Smrt, utopija, budućnost

Grad i smrt – prva knjiga koja nas uvodi u zloslutno pitanje koje se nikako ne može izbeći: svi znamo šta je sve pojava grada čoveku donela, ali da li uopšte znamo, da li čak i naslućujemo šta nestanak grada može u nepovrat oduzeti i odneti? Gradoomraza, koja se kao kanibalistički poriv naglo ispoljila iz mutnih dubina našeg sopstvenog i dugotrajućeg istorijskog straha od grada, početkom devedesetih godina dvadesetog veka razorila je – čak i ritualno – Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik, Mostar… lepe, vrlo lepe, najlepše gradove, rekao bi Bogdanović. (Iz predgovora urednika izdanja, dr Dušana Marinkovića)

Piše: Bogdan Bogdanović

Ritualno ubijanje grada: Razmišljam o jednoj od mnogobrojnih abnormalnosti današnjeg građanskog rata. Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže kao jedan od prvih ciljeva, možda i kao prvi – rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikada zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana – bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni. Užas zapadnog čoveka je razumljiv. On već više stotina godina čak ni etimološki ne razdvaja pojmove „grad“ i „civilizacija“. Besmisleno rušenje gradova on ne može, ne ume drukčije shvatiti do kao manifestno, siledžijsko suprotstavljanje najvišim vrednostima civilizacije.

Da ne zaboravimo još jednu dijaboličnu okolnost! U pitanju su lepi, vrlo lepi, najlepši gradovi: Osijek, Vukovar, Zadar; sada su na redu Mostar i Sarajevo. Udar na Dubrovnik – užasavam se da to kažem, ali moram – bio je namerno usmeren na primerak izuzetne, gotovo simbolične lepote. Napadači podsećaju na ludaka koji lepoj ženi baca u lice sonu kiselinu i pri tom joj obećava novo, lepše lice! Da nisu u pitanju samo podsvesne konfuzije primitivaca, dokazuje namera da se porušeni barokni Vukovar obnovi u nekom nepostojećem srpsko-vizantijskom stilu. Ova, ozbiljno obećana, krajnje neozbiljna arhitektonska skalamerija opet otkriva vrlo mračne pobude…

Kad bi naši teolozi bili malo vispreniji, priču o srpsko-vizantijskom Vukovaru shvatio bih kao najavu nebeskog Vukovara koji je sleteo na zemlju da materijalno obeleži privremeno središte obećane nebeske Srbije. Međutim, ako zamisao da se nasilno promeni ličnost jednog namerno razorenog grada posmatramo jednostavnije, onda vidimo da je u pitanju samo suluda ratnička ideja, kao što je, recimo, bila zamisao da se stara Varšava pretvori u prah i pepeo e da bi se, na tom istom mestu, jednom sagradila nova tevtonska Varšava.

Godinama sam razrađivao tezu da je jedan od motora uspona i propadanja civilizacija večita, avgustinovska, manihejska… zašto ne bi bila?… priča o neprestanoj borbi između gradoljublja i gradoomraze, u svakom trenutku istorije, u svakoj naciji, u svakoj kulturi, u svakom čoveku. I tako, bavio sam se in abstracto opsesivnom temom; svi su znali da je sa posebnim guštom razrađujem i razvijam. Studenti su me rado slušali, a pomalo se i smejuljili… eto, sad počinje „ono njegovo“. A onda, došao je trenutak da prestravljeno shvatim kako je baš „to moje“ sada najednom doista došlo na red.

