Sreća, izrabljena reč

Two Years at Sea

Photo: guim.co.uk

Scene koje i sada vidim/gledam pred očima prikazuju Džejka kako dovozi i sklapa materijal za “uradi sam” čamac, ulazi u njega i lagano pluta po površini reke sve dok gotovo ne izađe iz nepomičnog kadra, dok ga pri kraju filma vidim kako besciljno sedi kraj vatre, spokojan u svojoj odlučnosti zauzima desni kraj platna i za nekoliko minuta, mrak ga potpuno obuzima ostavljajući nam samo zvuke pucketanja tihe vatrice. Samo zbog ovoga se vredelo dovući do Sarajeva i trpeti ovakve vrućine

Da li krokodil može biti tužan i melanholičan? Kao i svi (mi), naravno da može. Ubaciti ga u ljubavnu priču bi se možda činilo kao vraški težak posao, ali izgleda da on takvih problema u filmu “Tabu” (Portugal, Nemačka, Brazil, Francuska, 2012) nije imao. Zapravo, vrlo lepo se snašao i prilagodio, ne smetajući, ali dajući novi aspekt čitavoj priči.

Miguel Gomes u svom trećem dugometražnom filmu spaja tradicionalno i moderno, originalnost, ali i svesno ugledanje na uzore, jednu duboko ličnu priču i kolonijalno iskustvo. Neiskusniji bi se ugušili ovolikim temama i načinima da se smeste u dvosatno ostvarenje. No, ovde sve glatko teče...

Kao i istoimeni film iz 1931. godine F.W. Murnaua, “Tabu” je podeljen na dva dela, uz prolog na početku. U njemu dobijamo obrise moguće priče pošto govori o afričkom istraživaču koji traga sve dalje i dalje u nemogućnosti da preboli smrt voljene osobe usput susrevši “tužnog i melanholičnog krokodila” - a sve to nam, uz sliku, predočava narator (ako sam dobro video odjavnu špicu, u pitanju je glas samog Miguela Gomesa) koji se ne libi da u tih desetak minuta tri puta izgovori reč “melanholično”. A prava je poezija za uši kako ta reč zvuči na predivnom portugalskom koji će se kad-tad morati naučiti... Nakon toga, u “Izgubljenom raju” imamo neku vrstu “hladnoizražajne komedije” - dočarane kroz namerno izveštačenu glumu - o Pilar, ženi beskrajne dobrote i njenoj sve senilnijoj susetki Aurori (a uz koju je stalno prisutna služavka). Dat u crno-beloj tehnici (kao i čitav film), ovaj deo predstavlja (možda i suviše dugi) uvod u melodramsku priču koja će biti okosnica radnje. Bolešću Aurore, uvodi se novi lik, Ventura, koji u drugom delu, “Raju”, preuzima ulogu naratora i sa staračkom staloženošću monologiše o ljubavnoj priči između bogate ćerke lokalnog zemljoposednika (preko čije se “tamnije strane prošlosti” otkriva i sva beda kolonijalističkih podanika) i italijanskog “momka za sve” koji, pride, svira i u lokalnom “boy bandu” koji, eto, baš vole pesme Phila Spectora i rado im se vraćaju... Osim tog glasa naratora, taj deo je u potpunosti snimljen kao nemi film, a uz ljubavne elemente, javlja se i dosta gegova kao i slapstick momenata. I sve na kraju prekriva/pokriva tuga. A, nije nimalo patetično i sladunjavo i kakvo već može biti kada su u pitanju ovakve teme.

Jok, more (S.B. bi dobacio) – Gomes sve sastojke pravilno dozira, ostavljajući nas prilično oduševljenim svojom režiserskom umešnošću (nije da to od njega nije bilo očekivano, ali ipak) i majstorstvu kojom uspeva da fotografski precizne pejzaže uklopi u svoju zamisao, a da oni ne izgube ni delić onoga što sami nose. Bejaše lepo, gledaće se opet.

***

“She-male snails” (“Pojktanten”, Švedska, Danska, 2012) Estera Martina Bergsmarka istražuje granične linije polova i dokle smo spremni da idemo kako bi se oslobodili stega uniformnog razmišljanja o jednom ili drugom (polu) isključujući bilo kakvu drugu (odnosno treću) mogućnost. Režiser istražuje sebe, svoju seksualnost, ali i osobenost prijatelja mu i partnera, Elija Levena, “boy haga”, osobe koja ne bi da bude ni tamo ni ovde, već da pokuša da izgradi sopstveni identitet sačinjen i od muške i od ženske polovice bića. Razgovori u kadi njih dvojice se prepliću sa dokumentarnim, poluigranim i polueksperimentalnim scenama odrastanja, otkrivanja sopstvenog Ja, shvatanja o različitosti, ali i prikazivanja te različitosti među istomišljenicima, na sigurnom terenu. Mogućnost androginosti se objašnjava ne toliko rečima već slikama koje se puštaju da govore same za sebe, produbljujući pitanja o unutrašnjoj borbi čoveka koji se u dodeljenoj mu ulozi i ne oseća najprijatnije.

