Kultura Recenzije
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (14)

Novi film Srđana Dragojevića

"Parada" je samo marketinški potez

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: smedia.hr

Dugoočekivani, „provokativni“ film Srđana Dragojevića, o kom se po internet forumima biju ljute bitke otkad se na YouTube pojavio promo reel, a reditelju i glavnom glumcu stižu pretnje desničara i neonacista, zapravo je potpuno politički korektan i nimalo ubedljiv. Od provokacije ostao je samo poster

PARADA
Srđan Dragojević, Srb-Nem-Mađ-Slo-Hr, 125 min.
Scenario: Srđan Dragojević
Direktorfotografije: Dušan Joksimović
Montaža: Petar Marković
Muzika: Igor Perović
Uloge: Nikola Kojo, Miloš Samolov, Hristina Popović, Goran Jevtić, Goran Navojec, Dejan Aćimović, Toni Mihajlovski, Nataša Marković, Mladen Andrejević, Relja Popović, Radoslav Milenković

Grupa beogradskih LGBT aktivista, predvođena pozorišnim rediteljem Mirkom (Jevtić) koji se bavi organizacijom svadbi, ne dobija podršku policije za organizaciju gej parade. Ratni veteran, „srpski heroj“ Limun, koji drži džudo klub i uživa u luksuznoj, seljački nameštenoj kući punoj plodova ratnog profiterstva, ima sina skinheda iz prethodnog braka, Vuka (Relja Popović), i devojku Biserku (Hristina Popović) kojom želi da se oženi. Ima i buldoga Šećera, čiji veterinar je Radmilo (Samolov), Mirkov dečko.

Photo: smedia.hr

Sticajem neuverljivih okolnosti, da bi spasao budući brak sa Biserkom, Limun pristaje da okupi ekipu koja će obezbeđivati gej paradu. Pošto nijedan normalan i zdrav Srbin (čitaj: sličan Limunu) neće da brani “buljaše”, Limun kreće u potragu za starim ratnim drugovima, odnosno nekadašnjim neprijateljima sa ratišta u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Mirko zahteva da Radmilo pođe sa Limunom da bi, valjda, aminovao izbor saradnika, pa izbor prevoznog sredstva pada na Radmilov roze “mini moris” iškraban homofobičnim i nacionalističkim parolama (zaista, šta čovek da očekuje kad na beogradskim ulicama parkira mali roze auto?).

U Dalmaciji kupe Roka (Navojec) koji sada drži kafić, u Bosni Halila (Aćimović) koji drži video klub, a na Kosovu Azema (Mihajlovski) koji – a šta bi drugo – diluje drogu. Svi se oni, zajedno sa nekoliko LGBT-ovaca, useljavaju u Limunovu kuću i uskoro sledi pokušaj gej prajda i sukob sa neonacistima, koji svi izgledaju kao skinhedi- ćelavi, u fajerkama, martinkama i majicama FK Rad. Koliko se sećam antigejparada i kosovobraniteljskih demonstracija, tu je bilo mnogo više “normalno obučenih”- porodični ljudi, studenti, poštena inteligencija i ostali pristojan svet.

Photo: smedia.hr

Glavni problem filma je što su svi protagonisti karikature, dakle pederi, četnici, ustaše, balije i Šiptari, i ništa konkretnije od toga. Antagonisti su čisti stereotipi: pokvareni pandur (Milenković) i potpuno jednodimenzionalni skinsi. Jedini malo razvijeniji likovi su Limun i Biserka. Limun je iskusan i neuobičajeno širokih pogleda (što funkcioniše isključivo zahvaljujući činjenici da ga igra Nikola Kojo), a Biserka je interesantna kao odlučna devojka koja zna šta hoće, i koja je svesna nedostataka svog muškarca.

Lepo je kad se Srbi, Hrvati, Bosanci i kosovski Albanci druže i u stanju su da se zezaju (auto)ironično nazivajući sebe i druge pogrdnim, ksenofobičnim imenima. To predstavlja širinu duha, i uglavnom je pokazatelj mentalnog zdravlja, ali među normalnim, samosvesnim svetom kome je tolerancija prirodna osobina. A ako želite ozbiljno da shvatite ovaj film, ne možete da zaobiđete činjenicu da su Limun i njegova ekipa- ratni zločinci i kriminalci. Ipak, previše je komedije u Paradi, gomile viceva o pederima/četnicima/ustašama/balijama/Šiptarima (od kojih su neki samo parafraze davno izanđalih fora), da bi bila ozbiljno shvaćena.