U nizu rituala ubijanja, sopstvenim očima gledam i ritualno ubijanje gradova. Gledam ubice gradova u živom uzorku. Zamislite da sam mogao da studentima prikažem jednog Vučurevića, Šljivančanina, Biorčevića… čak su im i imena mitska! Kako bi se tek dobro, uz njihovu pojavu u amfiteatru i uz njihove reči, objasnila mračna strana priče o dobrom pastiru i zlom gradu, o Sodomi i Gomori, o magijskom rušenju zidova jerihonskih, o lukavstvima vojnog maga Epeja i o rušenju gordog Iliona, ili o kletvama zapisanim u Kuranu da će svi gradovi sveta biti porušeni, a neposlušni građani pretvoreni u majmune. Ne sumnjam da bi pomenuti današnji velemajstori rušenja rado i bestidno objasnili svoje motive. Možda bi ih čak i sa ponosom izneli na videlo. Jer, od kada je sveta i veka, gradovi se ruše u ime „čvrstih ubeđenja“ i vajnih viših, najviših, najstrožih mo­ralnih normi, verskog, klasnog i rasnog reda…

Gradomrzitelji i gradorušitelji nisu više samo knjiški fantomi; oni su živi fantomi; oni su među nama. Ostaje za razmišljanje: iz kojih li su se dubina poremećene narodne duše ispilili i kuda su krenuli? Na kojim li se pobrkanim prenosnicama zasnivaju njihove predstave? Koje li ih i kakve slike opsedaju… koju li morbidnu slikovnicu prelistavaju? Očigledno je da njihove „slikovnice“ nisu idiličan album gradske memorije. Primitivac teško prima da je išta moglo biti „pre njega“; njegova je etiologija jednostavna, isključiva i jedna jedina, pogotovo kad je dobro sistematski obrađena usmenim kafanskim didaskalijama.

Priznajem da je pojave o kojima govorim teško opisivati. One su možda ispod praga mogućne deskripcije. Zato molim da ova razmišljanja prihvatite samo kao neku vrstu lične crne gnoze koja mi dozvoljava da, uz malu pomoć intuicije, u dušama primitivaca potra­žim nešto slično onom prastarom, arhetipalnom strahu od grada, kakav se da naslutiti u najstarijim osvajačkim spevovima. Samo… davno, pradavno, bio je to ipak „sveti strah“, dakle, regulisan, zadržan strah. Danas može biti reči samo o raspojasanim revandikacijama najnižeg mentalnog habitusa. Čini se da u uspaničenim dušama gradorušitelja osećam zlu nakostrešenost prema svemu što je gradsko, dakle, prema složenim semantičkim serijama duha, morala, govora, ukusa, stila… Podsetiću da reč urbanitet, počev još od četrnaestog veka pa sve do danas, u najvažnijim evropskim jezicima označava uvek isto: uglađenost, artikulisanost, usaglašenost misli i reči, reči i osećanja, osećanja i pokreta… itd. Pa kad neko ne ume da se podredi zakonima urbaniteta, najlakše mu je da urbanitet jednostavno – prekolje.

Sudbina Vukovara, Mostara, Baščaršije zloslutno me podseća na mogućnu sudbinu Beograda. Ne, ne mislim da će se pojaviti neki novi, neki drugi rušitelji, neki tuđi… pod zidinama Kalemegdana. Bojim se, žalosno je reći, naših majstora rušitelja. Jer, gradovi se ne ruše samo spolja i fizički već se mogu razarati iznutra i duhovno. A ta je varijanta mnogo izvesnija. Silom oružja osvajači će nam se ponuditi za sugrađane. U našim uslovima, u balkanskim predelima, u kojima migracije nisu nikakva izuzetna pojava, opasnost dobija sasvim određene oblike. Analogije su neumoljive. Ako uzmemo da je NOB, između ostalog, bio i velika seoba, seoba pod oružjem, dakle, neka vrsta nasilnog ubacivanja negradskog stanovništva u gradove, reprizu nije teško zamisliti. Ima nas ovde koji bismo se, do u detalj, mogli prisetiti kako je izgledalo to tadašnje spasonosno obnavljanje gradova.

