Zamka političke korektnosti

Photo: Stock

Nakon pobede „Grbavice“ u Berlinu 2006. od Jasmile Žbanić se mnogo očekivalo, što je poznat fenomen „teškog drugog filma“ i možda neki njeno novo delo time pravdaju. „Grbavica“ je daleko od vrhunske umetnosti, ali makar funkcioniše na osnovnom, zanatskom nivou, što se nikako ne može reći za, pre svega, očajno napisani „Na putu“

NA PUTU
Jasmila Žbanić, BiH-Aut-Nem-Hrv 2010, 100 min.
Uloge: Zrinka Cvitešić, Leon Lučev, Ermin Bravo, Mirjana Karanović, Marija Kohn, Nina Violić, Sebastian Cavazza, Jasna Ornela Bery

Nevenčani par Luna (Cvitešić) i Amar (Lučev) žive u centru Sarajeva. Ona je stjuardesa a on je kontrolor leta. Amara uhvate kako pije na poslu i suspenduju ga na šest meseci. Pored toga, on ne uspeva da Luni napravi dete. Amar sreće druga iz rata Bahriju (Bravo) koji je u međuvremenu postao vehabija i on poziva Amara da u vehabijskom kampu podučava decu kompjuterima. On to prihvata i bukvalno se preko noći od urbanog Sarajlije koji ima problem sa alkoholom pretvara u „pravovernog“ muslimana što je prva nelogičnost, osim ako uzmete kao tačnu pretpostavku da su vehabije zaista u stanju da ljudima ispiraju mozak. Luna jednom prilikom odlazi da ga poseti u kampu sa Bahrijinom ženom Nađom (Karanović) i uviđa „sav užas“ muslimanskog fundamentalizma u idiličnom pejzažu kraj jezera.

Ogroman i nerešiv problem predstavljaju neverovatno neprirodni dijalozi. Čak ni vrhunski glumci poput Leona Lučeva i Zrinke Cvitešić ne mogu da izbore sa beskrajnim nizom praznih fraza i deklamacija koje kao da su upućene gledaocu. Od poznatog sarajevskog humora ovde nema ni traga, svaka šala zvuči smešno otprilike kao neki gluplji nemački vic. Kada Amar i Luna raftuju sa njenom sestrom (Violić) i njenim dečkom (Cavazza), njihovo pevanje pesme Blam Dubioza Kolektiva deluje kao da ih je sramota što pevaju dok se bore sa brzacima umesto da uživaju. Njihov smeh je usiljen, izveštačen, a Lunina opaska da je Nađa „obučena kao nindža“ može da bude zabavna nekom neupućenom strancu, dok je u bivšoj Jugoslaviji to odavno ofucan štos.

Photo: Stock

Žbanićeva troši užasno mnogo filmskog vremena objašnjavajući opšta mesta: verski fundamentalizam/ekstremizam je pogrešan i opasan, nekada se lepo i složno živelo a sada je sve grozno, muslimani su nasilno proterani iz Bijeljine, stari ljudi nikog ne zanimaju... Učinila je sve da gledalac ni u jednom trenutku ne pomisli da može da postoji bilo šta ispravno u bilo kom načinu života koji ne odgovara zapadnjačkim vrednostima. I sve tona potpuno jednodimenzionalan način, kao da publici sve mora direktno da se kaže, a ne da se neke od tih stvari naslute ili zaključe iz, eventualno, neke originalne scene. Ne, ovde je svaka scena krajnje predvidiva jer, da nije tako, gledalac bi možda bio podstaknut na razmišljanje i možda bi zaključio da nije sve baš tako jasno i crno-belo. Čovek može samo da žali što Leon Lučev, Zrinka Cvitešić i izvrsni Ermin Bravo troše talenat u ovakvom filmu, a ne u nekom koji ga zaslužuje.

Na putu deluje mnogo više kao početnički film nego Grbavica. Jedva se vuče, mučeći se preko očiglednih prepreka ispraznog scenarija. Žbanićeva je sama sebi postavila zamku upinjuću se iz sve snage da napravi film koji će biti popularan kod publike i dovoljno egzotičan i politički korektan za prolaz na međunarodnim festivalima. Nažalost, u tome je i uspela.