Napredak hrvatskog dokumentarizma

Osmi Liburnia Film Festival u Ičićima, posvećen hrvatskim dokumentarcima, završen je pobedom filma „Mimara Revisited“ Danka Volarića. Specijalno priznanje dobili su „Bastardi utopije“ Maple Rasze i Pache Veleza, a nagrada publike otišla je „Poštaru s naslovne strane“ Tomislava Topića i Tomislava Mršića

Polusatni Mimara Revisited Danka Volarića počinje kratkim odlomcima iz TV intervjua sa Antom Tomićem Mimarom, kontroverznim kolekcionarom koji je svoju veliku zbirku poklonio hrvatskom narodu, za koji kaže da je „primitivan“. Ovu izjavu će ostatak filma samo potvrditi. Dok je na otvaranju muzeja, smeštenog u adaptiranu zgradu austrougarske gimnazije na Ruzveltovom trgu, sigurno bilo prisutno jedno 5.000 ljudi, na obeležavanju 20-godišnjice vidimo nekih pedesetak gostiju. Skoro nepokretnom, minimalističkom kamerom Silvestera Kolbasa, Volarević beleži mnoge promocije, prezentacije, modne revije i svečane večere koje su jedini razlog zbog kog ljudi dolaze u „Mimaru“. Ovaj film govori o srozavanju svih vrednosti, ne samo društvenih, već i pojedinačnih ljudskih, i jedan je od retkih hrvatskih dokumentaraca uopšte u kome nema intervjua sa protagonistima (jedini pravi protagonista je zapravo sam muzej) ni naratora.

Bastardi utopije Amerikanaca Maple Razse i Pache Veleza sniman je od 2003. do 2009. godine. Maple Razsa, koji je živeo u Zagrebu duže od deset godina, prati troje svojih prijatelja, anarhističkih aktivista, na raznoraznim protestima u Hrvatskoj i Grčkoj. Oni su učestvovali u organizaciji antiratnih, antiglobalističkih, antikapitalističkih i anti-NATO demonstracija. Pored uobičajenog zaključka da se protiv nekih stvari čovek jednostavno ne može boriti, Bastardi utopije pružaju sliku o jednom nepotpunom društvu i nerazvijenoj svesti. Ovime bi mogli biti odličan companion piece upravo goreopisanom pobedničkom filmu.

Poštar s naslovne strane Tomislava Topića i Tomislava Mršića govori o Tončiju Kataviću, splitskom poštaru koji je u leto 2008. nestao sa 126.277 kuna penzija. Vrlo brzo je dospeo na naslovnice dnevnih novina u, za medije, to sušno doba godine. Katavić je tog jutra popio lek za smirenje koji je i inače pio i pošto je zadužio poštarski motocikl i poneo torbu sa novcem, otišao u kafić i krenuo po pivu i Badelovom brendiju. Kad je došao sebi dan kasnije, odlučio je da ode na Hvar da se „malo odmori“. Delio je novac prolaznicima, za sebe praktično nije ništa uzeo, iako mu je ćerka bila teško bolesna i tim novcem joj je mogao platiti lečenje. Osuđen je na dve godine i četiri meseca zatvora, i danas mora da otplati dug, a ne može da se zaposli iz očiglednih razloga. Iako su mnoga rediteljska rešenja „na prvu loptu“, sam Katavić je, u svojoj direktnosti  i jednostavnosti, izuzetno interesantan lik pa ovaj film sasvim lepo drži pažnju u svojih idealno kratkih 30 minuta.

Među ostalih 10 filmova u konkurenciji, izdvojili su se Mila traži Senidu Roberta Tomića Zubera i Ciklusi Vladimira Gojuna. Oba filma su bila i u dokumentarnoj konkurenciji Sarajevo Film Festivala, a Mila je osvojila i nagradu za ljudska prava. Drugi Zuberov film govori o Senidi Bećirović koja je nestala u Maju 1992. godine kada su u njeno mesto Caparde u BiH ušle srpske vojne snage. Senida je tada imala devet meseci, a pedeset meštana, među njima i njena majka i starija sestra, nestalo je ili je ubijeno. Šesnaest godina se verovalo da je i Senida doživela istu sudbinu ali 1993. godine bila je smeštena u jednu beogradsku porodicu gde je odrasla kao Mila Janković. Zuber prati Milu/Senidu u potrazi za biološkom porodicom i ljudima koji su joj pomogli da izađe iz BiH. Emotivno razoran film, i vrlo neispoliran i haotičan- upravo onakav kakav je Milin/Senidin život. Pored gomile laži na koje nailazi, od strane tetaka, tetkova, žene koja ju je prva primila i raznih opštinskih službenika, Mila/Senida nalazi i oca koji veoma lako postaje najodvratniji lik viđen u nekom dokumentarnom filmu u poslednjih nekoliko godina. Ovo je jedan od retkih dokumentaraca kome se prašta velika količina suza u kadru, jer drugačije jednostavno ne bi bilo moguće zabeležiti sve najvažnije trenutke. Najveće pohvale idu montažeru Andriji Gvozdiću Michlu, koji je ovaj kreativni haos uspeo da više nego efektno poveže u samo 83 minuta trajanja.

Ciklusi Vladimira Gojuna svakako su najteži film prikazan na Liburniji. Radi se o 25-godišnjem mladiću Jošku Moroviću kome je rak testisa metastazirao na pluća i mi gledamo njegovu borbu sa hemoterapijom. Hemoterapija se sastoji od šest ciklusa, od kojih je svaki teži od prethodnog. Gojun, inače poznati montažer (Buick Riviera, Iza stakla, Cash & Marry, Žuti mjesec) i najbolji Morovićev prijatelj, lišio je film skoro svih unutrašnjih emocija- tu nema plača Morovićeve majke, njegovih refleksija o životu i sličnih „pratećih“ stvari koje se u dokumentarcima ovog tipa obično koriste za izazivanje reakcija publike. Gledalac se zato zaista muči zajedno sa glavnim likom, osećajući se kao da i sam prolazi kroz fizički i psihički užasno težak proces hemoterapije, i ovim postupkom Gojun izaziva neverovatnu empatiju kod publike. Teško da film o obolelom od raka može da bude efektniji i iskreniji.

Pored ovih naslova, vredi istaći i Če sem sem, ma beloga tovara ne zovem moro Zorana Kreme o rnajvećem živom kajkavskom pesniku Nikoli Kraljiću, Little Miss Roma Vesne Čudić o izboru za najlepšu Romkinju, i Tjeskobu Damira Čučića o majkama u zatvoru u Požegi. Sa čak osam upečatljivih filmova među 13 u konkurenciji u izboru Olivera Sertića, hrvatski dokumentarizam nesumnjivo napreduje i zaista se izdvaja kao trenutno najvitalniji na području bivše Jugoslavije.