Dragojević se strašno trudio da u film ubaci što više duhovitih dijaloga, onakvih kakvi funkcionišu u njegova prva tri filma, i pruži nov materijal za omiljenu balkansku filmofilsku disciplinu: citiranje filmskih replika. Na nekoliko mesta i uspeva, iskreno sam se nasmejao na neke (doduše retke) originalne fazone, ali da bi to zaista funkcionisalo, film mora da bude dobar kao celina (Maratonci, Ko to tamo peva, Varljivo leto, Kako je propao rokenrol…), što Parada nije. Zato on ostaje na nivou politički korektne zajebancije koja je maskirana u političku nekorektnost, i to vrlo traljavo. Niko ovde nije posebno negativan (osim bezličnih skinsa i pokvarenih pandura), niko nije kriv, dobri su i homoseksualci i Hrvati i Bošnjaci i Srbi i Albanci (makar bili zločinci ili kriminalci), samo homofobi ne valjaju. Iz ovoga valjda sledi da se zločinci iskupljuju braneći seksualne manjine? Svejedno, jer su Roko, Halil i Azem toliko simpatični da bi ih i najzagriženiji srpski patriota rado pozvao u kuću na rakiju (krštenje, slavu…). Opšte mesto koje ne može biti poenta filma koji se izdaje za “provokativan”. Jedino što u ovom filmu može biti provokativno je njegov poster – vidi sliku.

Photo: balkanmedia.com

Dakle, čisto marketinški potez, da se navuku najvatreniji desničari i najgori tabloidi da prave besplatan publicitet.

Šteta, jer Dragojević je i pored svega ovoga uspeo da napravi svoj najbolji film od Rana (nije da su Anđeli 2 i 3 i Sveti Georgije neka konkurencija, ali ipak). Parada je dinamična i zabavna, i ima tu igrarija sa homoerotizmom mačo simbola (Limunovi džudisti, njegov omiljeni film Ben Hur…), ali ni na zanatskom nivou nije realizovana na najbolji mogući način. Posebno je problematičan prvi čin- metod uspostavljanja karaktera protagonista zasniva se na repetitivnom ispoljavanju jednostavnih, očiglednih osobina, što za ovako tanke likove zaista nije neophodno.

Odlična glumačka ekipa je praktično protraćena. Goran Jevtić daje sve od sebe ali, nažalost, pogrešnom filmu, Hristina Popović uspeva da se istakne talentom za fizički i verbalni humor, a Miloš Samolov pokazuje širok raspon sposobnosti (posebno kad se setimo njegove sjajne i potpuno drugačije uloge u Čekaj me, ja sigurno neću doći). S druge strane, Navojec, Aćimović i Mihajlovski prosto nemaju šta da igraju- za njih su napisane uloge na nivou Kursadžija. Nikola Kojo je Nikola Kojo, glumački perpetuum mobile kome je dovoljno da se pojavi na platnu da bi bio ubedljiv. Dajte nekom drugom ovu ulogu, i film će biti negledljiv.

Poruka Parade je, naravno, plemenita i istinita- svi imaju jednaka prava, ako mogu četnik i ustaša i da se slože, onda u našem društvu ima mesta i za homoseksualce, i tako dalje- ali je predstavljena na toliko blanjav i proračunat način da nema skoro nikakvu snagu. Prirodno, nameće se poređenje sa Šišanjem Stevana Filipovića, filmom koji i pored brojnijih i očiglednijih zanatskih nedostataka deluje mnogo ubedljivije. Dragojević je bolji (ili možda samo iskusniji) reditelj od Filipovića, ali za film sa društveno značajnom porukom očigledno više nema hrabrosti ili volje. Valjda je sve to potrošio na Rane.

star
Oceni
4.49
Ostali članci iz rubrike Recenzije
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak