Kultura Sa lica mesta
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Beldocs: Filmovi koji opominju

Srebrenica, dupla doza

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: FoNet/AP

Izuzetno potresna svedočanstva četvoro mladih ljudi, koji su u vreme pada Srebrenice izbegli sa svojim majkama, te prikaz života u tom gradu danas, pričan kroz tri lika, jednog iz vere, jednog iz politike i jednog iz života, predstavili su publici na beogradskom festivalu dokumentarnog filma „Beldocs” uvid u posledice najveće tragedije koju je rat u BiH doneo, i pokazali kolika je nezainteresovanost društva sa svih strana da mladim ljudima pomogne da se vrate na normalan kolosek

Film „Nebo visoko, a zemlja tvrda” slovenačkog režisera Rudija Urana prati priču četvoro mladih ljudi, koji su u vreme pada Srebrenice živeli u enklavi. Danas žive u Srebrenici, i svaki dan proživljavaju užase tog 11. jula kada su srpske snage napravile genocid nad oko 8.000 Bošnjaka. Film prati sećanja Edina, Dželaluldine, Sadmira i Mirnese na taj period, vraćajući ih u traumatično detinjstvo, da bi posle, kroz njihove ispovesti, videli da ni danas, kao gimnazijalci ili studenti još uvek ne mogu da se dignu iza toga.

Paralelno, uz priče o odvajanju sa očevima, braćom, rođacima, o neimaštini, bježanju i dugogodišnjem iščekivanju i nadanju da će im se najmiliji ipak pojaviti na vratima, mogu se videti snimci iz enklave iz 1994. godine: deca koja igraju fudbal, stariji ljudi okupljeni ispred kuće kako sviraju uz šargiju, gužva na ulicama... Istovremeno, može se saznati da je u gradu bila velika glad, da deca nisu imala šta da obuju i obuku, da su odlazili kod „obućara” da im na parčetu gume iscrta i iseče „cipele” koje bi već do škole pukle, dok zimi ne znaju kako su i u čemu išli po snegu... Može se upoznati jedan svet u koji nismo imali uvid, svet koji će samo godinu dana kasnije nestati na najgori mogući način od vremena Drugog svetskog rata.

Njihovi životi danas, nemogućnost izlaska iz začaranog kruga postaće jasni tek nakon drugog filma „Samo da nisam ovde” nemačke režiserke Tamare Milošević u kojem se vidi život u Srebrenici 15 godina nakon rata ispričan kroz priču tri lika; jednog iz sveta politike, jednog iz sveta vere i iz života. Paralelno pratimo priče gradonačelnika Srebrenice Malkića, pravoslavnog sveštenika Mitra i 18-godišnje devojke Samire, koja se nakon godina izbeglištva sa porodicom vratila „u pakao”, kako je sama nazvala život u tom gradu.

Scena iz filma "Samo da nisam odavde"
PHOTO: www.beldocs.rs

Gradonačelnik bi, umesto da rešava probleme građana, voleo da je sportski menadžer, sveštenik je izraziti nacionalista koji u crkvi posle liturgije propoveda kako srpski narod nije genocidan , dok se istovremeno na ulazu prodaju knjige o ratnim zločincima, Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, dok Samira sa svojom braćom i sestrom pokušava da nađe način da nekako svoj život dovede u red, nađe posao, uda se i živi mirno i srećno.

Ono što je simptomatično jesu izjave sveštenika okruženog Karadžićevim i Mladićevim slikama kako, od kad Srbin nije na čelu grada, on predstavlja glavnog čoveka za njih. Istovremeno, u Uranovom filmu može da se čuje da „u slučaju da Srbin dođe na čelo grada, svi Bošnjaci bi se iselili”. Sve što je sveštenik rekao i sve što je u filmu uradio predstavlja nastavak politike koja je promovisana devedesetih godina. Scene koje se graniče sa nacističkim uradcima, kada među svojim radnicima koji mu grade „veliki hram da se zna kad je otac Mitar bio u Srebrenici” izdvaja Mirzu „kojem je baš lepo među njima i ništa mu ne fali 'Je li tako Mirza?', izuzetno su potresne i pokazuju da se u tom gradu i u svesti samih ljudi neke stvari još uvek ne pomeraju sa mrtve tačke. A i kako bi, kad je Srebrenica pod ingerencijom episkopa Vasilija Kačavende, koji je, kada je dolazio da osvešta hram, blagoslovio ono „što su mudžahedini porušili” iako je tek 1991. udaren samo kamen temeljac tog objekta.

MOGU LI NEKI DRUGI SRBI: Film pokazuje realnu sliku grada koji se ne pomera napred, iako mu je, kao i celoj Bosni to potrebno, grada koji se ne suočava sa prošlošću nego još uvek podpiruje mržnju koja je odnela preko 8.000 života, mržnju iz čijeg začaranog kruga ne mogu da izađu čak ni mladi ljudi, koji žele da idu napred.

Ono što je zajedničko mladim sudionicima istog filma jeste da su sa 18, 20, 24 godine umorni od politike, da preziru sve što vezano za nju, i da političare smatraju krivima za ono što se dešavalo ali i za sve što se dešava danas. U te mlade ljude država BiH ne ulaže ništa, jedino pokušava da očuva strah kako bi vladajuća elita sačuvala svoje fotelje i nastavila dalje da se bogati. Za takvu zemlju, najbolji mladi ljudi su oni koji ne misle.

„U filmu imamo vodeće ljude u gradu koji imaju jako puno novaca, ali umesto da ih ulože u nove škole, bazene, dečja igrališta, oni ih ulažu u velike hramove i svoje lične zadovoljštine”, rekla je posle projekcije filma režiserka, pojašnjavajući da je film radila dve godine i da to što se glavni junaci osećaju potpuno slobodno pred kamerama samo pokazuje da im prisustvo kamere nije značilo ništa, što je tragično.

„Mislim da su Samira i ostali tako teške stvari doživeli, da su hteli da se to vidi, da se vidi kako teško žive. Ona je kao dete tri godine živela u zbegu, u šumi, u rupi, povremeno se spuštajući u grad. To je užasno”, pojasnila je Miloševićeva i dodala da je Samira, recimo, normalna tinejdžerka, čija porodica ne prakticira veru, i koja samo želi da živi normalnim životom koji nema.

Posle filma razvila se diskusija zašto su Srbi u filmu prikazani kroz lik jednog zadrtog sveštenika, dok su Bošnjaci prikazani kroz lik jedne progresivne mlade devojke. Režiserka je pojasnila da je

politička strana filma nije zanimala, da nije sve crno belo, i da nije gledala nacionalnost nego je birala likove po jačini za uloge koje je zacrtala. Međutim, političko iščitavanj filma, na lokalnom, balkanskom nivou jednostavno nije moguće, tako da je izuzetno malobrojnoj publici u Beogradu ostalo samo pitanje zašto se u filmu ne pojavljuju neki drugi Srbi.

Oba filma predstavljaju svedočanstvo o ratu i njegovim katastrofalnim posledicama koje osećamo i danas. Filmovi koji su prikazani na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma "Beldocs" privukli su malo publike, ali to ne umanjuje njihov značaj. Naprotiv, oba filma zaslužuju prikazivanje na nacionalnim televizijama u regionu, kao priče koje ne smeju da se zaborave, priče koje opominju.

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Sa lica mesta
Tagovi