Bizarna beogradska ratna svakodnevica

Osim činjenice da je Holandija bila deo alijanse koja je bombardovala tadašnju Jugoslaviju, bizarana beogradska svakodnevica poput običaja Beograđana da bombardovanje sopstvenog grada posmatraju sa krova neke od zgrada na dobrom „strateškom“ položaju je između ostalog poslužila kao inspiracija za Marinusa Groothofa da snimi kratki desetominutni film „Sunset from rooftop”

Proglašen za najbolji holandski kratki film u 2009. godini, „Sunset” je sniman u Beogradu na srpskom jeziku sa domaćim glumcima i produkcijskim timom. Takođe, još jedan sitnica je došla od Beograđana a to je inspiracija. Konkretno, radi se o Ivani Vasić, devojci nakon čijih je on-line pisama, režiser Marinus Groothof odlučio da snimi film.

„U prepisci sam dosta faktografski navodila šta nam se dešavalo, gde smo bili, šta smo radili. Pričala sam o tome kako su živeli radnici, kako deca, o dnevnom clubbingu, braniteljima mostova, dezerterima, gledanju filmskih hitova na tv-u onog dana kada se recimo pojave na festivalu Kanu, prepričavala angedote i opisivala kakve smo sve trofeje skupljali tih dana...Svakodnevni život koji kada danas pogledam i jeste bio veoma bizaran“, kaže na početku razgovora za e-Novine Ivana Vasić, inače kostimografkinja u filmu „Susnet from a rooftop” i art direktorka.

Nakon online prepiske usledio je i Marinusov dolazak u Beograd gde je upoznao još dvoje Ivaninih intimusa i, kako se ispostavilo, preostale dve glavne uloge ali i asistente art direktorke – takođe Ivanu ali Šešliju aka Šeki i Mateja Antonovskog. „Dopao mu se međusobni odnos i on nas je smestio u film, a mi smo se zadesili u bombardovanju kao ekipa koja sada funkcioniše, a sa svojih 30 godina (+-) dobili film o sebi i veoma nam je drago zbog toga.

No pre zadovoljstva zbog viđenog na filmu trojka je bila veoma sumnjičava da će sve biti kako treba, pošto je u filmu noseća priča o Ivani koja ostaje u drugom stanju. „On je od toga napravio priču koja je po mišljenju sve troje patetična, postavivši šablonski antipod — sukob između života u suton i života u nastajanju. Mislili smo da će biti potpuna katastrofa. Međutim, kada smo videli gotov film, ispostavilo se da je ta neka holandska uzdržanost, dovela do suptilnog takta i mere u čitavoj stvari. Film je doveo do toga da je ludilo od temperamenta i preterane emotivnosti u njihovim očima postalo nešto vrlo umereno i sa mnogo takta. On je priču ispričao sa svog aspekta. Na vrlo tačan način. Verovatno bolje nego što bismo mi uradili, jer ima distancu i objektivno sagledava stvari. Nije bio zatrovan, da tako kažem.”

Upoznavanje Marinusa sa Ivanom desilo se u Holandiji ali je, kao i film, imalo veze sa ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

„Nastupali smo na pozoršnom festivalu na jednom ostrvu u Holandiji, a kao scenu smo dobili tri bunkera. Radili smo predstavu kao live televizijska emisija i pitali smo publiku koliko putuju, koliko su viza dobili... Na pitanje u koliko ratova ste lično svedočili prišli smo jednoj neobično obučenoj devojci koja je na engleskom odgovorila: Mislim dva, a skoro da sam tri. Kada smo je pitali kako to?, rekla je jer sam i iz Beograda i Zagreba. To je bila Anja, Marinusova žena...

Viđeno u Sunsetu se toliko dopalo holandskoj filmskoj akademiji, koja je film, bukvalno „izvukla iz montaže“ i proglasila ga za najbolji kratkometražni film u 2009. godini, čime je automatski postao kandidat za Oscara. No iako nije ušao u užu konkurenciju za nagradu iz holandske Akademije su insistirali da se ova priča razradi i pretoči u dugometražni film koji bi trebalo da se nađe u bioskopima 2011. godine.

„Osim Ivane, Matije i Šeki, film otvara još dve paralelne priče, i to je za sada dosta a pred nama je veliki posao“, završava Ivana.