Oslonjen i na neka ranija dela LGBT tematike, film donosi i prijatno vizuelno iskustvo, ali pokazuje i klasične boljke ovakvih dela: i pored svega prikazanog, čini mi se da je autor ostao prilično učauren u dočaravanju i prikazivanju onoga što je zamislio, tako da se film obraća ljudima upućenijim u datu tematiku i senzibilnijim glede pitanja rodnih nedoumica. Možda mu suprotno i nije bio cilj, ali tužno je, ipak bilo videti publiku koja je tokom čitavog trajanja projekcije napuštala salu...

***

Pedofilija, lagana incestuoznost, teška depresija, nesnalaženje u vremenu i prostoru sa posledicama po druge, tinjajući plamičci suicidalnih misli? Sreća? Zapravo - u pitanju je “Sreća” (“Happiness”, SAD, 1998), da se razumemo. Možda bi se ova toliko rabljena reč mogla i napisati bez navodnika, ali bi se onda ona mogla primeniti samo na određene karaktere u ovom filmu Todda Solondza kojim je ponovo nastojao definisati tu “nesreću u vazduhu” svuda oko nas, a da ne ode u bespotrebno moralisanje koje mu je, sada to već znamo, tako strano. Zavrtevši priču oko najstarije od tri sestre, vredne i brižne Trish (Cynthia Stevenson) kojoj je, čini se, sve nadohvat ruke i koja živi po svim merilima društvenih vrednosti, Solondz daje priču o Joy (Jane Adams) i Helen (Lara Flynn Boyle), sestrama joj, nesrećnim svakoj na svoj način, njihovim susedima i ljudima koje sreću – sećate li se samo Phillipa Seymora Hoffmana kao onog uvrnutog, voajerističkog, samo seksom-kojeg-nema-niti-će-ga-ikada-imati opsednutog Heleninog suseda i potajnog ljubavnika? - i situacijama u koje upadaju nesvesni – osim Rusa, Vlada, “lakog” lopova i još lakšeg slomitelja ženskih srca – da je sve ono što proživljavaju zapravo neminovnost koja im nije slučajno dodeljena. No, kao i uvek, đavolak leži u sopstvenom dvorištu koje se nikada dobro ne vidi, te Trishin suprug Bill (Dylan Baker) ima sve vreme ovog sveta da svojim pedofilskim fantazijama da oduška (a bogami i nečega drugoga). Kada se to spoji sa otkrivanjem prvih seksualnih poriva njegovog sina, dobija se nimalo prijatna (ne samo filmska) kombinacija iz koje nije lako izaći.

Karakterističnim vizuelnim stilom (gde sam otkrio da nisam jedini koji voli Edwarda Hoppera i američke restorane) i izrazito vidljivim britkim radom na svakoj rečenici u scenariju (lako se to dade prepoznati, zaista), ali i vrlo smelim scenama oblivenim određenom... sluzavošću, uz neizbežnu ironiju, čvrst crni humor i blago ciničnu muzičku podlogu, Solondz opet briljira i dovodi gledaoce do moralnih dilema nimalo lakih za odgonetanje.

A/i, opet su početna i završna scena skladno zaokružene: u prvoj ambivalentnost raspoloženja ostavljenog momka duboko oscilira (da bi kasnije saznali da je (s)kazaljka otišla u jednom smeru) dok se u poslednjoj događa vrlo bitan događaj u životu svakog momka koji je on nastojao objaviti porodici okupljenoj oko zajedničkog ručka jednom sasvim prostom rečenicom: “I came” (a gde se ne misli na dolazak). Vaistinu je uspeo, kao i čovek koji mu napisa to!

***

“Belom trakom” je protutnjao konkurencijom leta običnoga 2010. godine. Na red je došlo nešto sasvim drugačije. Film indikativnog naziva, svedene atmosfere, uz dvoje gotovo jedinih glumaca čija će vrlo jednostavna priča biti srž filma. I Isabelle Huppert. “Ljubav” (“Amour”, Francuska, Nemačka, Austrija, 2012) je pala.

Ali, kako na konkretnom režiserskom planu, tako i na samoj filmskoj priči između dvoje ljudi nije.

Jean-Louis Trintignant i Emmanuelle Riva su Georges i Anne, profesori muzike u penziji. Skladan život građan(stv)a “starog kova” ne može ništa da naruši osim jedne neminovnosti – prirodnog toka stvari. U toku jednog doručka, Anne biva odsutna nekoliko minuta, ne sećajući se ničega u tom međuperiodu. Bolest se razvija i ubrzo saznajemo da je imala i neuspešnu operaciju, a neposredno nakon toga je zatičemo i u invalidskim kolicima, desne strane tela gotovo potpuno oduzete. Kraj je počeo, a kako se nositi sa njim je ono što nam se predočava u ovom filmu. A poneko će na(i)ći (i na) odgovor na pitanje šta je to ljubav...

Haneke je majstor, to znamo, ali način na koji nas je uveo u priču preko prologa – koji je, zapravo pogovor cele priče koji nam kazuje sve, ali ne otkriva ništa – predstavlja one detalje koji ga izdvajaju od drugih. Tu se odmah na uvid stavlja i odlična scenografija, toliko potrebna filmu svedene atmosfere bez koje ni glumačke izvedbe ne bi doživele vrhunce kakvi su nam prikazani. A, Trintignant i Riva zaista briljiraju. Ne znam da li su im ovo uloge života (jer sam nedovoljno filmova u kojima glume pogledao), ali da je ovo jedan od filmova po kojima će ih pamtiti, to zasigurno može biti potpisano. Ne bejaše nimalo lako dopreti do publike temom o večnoj ljubavi i iskušenjima suočavanja sa smrtnošću uz pomoć glumaca koji bi i u ličnom životu mogli dosta toga dodati na zadate teme. Riva sa neobičnom smirenošću i odmerenošću dočarava neminovno padanje u ambis, mimo svoje volje i načina da to spreči, ne ostavljajući nijednog trenutka dilemu da li se to njoj stvarno i dešava, jer se kompletnim i psihičkim i fizičkim ekspresijama prepušta liku Anne. Trintigant kreće kao odmereni, uglađeni starac, ali bol pomešan sa shvatanjem i prihvatanjem saznanja o gubitku supruge počinje da ustupa mesto činjenju da se “raspad sistema” što manje oseti i da se voljenoj osobi omogući da do kraja ostane dostojanstvena u svom životu. A, Haneke kao da to gleda sa strane i mirno upravlja situacijom. Još jedan izvanredan rad snimatelja mu i direktora fotografije, pored već spomenutog scenografiste, donosi punokrvni život u priču koja je mogla biti samo jedna u nizu nekostimiranih televizijskih drama. Umeren i staložen, sa znacima lucidnosti, Haneke ne zazire i od njemu svojstvenih elemenata nemirnosti kao što su znaci provale na vratima stana koji prouzrokuju tiho kopkanje po umu i noćne more, ali i poigravanje sa hvatanjem goluba koje se dade tumačiti na više načina.

Inače, drugarica Huppert se pojavljuje kao ćerka Georgesa i Anne. Deset minuta njenog pojavljivanja su šlagić na torti uspešno izvedene teme o kojoj se malo ko usuđuje i pričati, a kamoli je filmski reinterpretirati. Zato je tu Michael H.

***

Distopijski Japan je utonjen u priču o tek zakoračenom u život, četrnaestogodišnjem Sumidi koji ima cilj u životu koji glasi da u životu ne treba imati ciljati i da on želi biti samo jedan običan čovek koji će dodeljeno mu glavinjanje proživeti kao iznajmljivač čamaca na lokalnom jezercetu. Eh, kada bi sve bilo tako lako... Znade to i Shion Sono, interesantni japanski režiser koji je filmom “Himizu” (Japan, 2011), u svom prepoznatljivom stilu, izložio na dlanu bolno odrastanje u okruženju potpuno poremećenih vrednosti. Jer kada odrastate pored majke koja samo što vas nije napustila (a vrlo brzo i lako će to uraditi) i oca alkoholičara koji će se na ulaznim vratima kolibice u kojoj živiš pojavljivati samo u trenucima kada mu je potreban novac, a pri tome te podsećati o ništavnosti sopstvene pojave, onda ni odluke ni pravac životnog kretanja ne mogu biti nimalo lake. Chazawa, devojka iz razreda, na prvi pogleda neartikulisanih stavova i dozlaboga očigledno zaljubljena u Simude je korektiv koji će ga nesvesno pokušati usmeriti na puteve iskuupljenja, a to isto i čine lokalni mu sustanari/komšije, ljudi ostavljeni na milost i nemilost nakon gubitka kuća u zemljotresu 2011. godine (a koje tumače glumci koje smo već viđali u filmovima Shiona Sonoa). A, taj strašni događaj je donekle usmerio režisersku prvobitnu nameru o klasičnoj adaptaciji mange do priče o devastiranosti ljudskih života nakon katastrofe.

Sklon vrlo izrazitim prikazivanjima fizičke, ali i psihičke brutalnosti, smrti koja se nadvija (i bukvalno!) nad glavama glavnih junaka i zla koje je svuda oko nas, Sono postavlja težak zadatak svom junaku: kako se nositi sa zločinom na koji si, svojom nekrivicom naveden, a da posle toga ostane ono zrnce čovečnosti u tebi? Savest koja nagriza se sukobljava sa katartičnim produbljenjem koje će Sumidu navesti da se lično obračuna sa posledicama zla svuda oko njega.

Za korak manje nihilistički orjentisan nego u svojim prethodnim filmovima, Sono, pored sve tragičnosti nudi i moguću nadu u teško dostižno iskupljenje.

***

Dobijete novi film Bena Riversa na dlanu. Dobijete čak dva (!) termina za prikazivanje. Dobijate zblanute gledaoce koji pogledima zabludelih ovčica naivno prihvatiše činjenicu da u filmu od ure i po nema dijaloga, ali mu ipak odlučiše dati šansu. I, šta ste uradili da čoveka mu i film ispratite? Apsolutno ništa.

Filmom “Slow action” je uspeo koliko-toliko da prodre do nešto šireg auditorijuma (iako je i pre njega imao zanimljivih kratkometražnih ostvarenja), a “Two Years at Sea” (Velika Britanija, 2011) bi mu mogao doneti i vidljivost na nekim drugim tržištima. Naravno, ako ga prepoznaju... Na obe projekcije u Sarajevu je bilo ne više od stotinjak ljudi, uz činjenicu da je sa prve polovina izašla, a da je na drugoj, od početnih 35 ljudi, stoički i hrabro izdržalo do samog kraja 14 duša. Dve su bile posebne zanimljive, u mladom, ženskom obličju – iskoristivši priliku praznog bioskopa, isprobale su svaki red u bioskopu da bi, valjda, sledeći put znale gde da sednu. Pravi filmski eksperiment, zamalo.

Photo: britishcouncil.org

No, ovde su Rivers i protagonista mu Jake Williams bitni. On je glavni lik ovog ni dokumentarnog ni igranog filma, čovek koji živi daleko od zajednice u nekim pustošima škotskih šuma, a da mu to nimalo ne smeta. Naprotiv – istinsko uživanje se može videti na njegovom licu. To Rivers pokušava i uspeva da nam predoči svojom starom 16mm Bolex kamerom (koja daje sirovost napravljenim snimcima), ali i namernom, poluprofesionalnom montažom.

Snima ga u kući, u toku spremanja jela, ali i pri obedovanju, u toku hranjenja jedinog sadruga, mačke, tokom kupanja, vuče stabala ili pravljenja kuće/staništa na drvetu iz koje ćemo imati priliku da dobijemo poslednji kadar ovog filma. I, iako ulazi u potpunosti u život ovog neobičnog čoveka, o njemu ni on, a samim tim ni mi nećemo puno otkriti. Desetak fotografija se u toku filma ravnomerno smenjuju i tu se da zaključiti postojanje jednog drugog života, čak i porodice, ali od toga ništa više nećemo saznati. Zapravo, jedini ljudski zvuk koji čujemo je Jakeovo zviždanje i kašljanje. Doduše, dobijamo uvid i u njegovo slušalačko iskustvo koje nam prezentuje preko starog gramofona i zvučnika izbačenog na vr' verande, a sa koje dopiru zvuci nekih starih, britanskih folk balada, dosta bluza iz prve polovine dvadesetog veka i određene indijske muzike čije korene ne mogoh da pokupim. I sve to dok se Jake potpuno miran, bez osećaja da ga neko/nešto snima, kroz šumu i sneg probija do svoje kuće, kroz sva godišnja doba što neminovno asocira na onaj izvanredni “Le quattro volte” Michelangela Frammartina sa kojim deli i osećaj za neremetenje detalja koji se na platnu žele prikazati.

Ne samo misaona i melanholična (znam da rabim ovu reč, ali svaki put je to bilo na mestu) priča o graničnim mogućnostima ljudskih života, izvan standardnosti svih vrsta, već bi se o “Two Years at Sea” moglo govoriti i kao o filmu o objektima, o stvarima kojima je Jake okružen kao o objektima koji tek toliko izolovani dobijaju svoju svrsishodnost u punom obliku, ali i o filmu o mogućnostima snimanja filma u dobu kada je sve, pa i na ovom planu otišlo dođavola.

Scene koje i sada vidim/gledam pred očima prikazuju Jakea kako dovozi i sklapa materijal za “uradi sam” čamac, ulazi u njega i lagano pluta po površini reke sve dok gotovo ne izađe iz nepomičnog kadra, dok ga pri kraju filma vidim kako besciljno sedi kraj vatre, spokojan u svojoj odlučnosti zauzima desni kraj platna i za nekoliko minuta, mrak ga potpuno obuzima ostavljajući nam samo zvuke pucketanja tihe vatrice.

Samo zbog ovoga se vredelo dovući do Sarajeva i trpeti ovakve vrućine.