Kultura Recenzije
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Ivana Rogar, Tamno ogledalo (Durieux, 2014)

Pripovetke koje vas požuruju da ih dočitate

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: blog.mercurialme.com

Ono što je zbirci svakako nedostajalo je odlučnija urednička ruka koja je prosto trebalo da neke od priča ne uvrsti u nju. Nisu one loše, ali su u kombinaciji sa boljima kvare opšti utisak. Treba uzeti u obzir i činjenicu da se radi o prvoj zbirci koja nužno i razumljivo pati od sindroma „hoću sad i hoću sve“, odnosno od potrebe da se nagradi strpljenje i predanost sa kojima su tekstovi nastajali i nesposobnosti da se autorka odvoji od „sve svoje dece koju podjednako voli“. Takođe, upravo iz tih razloga oseća se odsustvo jasnog koncepta u zbirci. Iako se priličan broj priča bavi Drugim i Različitim, ova se tema ne nameće kao ključna. Ne kažem da je nužno da zbirka pripovedaka bude zaokružena konceptom, ali mnogo je lakše kad jeste. Pokušaj da se metaforom iz naslova pokrije priličan broj stvari jednostavno nije uspeo

Photo: Đorđe Krajišnik

Jedna od najlepših osobina narativnosti, bez obzira na to u kom obliku se javljala, jeste kreiranje i igra sa očekivanjima. S obzirom na to da je čitanje linearna stvar, kako u vremenskom tako i u prostornom smislu (naše oči prelaze preko znakova na papiru ili ekranu svejedno čitali sa leva na desno, desna na levo, ili odozgo nadole, a ta aktivnost traje u vremenu), pisac/spisateljica uvek ima dovoljno mesta za manipulaciju i što nas više tekst tera da ga čitamo, da ga spoznajemo, što smo bolje i oblapornije progutali mamac, to je piscu/spisateljici lakše da nas prevari i/ili iznenadi. Mi, čitaoci, to naposletku i želimo, zbog toga uostalom i „gubimo vreme“ pred tekstom.

Knjiga pripovedaka Tamno ogledalo zagrebačke spisateljice Ivane Rogar koja je u javnosti poznata i kao prevoditeljica, urednica, teoretičarka i pesnikinja, nudi nešto što davno nisam video, odnosno ono što se retko viđa – neke od pripovedaka, one bolje u njoj svakako, kao da vas požuruju da ih dočitate. Drugim rečima, postoji u njima ozbiljno dramaturški pripremljen zaplet koji vas tera da stignete do kraja da biste saznali šta se dogodilo, često po pricipu priče s ključem koji unazad otvara tekst razjašnjavajući njegove tamne mrlje, odnosno da iskoristim metaforu iz naslova, tamna ogledala. Za razliku proze Ivane Rogar, savremena pripovetka, a i proza uopšte od moderne naovamo, kao da se okrenula od priče. Narativ je prepoznat kao vid nasilja s obzirom da u sebe uključuje fiksirane elemente i identitete, logocentričan je i kao takav u velikoj meri zatvoren za drugost i različitost. Zbog toga je sve sažeto u jednu tačku koja simbolizuje promenu, a na čitaocima je da oko te tačke na osnovu prosutih signala i tragova rekonstruišu priču. U pravu ste, ovo mnogo podseća na psihoanalitički metod, te je zbog toga upotreba Frojdove metode veoma popularna u tumačenju književnih tekstova.

