

Photo: freeflux.net

Usledilo je, međutim, i zvanično saopštenje DOB-a, koje je zvučalo nešto drugačije od prvih Lučićevih izjava. Ton povišen, optužbe, malko previše poznata retorika. Mediji obmanjuju, stoji tamo, nije tačno da je Beopolis nasilno i na prečac izbačen iz prostora, piše, o početku radova znalo se odranije, tvrdi se, kao i da je DOB čvrsto rešen da se, uprkos pritiscima, rekonstrukcija sprovede u celosti. Ispalo je da Nikolić zapravo laže (pa mediji prenose), da je javnost u zabludi, da neko opstruira radove (opet neki glupavi). Prema zvaničnoj istini saopštenja, problema u stvari nema, DOB je čist (skoro previše čist), bezveze smo se cimali i malo smo kao ispali naivci

U Beopolisu smo kupili mnogo naših knjiga. Tamo smo našli knjige koje su uspele da ostanu knjige – pisane da bi se čitale, pisane da bi se reklo ono što ne može da se ne kaže, čitane da bi se čulo ono što treba da se čuje. Kad si u Beopolisu, kao da si na pozorišnoj predstavi ili gledaš film ili si na koncertu – čitanje knjige koju ćeš na kraju kupiti i poneti kući, ili je uopšte nećeš kupiti, sasvim svejedno, počinje već tamo. Ni u jednoj drugoj knjižari nemaš taj osećaj. Ne svraćaš u Beopolis na brzinu, ne uzmeš samo ono po šta si došao, platiš i izađeš. U stvari, nikad sasvim tačno i ne znaš po šta si došao u Beopolis, dolaziš to tek da otkriješ. Zadržiš se poprilično, muvaš, okrećeš listove (smoriš ekipu koja te negde čeka), prelaziš prstima preko reči, čitaš. Samo u Beogradu možeš da odeš u Beopolis, kao što i mnoge druge stvari možeš samo u Beogradu. Zato voliš Beograd. U Beopolisu se čovek jednostavno dobro oseća. Onaj ko je odlazio u Beopolis razume o čemu pričam, onaj ko nije, mora to sam da doživi. Samo što sad ne može.

„Ovo sa zatvaranjem te divne knjižare je SRAMOTNO i ja sam zgađen“

„Moj super omiljeni izdavač. Ne mogu vjerovati!!!“

„Knjigocid ne poznaje granice“

„Koliko slepih ljudi ima. Veliki rspct za ljude koji tamo rade, na entuzijazmu i na znanju. Ovde se inače, kao po receptu sve radi preko noći, bez plana, bez početka i kraja, i uvek nadrlja neko ko poštuje pravila.“

Komentari ljudi na grupi Beopolis na Facebooku. Nude pomoć, predlažu alternativni prostor, žele peticiju, žele da se sve razglasi preko medija, ukazuju kome se, prema njihovom mišljenju, treba obratiti za sva obaveštenja i moguće rešenje. Dve su adrese: DOB i Skupština grada.

Zbog početka treće faze rekonstrukcije DOB-a, Bepolis je iseljen iz ove ustanove i, za razliku od prošlog puta, nije mu ponuđen odgovarajuć prostor gde bi mogao da radi i tako opstane dok rekonstrukcija traje.

Sve je krenulo naopako. Zaposleni u Beopolisu su o iseljenju obavešteni iznenada i u vrlo nezgodno vreme, 30. decembra 2009, a dat im je rok do 11. januara 2010. Morali su prvo da reše problem smeštaja knjiga (16.000 naslova, 40.000 knjiga, vau), što se ispostavilo kao manja muka. Druga je mnogo ozbiljnija i dalje muči, jer ukoliko ne nađu prostor gde će moći da rade, neće raditi. Da li je to jasno – neće više biti Beopolisa. Aleksandar Nikolić, vlasnik knjižare i izdavačke kuće, bio je nedvosmislen kada je rekao da postoje samo dva epiloga: da se postigne dogovor između Beopolisa, DOB-a i Skupštine grada o smeštaju knjižare ili će se ona ugasiti.

Ovaj prvi udar „knjigocida“, o kojem je odmah počelo da se piše u medijima, pokušao je donekle da ublaži Milan Lučić, direktor DOB-a, pokazujući u svojim izjavama kao da razume o čemu se radi. Rekao je da je njima (iz DOB-a) „naravno stalo do očuvanja ove knjižare“, da je „svestan koji je Beoplis dragulj“ i da zna „šta znači zatvaranje institucija kulture za jedan grad“. Rekao je i da niko ne iseljeva Beoplis, te „da knjižara nije zakupac u DOB-u već njegov programski deo“, da je siguran da se s tim slažu svi u Skuštini grada, kao i da će rešenja za Beopolis svakako biti nađeno. I deo s programom i juvelirsko poređenje i najava spasonosne deus ex machina, sve je zvučalo ohrabrujuće. Čudno mi je bilo jedino što je rekao i ono „da je bizarno posmisliti da je rekonstrukcija planski smišljena kako bi bila uništena još jedna knjižara u gradu“. Ko je to pomislio? Ipak bi taj morao biti prilično glupav da to učini (ne bizaran). Usledilo je, međutim, i zvanično saopštenje DOB-a, koje je zvučalo nešto drugačije od prvih Lučićevih izjava. Ton povišen, optužbe, malko previše poznata retorika. Mediji obmanjuju, stoji tamo, nije tačno da je Beopolis nasilno i na prečac izbačen iz prostora, piše, o početku radova znalo se odranije, tvrdi se, kao i da je DOB čvrsto rešen da se, uprkos pritiscima, rekonstrukcija sprovede u celosti. Ispalo je da Nikolić zapravo laže (pa mediji prenose), da je javnost u zabludi, da neko opstruira radove (opet neki glupavi). Prema zvaničnoj istini saopštenja, problema u stvari nema, DOB je čist (skoro previše čist), bezveze smo se cimali i malo smo kao ispali naivci. Opet za utehu, saopštenje se završava najavom hepienda: ubuduće će se sve sporne situacije rešavati isključivo na dobrobit programa i svih koji u DOB-u rade, a nikako obrnuto, piše. Znači ipak je bilo spornih situacija? Nismo obmanuti? Ne znam koja je bila svrha ovog saopštenja, šta god da je, nije baš najsjajnije sročeno (skoro da ispalo kao da je DOB upetljan onako kako ne bi trebalo, jezik je vrag). U svakom slučaju, najvažnije je da će ovaj problem, koji u stvari ne postoji, biti rešen.

A budući da Skupština grada finasira ove radove, da je ona, koliko shvatam, odredila datum iseljenja (e sad, kad je ko tu koga obavestio i šta, i dalje je nejasno) i da je, na kraju krajeva, osnivač i finansijer DOB-a, sasvim mi je logično da upravo ona treba još i ponajviše da učestvuje u rešavanju tog problema koji ne postoji. Da se razumemo, ni Skupština grada, takođe, nije imala nikakvu nameru da uništi Beopolis, jer Beopolis Skupštini grada, u fazi rekonstrukcije, verovatno nije bio ni na kraj pameti. Uverena sam da se Beopolis našao na ulici samo i isključivo usput. Sasvim je sigurno da ovaj problem koji ne postoji ne bi postojao da je organizacija i komunikacija bila dobra. Ako je stvarno tako, to uopšte ne valja. Moralo bi konačno prestati da se dešava zarad opšteg opstanka.

Uglavnom, sad se svi trude. Nikolić je rekao za e-novine da je u sredu (13. januara) s Lućičem bio na sastanku s Radmilom Hrustanović. „Pokušali smo da nađemo neko rešenje, zasad nismo uspeli u tome, ali nastavićemo“, rekao je Nikolić, koji se sutradan, tj. 14. januara, sastao i s Aleksandrom Pekovićem iz Sekretirajata za kulturu, kako bi opet razgovarali o mogućem rešenju...

OK, pokušavajte i dalje zato što Beograd treba da ima Beopolis. Zato što mi hoćemo naše knjige. I zato što nema načina da me ubedite da ne može da se nađe rešenje za problem koji ne postoji, i to preko noći.