Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Žarko Radaković i David Albahari, Knjiga o muzici

Have A Lucky Day

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA

Bez obzira što je Radakovićevo i Albaharijevo poznavanje istorije muzike, posebno džeza i roka, impozantno, obojica se bave, uslovno rečeno, muzičkim marginalijama. Rege grupa Groundation, džez i fusion-jazz gitarisiti Bill Frissel, Will Bernard i Marc Ribot, trio Medeski, Martin i Wood, pijanista Brad Mehldau ili grupa Morphine nisu mainstream ni u jednoj oblasti muzike, ali jesu značajne pojave, svako u svom domenu. Ovaj izbor, konačno, predstavlja i svojevrsnu paralelu književnom delovanju Žarka Radakovića i Davida Albaharija, odnosno njihov autopoetički statement. Muzika predstavljena u Knjizi o muzici je u onoj meri čitaocima poznato-nepoznata koliko je i njihovo pisanje marginalno, a samim tim i nesputano, odnosno nešto što se događa izvan književnog mainstreama

Photo: Đorđe Krajišnik

Ekfrastički tekst podrazumeva književnu obradu drugih umetničkih dela. Klasična ekfraza se odnosi na dela likovne umetnosti i javlja se još u Antici. Međutim, postoje i druga vrste ekfrastičkih tekstova, a u poslednje vreme, posebno od devetnaestog veka raširena je ona kojom se u književnosti opisuju dela muzičke umetnosti. Za razliku od likovnih umetnosti gde autor i čitalac mogu ili bi trebalo da pred sobom imaju vidljiv materijalni objekat koji se može relativno precizno opisati, pisanje o muzici je značajno komplikovanije jer je jezik kudikamo neprecizniji, odnosno ekfrastički tekst se neuporedivo više bazira na doživljaju. Ako izuzmemo vreme koliko traje određena kompozicija, sastav orkestra, tempo i tonalitet, šta se drugo može precizno reći o jednoj kompoziciji. U tom smislu čitalac muzičkog ekfrastičkog teksta neuporedivo više zavisi od tumačenja.

Knjiga o muzici Žarka Radakovića i Davida Albaharija u izdanju Lagune koja se pojavila ove godine predstavlja jedan od boljih primera kako se o muzici može pisati i čak, ako smem tako da kažem, kako o njoj treba pisati. Knjiga je sastavljena od paralelnih, često kontrapunktalnih tekstova o muzičarima koji igraju važnu ulogu u životima i stvaralaštvu ovih pisaca. I upravo stoga Knjiga o muzici predstavlja u stvari knjigu muzike ili muzičku knjigu – razvijenu kompoziciju u kojoj delovi orkestra, Žarko i David, preuzimaju teme jedan od drugog i variraju ih na sebi svojstven način. Knjiga nastaje upravo iz ideje pisanja u četiri ruke, pisanja koje nije isključivo autorsko, odnosno onog koje razbija uvrežene pojmove autorstva. Prihvatanjem rada na ovakvoj knjizi, pisci se u dobroj meri odriču sopstvenog glasa a samo pisanje postaje ono na zadatu temu, pisanje kao dijalog, ponekad i polemika, pisanje u kojem je autorstvo u stvari dvojina. Prisutnost Albaharija u Radakovićevom testu i obrnuto svedočanstvo je mogućnosti da se dve snažne autorske ličnosti prožmu kroz zajednički medij, da se ujedine, pa i rastvore jedna u drugoj uz pomoć muzike, iako im je ponekad tesno zajedno, a ponekad je to spajanje izvedeno gotovo do kraja.