Photo: nealgrundy.co.uk

Ivana Rogar kao da od ovoga beži, kao da piše, makar sa formalnog stanovišta gledano, neku retro-prozu koja se svojim značenjima uveliko prepliće sa savremenošću. Naime, njene priče su sačinjene od detalja koje bi mnogi pisci i spisateljice današnjice izostavili. Ona „troši“ mnogo teksta na naizgled nebitne stvari, one koje na prvo čitanje nemaju previše veze sa temom, a opet u jednom sporom švenku ti delovi spajaju se u uverljivu sliku celline. Na primer, naslovna priča koja tematizuje odnos koji imamo prema nasilju, hrabrost ili odsustvo smelosti da se sa njim suočimo, otpočinje zahtevom za rastavom koji naratorka dobija od svog supruga. Do kraja teksta se taj zahtev neće pomenuti ni jednim slovcem, ali će ostati da visi u vazduhu nad njenom a bogami i čitalačkom glavom kao pretnja, neka vrsta Damoklovog mača koji svakog trenutka može da joj se obruši na vrat poput spravice doktora Giljotena. Priča nastavlja dalje ka sceni sređivanja stana sa sve muzičkom podlogom, veselo društvance od dva para sve obrazovani, fini, mladi ljudi koji kreče uz sendviče i pivo. Ove reminiscencije se mogu učiniti suvišnima, posebno što se čini da nemaju previše veze sa pričom koja će tek da usledi. U novoj zgradi su i novi susedi, neki nametljivi i potencijalno nasilni, a neki potpuno nebitni. Tek, među njima je i gospođa Paulik koja često sedi na stepenicama. Ispostavlja se da je ona trpi nasilje u porodici i priča kao da konačno dolazi do sopstvenog fokusa. Ipak, ako pažljivo razmotrimo sve ono što u tekstu stoji videćemo da je sve povezano, ako ne uzročno-posledično, onda svakako po principu sličnosti, analogije, metafore. Većina današnjih pripovedača ili pripovedačica bi ovakvu priču koncentrisala bliže njenom hronološkom kraju, tačnije razjašnjavanju stanja gospođe Paulik i odnosa koji pripovedačica razvija prema njenoj situaciji, ali bi u tom slučaju propustili širu sliku, jedan precizan portret ne samo naratorke već i čitavog društva čija je ona metonimija koji zahteva vreme, zahteva poznavanje detalja iz prethodnog života osobe koja se sa nasiljem suočava i ne zna kako na njega da reaguje. Jer, kao da nam govori Ivana Rogar, ništa nije jednostavno a ponajmanje naš odnos prema toliko prisutnom pa čak i prihvaćenom kao što je nasilje u porodici, odnosno nasilje prema slabijima od sebe u okviru patrijarhalnog društva. Da bi složena poruka bila preneta, potrebna je priča koja je može iskomunicirati sa čitaocem, a da se ne pretvori u pamflet.

Poput „Tamnog ogledala“ i druge duže priče u zbirci su izvrsne: „Došljaci“, „Veliki majstor“, „Mezzosopran“, „Neizrecivo“ i „Golubovi su odletjeli“, dok su one kraće poput završne tri nešto slabije. Ono što je zbirci svakako nedostajalo je odlučnija urednička ruka koja je prosto trebalo da neke od priča ne uvrsti u nju. Nisu one loše, ali su u kombinaciji sa boljima kvare opšti utisak. Treba uzeti u obzir i činjenicu da se radi o prvoj zbirci koja nužno i razumljivo pati od sindroma „hoću sad i hoću sve“, odnosno od potrebe da se nagradi strpljenje i predanost sa kojima su tekstovi nastajali i nesposobnosti da se autorka odvoji od „sve svoje dece koju podjednako voli“. Takođe, upravo iz tih razloga oseća se odsustvo jasnog koncepta u zbirci. Iako se priličan broj priča bavi Drugim i Različitim, ova se tema ne nameće kao ključna. Ne kažem da je nužno da zbirka pripovedaka bude zaokružena konceptom, ali mnogo je lakše kad jeste. Pokušaj da se metaforom iz naslova pokrije priličan broj stvari jednostavno nije uspeo.

Ivana Rogar je svakako prozno ime koje treba upamtiti. Za osobu koja je kao urednica te uopšte woman of letters veoma dobro upućena ne samo u postjugoslovensku, nego i evropsku i svetsku književnost zbacivanje balasta „prvih mačića“ je odlučujući korak. Svaki sledeći će biti lakši, te stoga i sigurniji. 

star
Oceni
1.74
Ostali članci iz rubrike Recenzije
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak