Kamerom na marginu društva

Photo: sff.ba

Čedo je mogao biti ugledan član zajednice. No, zatičemo ga kao beskućnika, prilično duboko uronjenog u alkohol, sklonog narkoticima i dnevnom bauljanju u potrazi za narednim danom. Kamera prati njega, ali i njegovu okolinu, na način koji jasno stavlja do znanja kakav je život u pitanju. Crte margina društva se svuda očitavaju – od lica glavnog junaka do pločnika na kojima obitavaju drugi beskućnici. Kratki ispovedni segmenti su dopunjeni sirovim bluz deonicama koji podcrtavaju bezizlaznost okolnosti u kojima se Čedo nalazi. Pomalo bizarni ljubavni odnosi i neobična prijateljstva koja su završavala gubicima o kojima on vrlo staloženo priča predočavaju filmsku priču koja se izdvaja od drugih, sličnih

“Dvije peći za udarnika Josipa Trojka” (Hrvatska, 2012) je još jedno svedočanstvo o utapanju tranzicije u jedno veliko Ništa. Ovaj put, reč je o pretapanju odnosno demontiranju velike peći u železari u Sisku, inače, rodnom mestu režisera ovog dokumentarnog filma, Gorana Devića (poznatiji širem krugu javnosti kao jedan od autora izvanrednih “Crnaca”). Ta činjenica doprinosi da film dobije intimniju i realniju priču, jer se sve ono što je pratilo otvaranje železare 1951, pa sve do njenog konačnog zatvaranja, sagledava iz jednog vrlo ličnog ugla nekoga ko je tu, na ovaj ili onaj način bio prisutan i koji se vratio da bi zaokružio priču o jednom vremenu i ljudima u njemu. Prošlost i sadašnjost se ukrštaju u konačnom poentiranju neminovnosti koja je usledila kada su novi, poslednji vlasnici železare odlučili ugasiti čuvenu Siemens-Martinovu peć kao “žilu kucavicu” cele fabrike. Slike laganog gašenja radničkog života mešaju se sa starim propagandnim žurnalima dok audio podlogu čine socijalistički pokliči, Titovi govori i različite vesti o samoj železari, od njenog nastanka do danas. Elanističke poruke o radnoj disciplini i probijanju rekorda proizvodnje se setno ukrštaju sa licima radnika koji su ostali da ugase svetlo i stave katanac na nekada uspešnu fabriku.

I ne gledajući je ga metaforu celokupnog društva, “Dvije peći...” odlično funkcionišu dajući portret onoga što je bilo i što je moglo da bude.

Sa kolektivne prelazimo striktno na ličnu priču. Čedo (Saraba). Dokumentarni film istoimenoga naziva Nikole Strašeka (Hrvatska, 2012) je priča o onom već spominjanom karakteru koji prati čoveka i ne da mu van. Inteligentan i veoma razborit, sa smislom za priču i vrlo lično izražavanje saosećajnosti prema drugima, Čedo je mogao biti ugledan član zajednice. No, zatičemo ga kao beskućnika, prilično duboko uronjenog u alkohol, sklonog narkoticima i dnevnom bauljanju u potrazi za narednim danom. Kamera prati njega, ali i njegovu okolinu, na način koji jasno stavlja do znanja kakav je život u pitanju. Crte margina društva se svuda očitavaju – od lica glavnog junaka do pločnika na kojima obitavaju drugi beskućnici. Kratki ispovedni segmenti su dopunjeni sirovim bluz deonicama (od kojih se najviše ponavlja tradicional “John the Revelator”) koji podcrtavaju bezizlaznost okolnosti u kojima se Čedo nalazi. Pomalo bizarni ljubavni odnosi i neobična prijateljstva koja su završavala gubicima o kojima on vrlo staloženo priča predočavaju filmsku priču koja se izdvaja od drugih, sličnih. Ono što joj možda smeta da bi potpuno samostalno “proživela” je pomalo standardna režija, koliko god bio dobar, ali ipak prilično repetitivan muzički izbor i nekoliko scena koje bi se mogle očekivati u filmu koji nosi ovakvu priču. No, pravi izbor glavnog lika i njegovo dozirano “eksploatisanje” (u pozitivnom smislu, dakako) sve to potiskuje...

Jebeno detinjstvo. To je tema filma “Welcome to the Dollhouse” (SAD, 1995) znate već kog Todda. Iako je malko škakljivo piskarati o filmovima koje su već dobrano pogledani (ili se na tri i po klika to može uraditi), deder da se iskušam.

Dawn Wiener (Heather Matarazzo, zbog čijeg odbijanja da se pojavi u razmatranim, labilno povezanim nastavcima ovog filma je drug Solondz morao nekoliko puta da menja scenarija!) je usred haosa – jedanaest joj je, roditelji je primećuju koliko i uginulu pticu, mlađa sestra je rođena uspešna, a sama pomisao na školu budi u njoj noćne more. U ovako postavljenoj priči, viktimizacija glavne junakinje bi bila pravi zicer. Ali, Solondz ne bi voljen bio da nije istovremeno uspeo da prikaže svu grozomornost koju ta mala, nevina bića mogu da iskažu (a mogu!), ali i da gurne junakinju u situacije iz kojih će sama morati da se izvlači i crpi snagu za dalje. Tipičnosti Solondzovih filmova u njegovom drugom dugometražnom ostvarenju dobijaju svoje obrise: porodica iz predgrađa, naizgled funkcionalna vrlo lako počinje da skuplja paramparčad onoga što je mislila da jeste, karakteri kojima samopouzdanje nije jača strana uz tipično gubitništvo koje ih prati, ravnopravno i ravnomerno razvijanje kako glavnog, tako i sporednih likova uz istovremeno uvođenje u priču laganim tokom, a tu je i prepoznatljiva ironična muzička podloga koja bi sama mogla da ispriča čitavu priču.

Maestralno glumački dočarana, Dawn prolazi kroz neizbežna inicijacijska iskustva u školi u formi različitih vrsta poniženja istovremeno otkrivajući prve ljubavne niti i razočaranja. Ti udarci se stoički primaju, a ventil koji Dawn traži je uzvraćanje istom merom prema mlađoj, od roditelja dobrano zaštićenoj sestri. Odnos između njih dvoje određuje jedan aspekt, ali i kasniju radnju filma, dok je sa druge strane, komunikacija sa momcima kojih želi, ali i kojih se plaši. Pojava Stevea joj menja određena shvatanja, a i postaje svesnija svog odrastanja, dok joj nepristojna pretnja lokalnog bundžije Brandona dovodi do iznenadnog shvatanja o svim tim divnim mogućnostima izvan lokalne sredine i škole. U poslednjoj sceni je ostavljena da se izbori sa svojim strahovima ne sluteći da bi joj kraj mogao biti bliže od početka...

Solondz je na kraju uradio šta je uradio sa njenim karakterom (videće se narednih dana), ali realnosti situacija u koje ju je Todd stavio uklapajući je u priču koja se paralelno razvija, bez ikakvih viškova, doprineće nestrpljenjima sa kojima se čekao svaki sledeći Solondzov film znajući da će vrhunski scenario biti upotrebljen kroz odličnu režiju, ma o čemu da je reč.

A, malo je većih tema od pogubljenosti i pokušajima kakvog-takvog uklapanja u ovo nesavršenstvo ničim izazvanog sveta.