Poziv na denacifikaciju

Photo: Stock

Film "U zemlji krvi i meda" jeste poziv na denacifikaciju srpskog društva, kojem je izgleda teško da shvati da nije spasitelj Evrope, nego njen grobar u poslednje dve decenije prošlog veka

Nakon dve decenije, poznata svetska glumica Andželina Džoli, sada kao scenaristkinja i režiserka, okrenula je pažnju prema Bosni i Hercegovini, gde se još uvek traže ostaci više od 200 hiljada ljudi koliko se i računa da je ubijeno u četiri godine rata. Kroz film "U zemlji krvi i meda", tinejdžerka u vreme rata u ovoj zemlji, pokušala je da stvori priču o jednom od najkrvavijih ratova na Balkanu.

Scenaristkinji i režiserki je trebalo više od tri meseca boravka na teritoriji Bosne i Hercegovine da uspostavi osnovne ideje, a zatim napiše scenario o 4-godišnjem ratu. Naravno da kroz prizmu stranca, teško je shvatiti da se u ovom delu Balkana i svadba može pretvoriti u izgovor za početak rata koji prevazilazi veličinu države. A tako se i desilo. Andželini nije bilo teško pronaći naziv za film. "U zemlji krvi i meda" jer je Balkan zamišljen kao takav. Nije slučajno da se i ime za ovaj ugao sveta poklapa sa Andželininim naslovom filma: ball - med, kan - krv.

Debitantkinja Džoli, ovim filmom uspeva da prikaže realnu sliku rata u Bosni kao nijedan drugi film. Možda i tačnije od samih bosanskih filmova, koji su takođe imali tematiku rata u ovoj zemlji. Kao ni u jednom drugom filmu o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, Džoli uspeva da opravda svoj scenario u samo jednoj tački. Srpske vojne formacije prikazuje takvima, kakve su se uistinu i pokazale - tipične hladnokrvne ubice čija je misija bila etničko čišćenje i praksa spaljene zemlje.

Photo: EPA

U nastojanju da barem malo humanizuje sukob između dva naroda, Andželina bira ljubavnu romansu, stereotipni model kada se tretira ovakva tema. Ona ne uspeva da izbegne klasičan scenario rata, u koji se glavna tema prikazuje kroz jednu liniju ljubavi, počevši film sa medom i krvom istovremeno.

Ples jednog srpskog policajca po imenu Danijel (Goran Kostić) i muslimanske slikarke Ajle (Zana Marjanović) završava sa fatalnom eksplozijom, sa mnogo žrtava. A dvoje glavnih protagonista, naravno da su se spasili da bi dali tok filmu i ideji rata u Bosni.

Mlak odnos Ajle i Danijela ne uspeva da prenese ispravnu poruku koja bi precizno definisala njihovu vezu. Da li je u pitanju slučajan susret na zabavi, flert ili ljubavna veza. Amorfni odnos između njih ostaje nejasan do obnove veze, kada Ajla bude zarobljena zajedno sa nekoliko desetina muslimanskih žena od strane vojnih snaga Republike Srpske. U tipičnoj sceni kakve smo videli na televiziji sa mesta događaja, pripadnici srpskih snaga zarobljavaju muslimanske žene, od i zatim ih siluju. A među zarobljenicama je i Ajla, koju spasava od silovanja samo to što je nekada bila prijateljica šefa srpskog logora. Ovaj momenat označava prekretnicu u filmu, ali i u Ajlinom životu, jer se jasno ocrtava veza između agresora i žrtve.

Ajla prisiljava sebe na zatvorene sesije seksa sa Danijelom, iako su u ratu pripadnici neprijateljskih tabora. Sa logikom roba, ona uspeva da preživi, ali ne i da se spasi od sistematskog silovanja od strane bataljona pohlepnih Srba. Ajla odvaja svoju individulnu sudbinu od sudbine kolektiviteta kome je pripadala. Njeni ljudi su doživljavali najgore dane u istoriji, dok je ona postala vazal jednom srpskom vojnom lideru, uvek s predumišljajem da joj neprijatelj može postati drag.

Međutim, ova ideja nije mnogo plodna. Opterećen prizorima rata i akcijama srpske vojne mašinerije, izgleda da Danijel traži razloge za emocije, ali ne uspeva, zato se uživljava u ulogu patrona. Iako pokušava da bude dobar prema Ajli, nesvesno je doživljava kao neprijatelja. Izgledaju potpuno lažni njegovi napori da Ajlu spasi od kruga terora, dok je u međuvremenusiluje kad god hoće. On ne uspeva da se otrgne od srpske logike za fabrikovanje neprijatelja s kraja prošlog veka.