Interesantno je videti kako se dva različita, a opet bliska senzibiliteta, nadgornjavaju, takmiče, „šišaju“, kako bi se to bluzerski reklo, u tome ko će na autentičniji način ispisati svoj doživljaj muzike. Jedan drugome zadaju teme, muzičke zadatke, koje zatim pretaču u spisateljske bravure, Žarkove nešto duže, a Davidove nešto kraće, kojima je muzika često samo povod za dobar književni provod. Pisati o muzici i za Radakovića i za Albaharija znači pisati o sebi jer muzika je prostor u kojem se njihove biografije prepliću počev od ranih zemunskih dana i otkrivanja Dylana, fusion jazza i/ili rege muzike. Pisanje o muzici u ovoj knjizi predstavlja istraživanje o granicama. Radi se o veoma samosvesnim autorima koji su dobar deo sopstvene spisateljske karijere posvetili upravo pitanju prirode posla kojim se bave. Stoga je ispisivanje Knjige o muzici istovremeno i pisanje o granicama teksta, granicama značenja, ali i granicama tela. Jer, ako je nešto zajedničko doživljaju muzike ovih pisaca, onda je to način na koji se bestelesnost muzičkog izraza pretvara u telesnost teksta, onu koja podrazumeva senzualnost i seksualnost, odnos između sopstva i drugosti, ogoljavanje i bivanje kroz telo. Uzgred budi rečeno, i teoretičari poput W.J.T. Mitchella, vide ekfrazu upravo kao prodor drugosti u tekst, a ovakvo pisanje kao svojevrstan odnos koji tekst domaćin ima prema tekstu strancu i/ili gostu koji se sa njim prepliće.

Izbor onoga o čemu pišu je posebno važan. Naime, bez obzira što je Radakovićevo i Albaharijevo poznavanje istorije muzike, posebno džeza i roka, impozantno, obojica se bave, uslovno rečeno, muzičkim marginalijama. Rege grupa Groundation, džez i fusion-jazz gitarisiti Bill Frissel, Will Bernard i Marc Ribot, trio Medeski, Martin i Wood, pijanista Brad Mehldau ili grupa Morphine nisu mainstream ni u jednoj oblasti muzike, ali jesu značajne pojave, svako u svom domenu. Ovaj izbor, konačno, predstavlja i svojevrsnu paralelu književnom delovanju Žarka Radakovića i Davida Albaharija, odnosno njihov autopoetički statement. Muzika predstavljena u Knjizi o muzici je u onoj meri čitaocima poznato-nepoznata koliko je i njihovo pisanje marginalno, a samim tim i nesputano, odnosno nešto što se događa izvan književnog mainstreama. Takođe, ono što dvojicu pisaca isključivo zanima jeste sama muzika. Oni se ne bave angažovanim stihovima ili statementima pevača i/ili pevačica, njihovim biografijama koje mogu biti manje ili više značajne, drugim rečima, oni ne doživljavaju muziku kao neku vrstu pop kulture, već pokušavaju da istraže baš ono što je teško izrecivo, eterično – ritam i melodiju, odnosno sopstvene reakcije na njih.

Konačno, Knjiga o muzici jeste knjiga o prijateljstvu. Sećam se samo koliko mi je oduvek uistinu bilo važno da ono što me najintimnije dotiče i oslobađa, a muzika svakako ima to neizrecivo svojstvo te je zato i problematična za svaki totalitarni režim, iskažem kroz nagovaranje dragih mi ljudi da preslušaju muziku koju volim, koja me na ovaj ili onaj način uzbuđuje. U tom smislu je ova zbrika tekstova priča o zajedničkom jeziku i njegovim mogućnostima kroz umetnost. Ona je svedočanstvo zajedničkog sazrevanja i sabivstvovanja ljudi u svemiru, čak i kada nam oni sa kojima delimo doživljaj koncerta grupe Groundation u Kelnu deluju kao vampiri ili pijavice.

Naposletku, ovu knjigu bi trebalo čitati uz odgovarajući soundtrack. Ako ne poslušate provokativni Morphine, ako ne zaronite u briljantne improvizacije trija Medeski, Martin i Wood ili u genijalnu svirku jednog od pomenutih gitarista, izgubićete mnogo na doživljaju. Zbog toga je ova knjiga u jednakoj meri za pažljivo slušanje i čitanje.

star
Oceni
4.33
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi