Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Svedočanstvo pod zvezdama

Iz atomskog jezgra rodiće se besklasno društvo

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.photography-match.com

Duga je, beskrajno duga, kolona kojom se, sporo, krivudavo, kreće čovečanstvo ka svome ostvarenju, ka svome pravom smislu. Na tome putu, na tome maršu, koji je već prošao kroz tolika iskušenja, tolike poraze i tolike pobede, a kojim je ipak tek sasvim mali deo ogromnog prostranstva saznanja osvojen, svakim ko­rakom, uprkos svim prividnim i stvarnim zastojima i i trzajima unatrag, obogaćuje se, izgrađuje se ljudska svest. Nose je sobom ljudi, u toj neizmernoj koloni koja kroz hiljadugodišta nadire i raste, nose je sobom kao misao bez kraja uvek drukčiju i uvek istu, kao svoj lik bez konačnog lika, kao misao da čovek može i zato mora da nađe svoj smisao i svoju muziku, da ispuni i prevaziđe sebe, uprkos svemu što mu stoji na putu, da mora i može da nametne anorganskoj prirodi gospodstvo svoje svesti, svoga sna, svoje radi­nosti i svoga pevanja, svoje osvojene besmrtnosti, da kao smrtno biće može biti ravan bogovima. Čovek

Photo: nadrealizam.rs

Duga je to povest, stara, u suštini, koliko i samo čovečanstvo. A naučnici kažu da ima skoro trista hiljada godina kako čovek postoji na ovoj planeti, na kojoj su se pre dvesta pedeset miliona godina pojavili prvi oblici života, a čija se kora stvrdnula pre dve milijarde godina. U okviru naše Galaksije, koju tako jednim pitomim, domaćim imenom naivno nazivamo Mlečni Put ili, sa­svim domaćinski, frulaški, Kumova Slama, u relaciji dakle prema nezamišljivim, do bola nepojmljivim, halucinantnim srazmerama kosmičkih vremenskih (nadvremenskih) dimenzija, gube se tih dvesta-trista hiljada godina kao sasvim nevažna epizoda, kao početni „kad­rovi" jednog bezmernog „celovečernjeg" filma, čiji bi naslov mogao da bude KONTINUUM PROSTOR-VREME, a čije trajanje prkosi svakom ljudskom razumu, i svakoj ljudskoj mašti, i svakom ludilu. A istorija, šta znači ćela istorija čovečanstva, koja s mukom pokriva nekoliko desetina vekova čovekovog bivanja, u poređenju ne sa te dve milijarde, ni sa tih dvesta pedeset mili­ona, nego samo sa tih dvesta-trista hiljada godina koje obuhvataju i predstavljaju čitavu onu, ogromnim delom nepoznatu ili tek naslućenu, grandioznu epopeju ljudskog odvajanja od zveri, njegovog iščaurenja iz živo-tinjstva, od antropopiteka do danas? Sekund. Deset milijardi godina ili možda vekova još, kažu, Sunce, iako rasipajući u svakoj sekundi četiri miliona tona svoje mase pretvorene u zračnu energiju, moći će ovu našu ubogu zemljicu dovoljno da greje da bi, pod svojom tankom, prozirnom, mekom kožom, čovek mogao da opstane na Zemlji, da ne ugine usred hladne pustoši oko sebe.

Prema toj pozadini beskonačnih (za naše mere prak­tično beskonačnih) perspektiva, prema tom delirijumskom kosmičkom hintergrundu treba postaviti, daleko od svake metafizike, na početku ili na kraju, svaku ljudsku akciju, naš moral i našu strast, našu oholost i naše jade, i pojmove o lepoti i političke principe, i svako naše sitno ljudsko htenje, ne da bismo pred tim beskrajnim vidikom svemirskih mogućnosti stajali skrušeni i smrvljeni, satrveni saznanjem o svojoj ni­štavnoj sićušnosti, nego naprotiv, da bismo u toj per­spektivi tek, shvatajućd prave svoje razmere, mogli shvatiti pravu veličinu onog napora i one svesti koji su čoveku bili potrebni da se, zakačen za ovo svoje zrnce materije, uhvati u koštac sa Kosmosom, sa prirodom i sa prostranstvom, sa vremenom i sa nevremenom, sa snežnim smetovima, sa zverima i sa smrću, sa mrakom i sa samim sobom, sa svojim unutrašnjim zverinjakom, i svojim unutrašnjim mrakom. Fizičari su nam objasnili do koje mere je Vasiona neprijatelj­ski raspoložena prema svakoj vrsti života, i, govoreći o izuzetnom sticaju okolnosti koji je omogućio - uprkos opštim uslovima ekstremnih temperatura koje vla­daju u Vasioni — pojavu života u našem planetarnom sistemu. Eddington kaže za čoveka da je „jedan od rezultata tog slučajnog nedostatka antiseptičkih predostrožnosti".

Photo: Stock

U odnosu na kosmičke razmere sasvim neznatna i prolazna, avantura ljudska događa se, eksperiment čo­veka odigrava se u tako veličanstvenom okviru, ali i po cenu jednog tako upornog, fizičkog i duhovnog sa­vlađivanja antdljudskih snaga koje su sama zakonitost tog okvira, da se ta čovekova borba za opstanak tek kroz uviđanje te veličanstvenosti njenog okvira, tek kroz pomisao na razmere koje okružuju i pritiskuju tu čudnu i čudesnu pustolovinu lomne i nezaštićene ži­votinje bez krzna i bez ljuske koja sebe čovekom zove, ukazuje u svojoj istinskoj veličini, postaje ono što je, to jest veličanstvena i sama, kao povest onog neočekivanog produkta materije u pokretu koji se zove svest.

Prkoseći neprijateljskim osobinama i neumoljivim za­konima prostor-vremena, čovek je opstao na zemlji, građanin ovog galaktičkog grada bez milosti i bez mere koji ga nije hteo, opstao je i stvorio sebi gradove po svojoj ljudskoj meri, stvorio hramove i biblioteke, govor, pismo i štamparije, filozofske sisteme, simfoni­je i radioaparate, elektronske mašine za računanje, avione, tenzore i vektore, slikarstvo, točak i kvantnu fiziku. Upalio je vatru, zaorao zemlju, ulovio bizona i naslikao ga na zidu svoje pećine, iskopao ugalj i njim naložio lokomotive, uskladio oblike, boje i šu­move, razbio atomsko jezgro i oslobodio iz tog poslednjeg skloništa zarobljenu energiju koja kovitla sunca i svetove, stvorio (ili bar počeo da stvara) svoju ljud­sku zajednicu, uobličio niz civilizacija, i najzad dogledao mogućnost stvaranja svog vrhovnog dela: jedne humanističke, jedinstvene kulture... Treba razumeti da je, i kako je, i zašto je pri tom, usput, čovek skovao i mačeve, konstruisao mitraljeze i atomsku bombu, stvorio vojnu nauku i usavršio ratnu veštdnu. Boreći se za svoj opstanak na zemlji, i težeći da svojom ljudskom svešću tom opstanku da smisao koji život dobi ja tek kad prestaje da bude samo borba za goli život, upoznavajući i savlađujući postepeno prirodnu nužnost, to jest osvajajući svoju slobodu, čoveku je na tom putu možda od svake druge veća teškoća bio on sam, sve protivrečnosti i sukobi koji proizlaze iz njegovog udru­živanja u zajednicu, dz svih dosadašnjih oblika tog udruživanja, koji se rađaju i raspadaju, međusobno i interno negiraju i sudaraju u samom procesu svog mučnog i dijalektičkog prilagođavanja sve usavršenijem (tehničkom) savlađivanju prirodnih teškoća, dakle sve naprednijem načinu proizvođenja materijalnog života uopšte, koji je, kako kaže Marx, „uslov za proces so­cijalnog, političkog i duhovnog života". A taj proces, u stvari, što znači u perspektivi koju nam otvara savremena fizika, tek je na početku. Iz atomskog jezgra rodiće se besklasno društvo.

Photo: Stock

Slava Lenjinu, ali slava i Rimbaudu, tom velikom pesniku modernih vremena, i svima onima koji su nam dali nasušnu reč za našu duhovnu glad, u ne­vremenu, da nam kroz ove surove dane taj tvrdi put bez milosti ne bude i bez svetlosti pred nama.

Jer da bi delo političara moglo imati svoju pravu meru, punu meru svoje neizbežne i zato grandiozne re­lativnosti, svoju odlučujuću vrednost, svoj ljudski do­met, treba da se nad njim i u skladu s njim nadvije i razvije, kao Mlečni Put, beskrajni venac svedočanstava kojima je, kroz hiljadugodišta povesti svoje svesti u postojanju, magijom, naukom, filozofijom ili poezi­jom, čovek jemčio za svoju oholu ili smernu rešenost da sebe prevaziđe. Delo političara naći će se tako u dubokoj, plodnoj, mnogostrukoj relaciji sa svim onim što je, do časa kad to delo nastaje, određivalo pravac i izukrštane puteve one tajanstvene životne snage koja je jedina omogućila čoveku da ne nestane, da se ne izgubi u diluvijumu, a koja, osvajajući samu sebe, nije ništa drugo nego svest čovečja sa hiljadu likova.