Zato pada kao plen arhaičnog koncepta svog oca Nebojše Vukojevića (Rade Šerbedžija), prema kojem "Srbi su spasiloci Evrope!” I inspirišući se takvim hegemonističkim idejama, naravno da Danijelu ne ostaje ništa drugo osim da se ponaša kao njegov otac i druge eskadrile zločina. Njegov otac se ne ustručava da otvoreno traži od Danijela da ubije Ajlu s poznatom teorijom za ovaj deo Balkana kao što je “prljava krv".

Na kraju Danijel, uprkos tobožnje darežljivosti, diže ruku na Ajlu i ne uspeva da pobedi slojevitu srpsku nacional-šovinističku logiku. Kada veo i flaša vina daju osećaj da ono što zaista liči na ljubav može zaista to i postati, sve se raspada. Na raskrsnici nema ni ljubavi, ni mira. Čak ni kod onih koji pokušavaju da u metežu pronađu razlog. Ajla završava tragično, ostavljajući iza sebe dileme koje prate još uvek bosansko društvo da li se to što se desilo trebalo dogoditi ili da li neprijatelji u ratu mogu biti prijatelji u miru. Stvara se utisak kao da se poruka pretvara u antiporuku. Dvoje ljudi s neprijateljskih tabora pokušavaju da oblikuju jednu liniju ljubavi, dok jedan završava kao žrtva a drugi kao ratni zločinac.

Zna se da rat proizvodi žrtve i zločince. Stoga, čini se da Andželinin scenario na nekim mestima doživljava grč. U uvodnom delu filma, Danijel i Ajla su prijatelji, a kasnije završavaju kao neprijatelji i ne uspevaju da razbiju tabu. Dakle, iz položaja pripadnika neprijateljskih naroda, da vole jedno drugo u ratnim okolnostima i da završe film sa poznatom svetskom porukom "make love - not war”.

Andželinini ciljevi za autentični scenario su opravdańi, jer kada je počela film imala je na umu kakav će biti scenario, težina njegovog imena će dominirati scenariom. Međutim, kako bilo, Andželina je uspela da istakne morbiditet rata u Bosni - silovanje žena.

Photo: Stock

Scenario se verno drži razvoja događaja u ratu, stavljajući jedne naspram drugih, Muslimane i Srbe, bivše komšije koji su se digli jedan protiv drugog do smrti. Andželinin film trebalo bi da pogleda ne samo oko 20 Srba koliko ih je bilo na premijeri u Beogradu, nego svaka odrasla osoba. Tu Srbi moraju videti svoj portet u očima drugih, shvatajući da su neko vreme oni bili ti koji su vodili rat protiv Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka i na kraju protiv kosovskih Albanaca.

Film konačno uspeva da definiše liniju između agresora i žrtve, zato scenario u ovom trenutku izgleda ispunjen. Tako film "U zemlji krvi i meda" jeste poziv na denacifikaciju srpskog društva, kojem je izgleda teško da shvati da nije spasitelj Evrope, nego njen grobar u poslednje dve decenije prošlog veka. Zato i poziciju scenaristkinje jedan deo kritičara vidi kao naginjanje na muslimansku stranu. Andželina nije mogla da prikaže dobrog Srbina u ratu u Bosni, jer broj muslimanskih žrtava dokazuje da takvog nije bilo moguće naći u ratnim zonama. Iako pokušava da profiliše jednog takvog u ulozi Danijela ne uspeva, jer "dobar dečko" na kraju postaje zločinac i daje završni pečat Andželininom scenariju i pravo da stvori svoju poziciju. Čak i ako se Andželina svojim filmom stavila na stranu Muslimana to ima smisla, jer je istina bila na njihovoj strani. Andželina nije istoričar, tako da ako je 50 hiljada muslimanskih žena silovano, kako se navodi na kraju filma, to je pitanje istorije. Istina je da je veliki broj muslimanskih žena bilo silovano, zato s pravom francuski filozof i istoričar Bernard-Henri Levy, Andželinin film naziva “neverovatno istinitim". A Tom Long u članku objavljenom u "Detroit News", kaže da film prikazuje "kako ljudi mogu biti divljaci u modernim vremenima."

Zato, ako ništa drugo, ovaj film bi trebalo da pomogne Srbima da razmisle, da shvate da je priznavanje zločina ljudsko, i da je bolje jedno izvinjenje danas nego senka beskrajne kolektivne krivice.

* Autor je novinar, urednik u vodećem kosovskom dnevnom listu ”Koha Ditore”