Ako nam se, dakle, branioci srpskih sela a neuspeli osvajači hrvatskih gradova uskoro stvarno ponude za sugrađane, za sustanare, pa i gospodare, znamo šta nas čeka. Partizanija je navodno socijalno obnavljala gradove i kaštigovala je socijalnu dekadenciju. Nova nacipartizanija, budući da legenda o Sodomi i Gomori uvek prokleto važi, čistiće srpsku Sodomu i Gomoru od nacionalnih otpadnika i svakog drugog šljama. Nova devastacija gradova vršiće se opet u ime viših i najviših ciljeva. Verovatno će nekome pasti na pamet da i Beograd malo rasno pročisti. Za vrlo uzvišene nacionalne poduhvate uvek se mogu naći i teorijske osnove, ako naši budući Mikenci za teoriju uopšte budu hajali. Veliki Vuk Stefanović Karadžić pouči nas da u njegovo vrijeme Srb, Srbalj, Srbin, Srbinj, Srbljak, Srbljanin, Srbo u gradovima gotovo i ne hte da prebiva, budući da je tamo uglavnom tavorila anacionalna cincarska, nemačkarska i kosmopolitska „bagra“.

Ako, dakle, i nas proglase za zatečenu, nezdravu i nedovoljno srpsku populaciju, ako se odluče za fundamentalno rasni i nacionalni preporod gradova, onda će sve nas koje ne uspeju zauvek proterati (a na tome i te kako predano rade) – onda će nas, kao što svete knjige i preporučuju, pretvoriti u majmune…

Zato, moja prva briga, kad govorimo o Drugoj Srbiji, jeste: kako sačuvati ono malo preteklog urbaniteta i ne dozvoliti da nas pomajmune.

*****

Zavađena sećanja

Pozvaću se, nostalgično, na davnašnju izjavu do koje mi je i dan-danas stalo: „Jednog srećnog dana možda će neki novi (pravi) jugoslovenski ustav počinjati rečima: U našoj zemlji sve su memorije ravnopravne“. Načelo bi se stavilo nasuprot podeli nacionalnih istorija na dobre i progresivne, na manje dobre i jedva dobre. Sada više nema zajedničke zemlje, a rat za suprematiju uspomena je otpočeo, surov i prljav.

Ima neke mračne ironije u tome što su te danas toliko zavađene uspomene sve odreda iskrivljene ili sasvim izmišljene. Nepoznavanje istorijskih činjenica nadoknađuje se šarenim predrasudama. Dobar deo poluobrazovanog srpskog puka, opijen Miloševićevim „vraćanjem dostojanstva“, ubeđen je da su Srbi u srednjem veku jeli uz pomoć zlatnih kašika. Zabluda bi bila bezazlena i lako bi se dala odložiti među slična novokomponovana sećanja da ne prikriva i neke ćoškaste implikacije. Dok smo mi vešto baratali zlatnim kašikama (uzgred – „kašika“ je turska reč), drugi su, valjda, zahvatali čorbu dlanovima, pa ih to spušta bar za jedan stepen niže u današnjim našim nadmetanjima…

Uostalom, i ona vrlo čuvena rečenica kako „malo koji narod ima Studenicu“ spada u žanr međunacionalnog nadmetanja. Studenica je građevina dostojna respekta, naročito do tri četvrtine svoje visine i oduvek sam se divio i majstorima koji su je sagradili i velmožama koje su ih izdaleka dovele. I još im dozvolile da se iskažu prema svom najboljem znanju i umenju…

Istinito ispričana priča laskavija je svakako od agitpropovskog argumenta „malo koji narod…“ Jer, dok se Studenica gradila, malo koji narod u Evropi, ili recimo na Kavkazu, nije imao poneku svoju Studenicu. Postojala su i svakovrsna druga arhitektonska čudesa. A znalo se i za mnoge estetske i metafizičke graditeljske tajne o kojima mudrost naprasnih ljubitelja naše lepe Studenice i ne sanja.