Photo: Stock

Duga je, beskrajno duga, kolona kojom se, sporo, krivudavo, kreće čovečanstvo ka svome ostvarenju, ka svome pravom smislu. Na tome putu, na tome maršu, koji je već prošao kroz tolika iskušenja, tolike poraze i tolike pobede, a kojim je ipak tek sasvim mali deo ogromnog prostranstva saznanja osvojen, svakim ko­rakom, uprkos svim prividnim i stvarnim zastojima i i trzajima unatrag, obogaćuje se, izgrađuje se ljudska svest. Nose je sobom ljudi, u toj neizmernoj koloni koja kroz hiljadugodišta nadire i raste, nose je sobom kao misao bez kraja uvek drukčiju i uvek istu, kao svoj lik bez konačnog lika, kao misao da čovek može i zato mora da nađe svoj smisao i svoju muziku, da ispuni i prevaziđe sebe, uprkos svemu što mu stoji na putu, da mora i može da nametne anorganskoj prirodi gospodstvo svoje svesti, svoga sna, svoje radi­nosti i svoga pevanja, svoje osvojene besmrtnosti, da kao smrtno biće može biti ravan bogovima. Čovek. Kao da je stvorio boga samo da bi sebi dao primer svoje nemogućne, mogućne svemoći, kao projekciju u beskraj svoje pometnje i svoga ponosa, otkupljenje svoga stradanja, idealizovanu sliku svoga stvaranja. I iz civilizacije u civilizaciju, braneći uvek i svoj jad i svoj pad, svoju grešnu put i svoj mučni put, i tu svoju najveću pobedu koja je ipak sam njegov goli život, i iz epohe u epohu, iz pokolenja u pokolenje, iz ostvarenja u ostvarenje noseći i uobličavajući — ta­ko često i ne znajući to — svoju misao o sebi, svoju sve složeniju i sve višu zamisao sebe, čovek ide pred svim tim što je, vekovima, iza sebe, pred sobom i za sebe nagomilao. Probija se kroz prašumu svojih sopstvenih svedočanstava, simbola, zabluda, jecaja, tote­ma, prokletstava, ekstaza, uzvika, osvojenih istina i razdrobljenih snova, da sebi prokrči put. Ali da nije te prašume, te muke njegove, ne bi bilo ni toga puta koji neizbežno negde i protiv nečeg treba krčiti. Ono što se mora savladati, i ono što zavodi, u isti mah je i jedino što postoji, dakle i jedino što vodi. Da slika čoveka ne bude više šlepa i krvava, da i ona progleda, umivena, ozarena, pronesena kroz labirint, kroz pakao, kroz obmane i preko bezbrojnih noćišta svesti i daništa strasti. Pesnička, misaona, radna i sanjarska, po-žrtvovana i ohola, herojska, paćenička svedočanstva koja kao signale na svom putu pojedinci ili narodi daju kao jemstvo svog uspona, njihov beskrajni, sliveni niz, kao što kaže Baudelaire,

Photo: www.seeinginthedark.org

To je krik koji ponavlja hiljadu stražara,
Zapovest koju uzvraća hiljadu dozivala;
To je svetionik upaljen na hiljodu tvrđava,
I doziv lovaca zalutalih u velikim šumama!

Jer to je zaista, Gospode, najbolje svedočanstvo
Koje možemo dati o svom dostojanstvu
Taj gorući jecaj koji se valja iz doba u doba
Da bi zamro na rubu tvoje večnosti!*

*Ovi stihovi su dve završne strofe Baudelaireove poeme Svetionici (Les Phares)

*Martovske Ide, 1952, Svedočanstva, br. 1, god. I, 22. mart 1952.

star
Oceni
4.58
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
image

Uvrnute priče (2)

Majmun uspio bez ičije pomoći

image

On nam je oružje dao za divlje zveri

Protiv rata

image

Žan Pari: Džojs. Kiša (Otvorena knjiga, 2012, prevod: Sonja Šešlija)

Džojs je košmar koji pokušavamo savladati

image

Šanpon protiv gladi u svijetu

Tko kosi, a tko volumen nosi

image

Knjiga Dragoljuba Stankovića u izdanju Levog krila

S onu stranu noći

image

Read on: Miljenko Jergović i Svetislav Basara, Tušta i tma (Laguna)

Testiranje uticaja

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak