Ko se Anđeline boji još?

"U zemlji krvi i meda" je film koji je dušu dao za analizu percepcije rata u BiH, srpstva kao takvog, bošnjaštva kao takvog... Samo što ta analiza ne može da bude ozbiljnija od filma, koji je na nivou „kako Suljica-Perica-Đokica zamišlja rat u Bosni"

Džabe su vas Kurir i ostali čuvari srpstva plašili. Film Anđeline Džoli je, narodski rečeno, teško sranje. Odmah ono što vas najviše zanima: nigde se ne pominje 300.000 ubijenih muslimana, doduše na odjavnoj špici navedeno je 50.000 silovanih Bosanki ili Bošnjakinja (nisam siguran, ali ovaj podatak je svejedno verovatno tačan). Da, srpski vojnici- i ovde insistiram na vojnicima, jer srpskih civila, kao ni bh. vojske nema u filmu - prikazani su kao zveri. Ali kao tolike zveri da u to ni u ludilu nije moguće verovati. Recimo da je prikaz Nemaca u posleratnim filmovima sovjetske i jugoslovenske, a delimično i američke produkcije, bio uzdržan i objektivan u odnosu na srpsku vojsku u Zemlji krvi i meda.

U zemlji krvi i meda,
Anđelina Džoli, SAD 2012, 126 min.
Uloge: Zana Marjanović (balijka), Goran Kostić (izdajnik iz Londona), Rade Šerbedžija (obožavan bez obzira na sve), Vanesa Glodžo (još jedna k'o Zana), Branko Đurić Đura (ljubljanski izdajnik/balija ali ipak ga volimo), Goran Jevtić (izdajnik), Nikola Đuričko (izdajnik), Boris Ler (balija), Feđa Štukan (isto), Ermin Bravo (isto)

Početak filma, doduše, obećava. Preko kadrova bosanskih planina ide natpis koji kaže da je Bosna i Hercegovina nekada bila deo jedne od etnički i verski najšarenijih zemalja Evrope. Onda kreće „Zemlja“ od EKV - nice touch. Uz nju, gledajući se u ogledalo, autoportet slika lepa Ajla (Marjanović - ko je gledao Snijeg, setiće je se) u sarajevskom stanu svoje sestre (Glodžo) čijeg sina čuva. Sprema se da krene na sastanak sa novom simpatijom. Dotični je pandur, univerzalno nazvan Danijel (Kostić - rođen u Srbiji, glumi u Engleskoj) i dok oni nežno plešu uz pesmu koju svira bend (suptilno je najaviviši kao „pesmu za zaljubljene“) u neidentifikovanom kafiću na, reklo bi se, Ferhadiji, iznenada pukne bomba i ode sve u p.m.

Već u sledećoj sceni srpski vojnici brutalno izbacuju ljude iz stanova, muškarce streljaju a žene teraju u autobus koji ide u logor. Tamo kreću da ih siluju, na jednoj klupi ispred vrste u kojoj su poređane sve žene, neki od nižih oficira guzi devojku koja je ponudila da im šije (sve strogo bez genitalija i sisa u kadru). Kad je s njom završio, on zgrabi Ajlu (njene sise ćemo kasnije videti više puta). Ali pojavljuje se Danijel, očigledno on je tu neka faca, i kaže mu da je ostavi, da je ona njegova (kasnije u filmu: „Rekao sam im da te ne diraju, da si moje vlasništvo“- krajnje suptilno i višeznačenjski).

Ispostavlja se da je Danijel kapetan po činu, a da mu je otac (Šerbedžija), tipičnog imena Nebojša Vukojević, general i strateg, neka vrsta mešavine Nikole Koljevića i Ratka Mladića, sa poetskom notom Radovana Karadžića. Njih dvojica (Danijel i Nebojša, ne ovi ostali) imaju jednu od mnogih dijaloških scena namenjenih publici, a ne drugom liku u dijalogu: kad Danijel izrazi svoje sumnje u metode srpske vojske, Neobjša mu saseče sa par istorijskih podataka koji se tiču Kosova/odbrane Evrope od muslimana/značaja Srba kao takvih, Prvog svetskog rata i pobede nad Austrougarskom, i „prašenja Hitlerovog dupeta“ (zahvaljujući bukvalnom prevodu replika iz scenarija sa engleskog na BHS).

Kreće opsada Sarajeva i ljubavna veza Danijela i Ajle. Ovo prvo je prikazano manje-više kako nam se čini da je uglavnom bilo, samo sumnjam da su oni koji su granatirali i snajperisali po Sarajevu imali baš tolike zle kezove na licu. To nisam video ni kod junaka Pobesnelog Maksa, Konana ili Tarantina. Mislim, da se tako keziš treba da budeš previše lud da uopšte držiš pušku, a kamoli nekoga da pogodiš. Ali moram priznati da je Goran Jevtić (izdajnik!) pokazao impresivnu dozu keženja. Sa druge strane je Feđa Štukan (balija!), koji u ovoj ekipi deluje kao Majkl Majers- uzdržanost ga čini delikatno jezivim. Dajte čoveku neku ozbiljnu ulogu, vreme je. Ima tu i Đuričko dirljivi ekspoze u kom objavljuje da mu je žena trudna i, poput autističnog dečaka kaže: „A mi ovo radimo za njih, jel' tako? Mislim, da oni ne moraju da idu u rat?“ Sa podjednakom količinom želje za opravdanjem i sarajevskog naglaska - sad ga ima, sad ga nema. Ima tu i gorih, manje poznatih glumaca koji zvuče potpuno beogradski ili zagrebački.

Odnos Danijela i Ajle, koji bi trebalo da bude centralni odnos filma na kom sve počiva, nikako ne funkcioniše. Dakle, oni su bili na prvom sastanku kad je pukla bomba. Nežno su plesali, ali svako nežno pleše kad malo popije na prvom sastanku. I odmah posle toga: Danijel nju štiti a ona ga voli - koliko god do kraja filma on nju nazivao „turskom kurvom“. Zašto, kako? To nije objašnjeno nigde u filmu. Više je trake otišlo na istorijski značajne deklamacije nego na građenje jedinog postojećeg odnosa u priči.

U zemlji krvi i meda je film koji je dušu dao za analizu percepcije rata u BiH, srpstva kao takvog, bošnjaštva kao takvog... Samo što ta analiza ne može da bude ozbiljnija od filma, koji je na nivou „kako Suljica-Perica-Đokica zamišlja rat u Bosni.“ Od Srba se vidi samo zla vojska, a od muslimana samo jadne žrtve - Ajla u jednom trenutku uspe, uz Danijelovu pomoć, da zbriše iz logora (posle je uhvate i vrate i tu je druga, još nejasnija faza njihovog odnosa, u kojoj je ona njegova „zvanična slikarka“) i naiđe na grupu muslimana koja podseća na francuski pokret otpora u Alo Alo. Jedan od njih je i nenamerna parodija na Le Kareove špijune: „It is I, Leclerc!“- u tumačenju Borisa Lera (balija!) - jebao Mikiju Manojloviću (izdajniku!) Jelenu Stupljanin (izdajnicu!) u Cirkusu Columbia Danisa Tanovića (balije!). Među njima je i njena sestra, kojoj su Srbi, by the way, dok je išla da iz razbijene apoteke uzme lekove, bacili bebu sa terase. Sve komšije su u njenom stanu kad se vrati i plaču li plaču.

Ima jedna zanimljiva rečenica u filmu - u tom pokretu otpora neko kaže: „Ne mrzimo mi sve Srbe, samo četnike.“  U intervjuu koji sam upravo pročitao, Anđelina Džoli za Screen International kaže da su to bosanski glumci insistirali da se stavi u film. 'Ajde neko u Kuriru ko zna engleski da proveri, da ne bude opet Vladan izdajnik (!).