Ekscesi nametnutog sećanja, iako po sebi tužni, ne bi bili i tragični da ne podstiču negativnu obradu fakata, omalovažavanje realnih uspomena, tuđih pa i sopstvenih, sve do pokušaja fizičkog zatiranja. Fenomen rušenja gradova, užasan i očit u ovom trenutku, odaje, pored ostalog, i jarost negodovanja pred depozitima nagomilanog pamćenja. Bestijalac bi ih rado zamenio sopstvenom protoistorijom. Nije reč samo o uništenim muzejima, spaljenim bibliotekama i arhivama, već i o zbrisanim plemenitim nanosima arhitektonskih oblika i o intrisinktnim saopštenjima. A ta saopštenja (prisetimo se baš Studenice) uvek prevazilaze okvire nacionalno omeđene memorije. Budući da se ne mogu denotirati, ostaju izvan granica primitivne „zdrave pameti“. A upravo to i razluđuje rušitelje, jer se osećaju obezoružani pred zavrzlamama govora koji ne razumeju. Tajanstvena morfologija ornamenta, sintaksa ornamentalnih sklopova, stilski oblici, sve to u njihovim očima dobija privid magije.

Moderni varvari zatiru i groblja sa istom sistematičnošću sa kojom razaraju i gradove. A kako su i groblja neka vrsta gradova, opet se javlja isti onaj panični strah od nagomilane „tuđe“ memorije i opakih okultnih, nerazumljivih poruka. Pri tom, rušitelji ne znaju – odakle bi i znali? – da, nasrćući na uspomene svojih bližnjih, kidaju lanac sopstvene antropološke memorije.

Etnički čiste kulture ne postoje. Zabluda da postoje posebno je pogubna na Balkanu, gde se bogatstvo modela upravo i sastoji u hiljadugodišnjim prožimanjima. Da bih bio jasniji, navešću još jedan primer: mi, u Srbiji, s pravom smo ponosni na kamene kenotafe, tzv. krajputaše. Iako su u pitanju obeležja ratnika, najčešće palih u bojevima sa Turcima, nije teško utvrditi da ovi spomenici parafraziraju obrise turskog „nišana“, a taj, pak, izvodi svoje daleko poreklo iz preislamsko-arapskih, feničanskih, hebrejskih betila (baetilus)… Da li bi nam naš krajputaš više ili manje kazivao da je autohtona srpska simbolična forma?

Takozvani komunizam je voleo da prikriva, da zataškava, zatrpava suvenire, sve redom. Ukoliko ih je nadvoje-natroje prihvatao, dodavao je svoju evhemeristiku. Snishodljiv prema kompleksima primitivaca, oslobađao ih je straha uprošćenim, svevažećim objašnjenjima, skidao je čini sa mnogih hijeroglifa, ali je i hijeroglife oslobađao iskonskog smisla. A onda, kad se preobratio u nacionalizam, počeo je, bože, da otkriva mudrosti prošlosti. I sad dušebrižno prebira suvenire, deli ih na „svoje“ i „tuđe“, jedne preuveličava, druge ne podnosi. Pri tom je silovit, isključiv i fanatičan. Nema u sebi obuzdavajućeg faktora. Ne poseduje čak ni uobičajene licencije buržoaskog nacionalizma. Ni trunčice, na primer, onog viktorijanskog estetizma koji je, čak i ponekom okorelom šovinisti starinskog kova, dozvoljavao da se divi lepoti i vrednostima bilo gde da su i ma čije bile.

Uloga inteligencije u kloniranju novog nacionalizma očita je, ali je neslavna. Nacionalisti-disidenti, u prethodnom razdoblju, bivali su kritikovani žestoko, ali isprazno. Analitičko kritikovanje nije bilo dozvoljeno. Halabuka je samo podizala ugled kritikovanih i dizala im tiraže. Međutim, javna je tajna da su mnogi šampioni bili diskretno povezani sa svojim centralnim, nacionalnim komitetima. A odatle su ih, kad zatreba, posrednim putem ubacivali u opticaj. Dobrodušni inteligenti drugog ili trećeg ešalona uviđali su da je igra komplikovana, pa pomalo i opasna, i poistiha su joj se povinovali. Inženjeri ljudskih duša neprimetno su se preobraćali u žrece i egzegete restituisanog nacionalnog pamćenja. Kule nacionalnih fantazama rasle su i razastirale svoje senke. Vrlo anahrone akademije nauka i umetnosti – bilo ih je u Jugoslaviji osam! – umnogome su, kao laboratorije u Bejkonovoj Novoj Atlantidi, pripremale in vitro virus nove bolesti. A onda, kao što znamo, bočice i retorte su počele da prskaju, duhovi su se izmigoljili i epidemija se raširila.

