Pamfletisanje o svetu kao takvom

Photo: blic.rs

Ako smo Danisu Tanoviću za film “Cirkus Columbia” spočitali povremena objašnjavanja gledaocu šta treba da misli , scenario za “Sevdah za Karima” Jasmina Durakovića sastoji se skoro isključivo od dijaloga koji nam pružaju bezbrojna mišljenja o ratu, veri, hrabrosti, prijateljstvu, odanosti, promiskuitetu, Amerikancima, ljubavi i, hvala Bogu, sevdahu (tri puta)

SEVDAH ZA KARIMA
Jasmin Duraković, BiH-Mađarska 2010, 95 min.
Uloge: Amar Selimović, Marija Karan, Adnan Hasković, Mirvad Kurić, Asli Bayram, Ivana Petrović, Semir Krivić, Edhem Husić, Haris Burina, Sadžida Šetić

Naslovni lik Karim (Selimović) je student filozofije koji zarađuje za život kao deminer u Sarajevu 2004. godine, a u ratu je sa celom porodicom naleteo na minu i ostao bez noge. Majka mu je poginula, otac je umro neposredno posle rata a sestra mu je živa i zdrava, doduše sa psihičkim posledicama. Njegov kolega  i najbolji jaran Juka (Hasković) je pravi gradski mangup, i vrlo brzo “privede” superprivlačnu i seksi Ivanu (Karan). Jedne noći, u potrazi za novcem za provod, njih troje provaljuju u džamiju i kradu dobrovoljne priloge vernika. Nakon šmrkanja belog i pušenja zelenog, vozeći se u grad, doživljavaju blaži sudar i Juka biva uhapšen. Dok on leži u pritvoru, Karim i Ivana se smuvaju i nakon jednog izleta (u minsko polje ?!) dočekuje ih Juka, prebije Karima i veže ga za stolicu i maltretira njega i Ivanu. A onda ih pusti.

Ovo sve, zapravo, i nije toliko važno. To je samo neka vrsta okvirne priče u kojoj su međuljudski odnosi uspostavljeni da bi junaci međusobno vodili dijaloge kroz koje se plasiraju razni stavovi o svetu i životu kao takvom, umesto da ih govore u kameru kao u nekom talking heads dokumentarcu. Čitav odred deminera, osim Juke kom je valjda jedinom dosta rata, želi da ode u Irak jer tamo, za razliku od Sarajeva, makar ima love. Više puta će u kratkim vremenskim razmacima neko od deminera ponoviti da nisu plaćeni već tri meseca. Svi oni mnogo piju i/ili su veliki vernici, što je logična posledica stresnog posla. Možda zato što mnogo piju jedni drugima stalno ponavljaju stvari koje svi znaju. Njihovo prijavljivanje za Irak je savršena podloga za pamfletisanje o služenju novcu i izdaji muslimanske braće. O tome svi imaju mnogo toga da kažu, od momka Karimove sestre do imama lokalne džamije.

Kad dođe na finalni kvalifikacioni razgovor kod predstavnika američke vojske, Karim će prvo pokušati da isfolira da zaista misli da su Amerikanci u Irak doneli demokratiju i slobodu. Ali kao pravom verniku, uvek iskrenom i otvorenom, savest neće dati mira pa će izbrbljati zbunjenim Amerikancima šta sve zapravo misli o njihovoj đavoljoj raboti. Dobićemo i nekoliko podataka, činjenica koje opravdavaju njegov stav. Ali onda dolazi pitanje, zašto se stav opravdava kad je Karim veliki vernik i sasvim je u pravu?

Pa, verovatno se opravdava iz istog razloga iz kog se tri puta u jednom nepodnošljivom dijalogu sa Ivanom ponavlja Karimova definicija sevdaha- da svima sve bude kristalno jasno nacrtano, da se slučajno ne desi da neki Amerikanac pogleda ovaj film i shvati ga kao antiamerički. Amerikanci su, kao i Evropljani, i sami žrtve propagande i svi slepo veruju da saveznici u Iraku čine pravu stvar. Zato će im Karim i drugi junaci sve lepo objasniti.

Pošto film ima sevdah u naslovu, u prilici smo da slušamo razne izvedbe najpoznatijih sevdalinki na usnoj harmonici, u pevanju u kafani uz dugmetaru, pa i u izvođenju Karimove sestre Džamile, povučene i pokrivene devojke, koja se ničim izazvana sama u sceni vrlo senzualno skida, zatim je gledamo kroz prozor iza zavese kako se kupa, a onda seda da gola svira harmoniku, i uz setan osmeh pusti i suzu. Imamo tu još muzičkih numera, u kafani se peva i klasik Kad zamirišu jorgovani, a i Karim, Juka i Ivana, nezadovoljni izborom muzike na radiju u kolima pevaju jednu od pesama navijača Željezničara zasnovanu na hitu Sanja grupe Alisa. Ako sam dobro izbrojao, peva se i/ili svira u osam pojedinačnih scena. Uglavnom ničim ili psihoaktivnim supstancama izazvano. Valjda da shvatimo da je život sevdah i sevdah život.

Ako ste stigli do ovog dela teksta, možda ne bi bilo zgoreg da pročitate nešto i o glumcima, mada je to možda i nepravedno jer su njihovi likovi tek malo više od skica sa ponekom određujućom karakteristikom. Debitant Amar Selimović je vrlo dobar, s obzirom na to šta igra i koliko mu je lik razvijen, a kasting Marije Karan je potpuno nejasan. Zašto uzeti beogradski glumicu koja govori sa beogradskim naglaskom kad se nigde ne pominje da njen lik možda nije iz Sarajeva? Inače, pored toga što odlično izgleda, Karanova teško da može da izvuče ulogu sa ovoliko dijaloga i nemotivisanih postupaka. Nešto iskusniji Adnan Hasković (Teško je biti fin, Ritam života) pruža energiju filmu i ubedljivo se izdvaja kao njegova najpozitivnija strana.