Ako dočekam sutra

Photo: motovunfilmfestival.com

Kao što se dade i primetiti, Motovun dragi videše i mene ove godine. Puno stvari je trebalo da se poklopi kak' bi se to i dogodilo, ali brdine u srcu Istre su se ipak stvorile i pred mojim očima. Utisci su još sveži, pekudu (ovaj neobični nastavak na glagolu je moje nasleđe iz banatskih krajeva koje povremeno rabim) pod nepcima i umornim kapcima, jer je san nešto što je u Motovuna vrlo čudna i teško dostižna reč

Ursula Meier se vratila „Sestrom“ („L'enfant d'en haut“ , Francuska, Švajcarska, 2012). Prethodni njen film „Home“ (2008.) mi je bio pravo otkriće, a na njega naiđoh sasvim namerno – u njemu je glumila Isabelle Huppert…

Elem, prve scene i trenuci „Sestre“ me, odmah i nedvojbeno, a usput i neodoljivo podsetiše na film „Lourdes“ Jessice Hausner, te mi strepnja bejaše dublja od nade jer od tog filma imadoh, ispostaviće se, previsoka očekivanja, a dobih samo čekanje da se isti završi… Bilo je u njemu zanimljivih ideja i postavki, ali sam toliko bio ljut nakon projekcije, da na sledeći film, iz samohirnog bunta nisam želeo da odem (pop, selo, odsecanje). Zanimljiva je još stvar da kada mi se iznebuha „javilo“ ovo poređenje, nekoliko minuta kasnije na platnu se pojavila Léa Seydoux koja glumi i u filmu „Lourdes“.

Ali, sa „Sestrom“ je drugačija situacija.Vrlo lakog zapleta koji se obrće oko dečka/dečaka, dvanaestogodišnjaka Simona sa ski-pasom koji mu ne služe da bi mogao da uživa u čarima tzv. „belog sporta“ već da, za njegove godine vrlo iskusno trajno „pozajmljuje“ stvari imućnih ljudi koji zimuju u luksuznom odmaralištu u Švajcarskoj. U gradu ispod planine ga čeka sestra Louise koja ne radi ili radi poslove koji pripadaju najstarijem zanatu na svetu… Uglavnom, novca nema, a Simon je taj koji im obezbeđuje egzistenciju. Značajka priče je u prikazivanju, razvijanju, razbijanju i ponovnom (budućem) sastavljanju njihovog čudnog odnosa, a prva kvačica je u samom naslovu filma koji pozornost prebacuje na, naizgled sporedniju glavnu ulogu.

Vrlo nedijalogičan scenario nam se ukazuje već u prvim minutima, a isti se, uz povremene logoreične delove proširuje na čitav film. To znači da se odnos između brata i sestre prikazivao na jedan drugi, suptilniji način. Meierova je uspela je da vrlo sporotempni film učini prilično dostupnim bez klasičnih „zamki“ za gledaoce kojima će im ih privući da ostanu do kraja. Doduše, i ovde, sa Kino Trga je bilo izlaženja, ali u manjem broju, što je vrlo pohvalno. Sa druge strane, film koji bi morao, na prvi pogled, biti zaglibljen do kolena u duboku realnost, iskače iz tih stega ubacivanjem bajkovitih elemenata. Te izvanrealistične sklopke – gle – inkorporirane su u svakodnevicu da se ne dadu izdvajati kao samostalni elementi, već sasvim dobro uranjaju u odnos dvaju likova doprinoseći njihovoj većoj filmskoj živosti. A, na vrhuncu, ispostaviće se da su ti bajkosnoliki elementi vrlo ironično ubačeni, jer je bajka, zapravo, vrlo daleko od te reči kada su u pitanju Simon i Loise…

Doduše, u sklopu toga, javi se i poneka „crna rupa“ u scenariju kada je u pitanju odnos sa drugim likovima (iako sporedni, ipak važni, ali njihovo pojavljivanje u priči je uglavnom prilično nespretno (u)rađeno), ali ne marim – uz vrlo sigurnu ruku-vodilju Ursule Meier i bitne glumačke pojave Martina Compstona i Gillian Anderson, „Sestra“ je film koji ima da ponudi priču gledališču na otvaranju Festivala, a budući da je ista u priličnom deficitu, to znači da će o ovom filmu još čuti i pisati.

Photo: motovunfilmfestival.com

*

Kao što se dade i primetiti, Motovun dragi videše i mene ove godine. Puno stvari je trebalo da se poklopi kak' bi se to i dogodilo, ali brdine u srcu Istre su se ipak stvorile i pred mojim očima. Utisci su još sveži, pekudu (ovaj neobični nastavak na glagolu je moje nasleđe iz banatskih krajeva koje povremeno rabim) pod nepcima i umornim kapcima, jer je san nešto što je u Motovuna vrlo čudna i teško dostižna reč.

I sam put do tamo je bio zanimljiv i napet – od Beograda preko Zagreba, pa onda čekanje na lokalnoj stanici i nastavak puta za Buzet, (p)a odatle, nekako, i do Motovuna, a posle i do Istarskih toplica, gde je toliko potrebni krevet…

Prvo prolaženje putem od Zagreba ka Buzetu je donelo nekoliko zanimljivih otkrića – Jastrebarsko (bitno, bitno, vrlo bitno) me je ugledalo, a kivnost me i dalje drži na sve one ljude koji su bili u Rijeci, a nisu mi rekli koliko je to božanstveno mesto, barem iz mog autobusnog kutka i na osnovu uzorka od pola ure prolaska kroz grad koji, zamislite, ima gradske autobuse čije su metalne konstrukcije onarandžašćene! O luci i svemu onom što je čini, o divnosti prizora na istu i suncu koje ovom gradu tako paše, nadam se da ću moći da prozborim u formi napisanog još koju kada Rijeku na jedno prepodne i malo popodne i posetim. Stvar je takva da se to mora uraditi, na ovaj ili onaj način, sada ili kasnije, možda, ali moje okružje je kao stvoreno da se baš ovih dana izuživa u ovoj hrvatskoj luci…

Ah, htedoh da pritisnem/pretisnem još neka slovca kako bih uspeo da upriličim i na ovom mestu rekonstrukciju prizora u cca pola četiri nakon poslednjeg filma (filmovi apokalipse koji se prikazuju u tom terminu su dobar uvod u to), ali to će te dočekati sutra, ako uspem da odspavam i pogledam sve na šta se nameračih, a uskladiiti lepo, korisno & obavezno je ovde vraški teško. Terence Davies i njegova trilogija počinje za koji minut, a njegovi filmovi na ogromnom platnu se ne propuštaju ni po kakvu cenu…