Virus je, nažalost, dospeo u vrlo povoljne uslove. Na Balkanu se u nacionalne resentimente i revandikacije uvek meša i neki fatalan, večiti suvišak epskog hormona. Bratstveničke, tribalne, nacionalne drame uglavnom se shvataju prema sinopsisima spevova. A te sinopsise poznajemo, kako iz opšte književnosti tako, i još više, iz studija čuvenih folklorista. Barata se, uvek, predstavama o preotetoj veličini, o rasturenom savršenstvu nekog Zlatnog ili, pre, nekog herojskog, dakle, Srebrnog doba. Proklinju se tajne sile koje su do propasti dovele. Iščekuju se junaci ili junačka pokolje­nja što će ponovo dograbiti legendarni palladion, magijski supstitut identiteta, sumu kolektivnog sećanja, sumu iskonske snage, one kojom bi se ponovo vaspostavilo izgubljeno.

Nije moje, ili bar nije sasvim moje, da procenjujem ulogu književne reči u generisanju fiktivne nacionalne memorije. Činjenica je, međutim, da naša, tj. ovdašnja narodnjačko-patriotska, baš kao i narodnooslobodilačka knjiga, uvek nekako ostaje izvan urbanog obzorja. A to je već zagonetka koja me zanima.

Kažu da je roman eminentno gradska književna forma, za razliku od speva, ili od sage, koji su i po poreklu i po socijalnoj funkciji pregradski oblici. Kažu da nema velikog romana koji u sebi ne nosi bar jedan veliki grad. Kažu, još, da nema ni velikog grada u kome se ne skriva bar jedan nenapisan roman. Simulacione urbanološke tehnike, čak i matematički modeli koji ih prate, često se zasnivaju na analogijama sa strukturom i naracijom nekog idealnog romana.

Pravilo se može potvrditi i svođenjem na apsurd. Ako bismo, na primer, iz Rata i mira izdvojili dve ruske prestonice, a iz teksta iselili svu prestoničku gospodu, ne bi ostalo više od tradicionalnih ruskih bilína. Ostali bi samo širokopotezni opisi naroda koji vojuje, propraćeni i dovoljnom količinom filozofskog rečitativa.

Eksperiment pomaže da se bar donekle objasni zašto današnji srpski ratni roman (retrospektivni, o Prvom svetskom ratu), roman u kome nema ni grada, ni gradova, pa možda ni pravih građana, svojim efektivnim, dakle nepoetskim funkcijama, uspešno zamenjuje negdašnju narodnu junačku pesmu. Ujedno, bilo bi to i objašnjenje za njegovo potvrđeno hipnotičko dejstvo. Slike, negde i negda daleko, „vo vremja ono“, uhvaćene i utvrđene, mešaju se sa stvarnim životnim situacijama našeg vremena. Odvajaju se od teksta i lako se osamostaljuju, a osamostaljena metafora teško da je nešto više od slogana, od parole. Tako i vrši svoj posao: neosetno postaje uzor ponašanja, paradigma individualnih odluka i činova. U krajnjoj liniji, kao i svaka ratna magija, samovlasno poziva na podvige i žrtve, priziva krv i plamen…

Regresija je, eto, nesumnjiva, čak i kod vrlih pisaca vrlo velikih romana. A šta tek pretiče u glavama malih pesnika i pesnika na terenu! A šta tek u glavama ratobornih narodskih pojaca! Proizlazi, nekako, da su gusle još uvek nezamenjiv instrument nacionalne mnemotehnike. Očito ubojitiji od paratolstojevskih romana, mada se, npr. u sramnoj stravi bosanske jave, dva ranga iste književno-nacionalne misije dosta dobro dopunjuju.

****

Bogdan Bogdanović: Tri ratne knjige (Grad i smrt • Srpska utopija • Grad i budućnost)

Mediterran Publishing, Novi Sad 2008.