Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Kristian Novak, Črna mati zemla

Patologija malih zajednica

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: drwhang.deviantart.com

Roman Črna mati zemla je uspešno književno ostvarenje. Njegova magija svakako ne leži u logici pripovedanja, već pre u zaista uverljivim slikama koje predstavljaju ljubav u savremenom Zagrebu, kao i onih iz kraja jedne epohe u Međumurju gde jezički idiom igra presudnu ulogu. U pitanju je štivo koje će vas zabaviti, koje će vas, kako se to popularno kaže, držati prikovanim za fotelju, ali i koje od svojih čitalaca traži i izvestan intelektualni angažman. Ova knjiga bi uz nekoliko prepravki mogla da predstavlja model za kvalitetnu mainstream književnost, onu koja bi tržišno mogla da bude održiva i pri tom da vodi računa o sopstvenom umetničkom nivou

Photo: MJ
Suočiti se sa romanom koji je već dobio niz pozitivnih kritika nije lak posao. Hteli ili ne, često ste prinuđeni da vodite dijalog sa onima koji su već pre vas napisali kako je roman poslastica ili kako je to sasvim novi glas na književnoj sceni. Pozicija u kojoj treba da potvrdite ili da potpuno negirate ono što je pre vas neko već rekao ume da bude prilično sklizak teren, posebno kada vam se čini da se sa nekim delovima iskaza slažete, a sa nekim bogami i ne. Onda ispada da delom povlađujete kolegama što je udar na taštinu, a delom se trudite da ispadnete pametniji od vaših prethodnika, što je osveta lične sujete. Ipak, kako gospodin Miyagi reče Karate Kidu, sve je u ravnoteži, pa hajde da pokušamo da nađemo balansirani odgovor na pitanje koliko je dobar roman Črna mati zemla Kristiana Novaka.

Ono što je svakako za svaku pohvalu jeste Novakova virtuoznost u jeziku. Ispisujući velik deo dijaloga u romanu međimurskim narečjem, on je uspeo da nam približi taj svet, gotovo ga čineći opipljivim. Jezik kojim jedna zajednica govori u velikoj je meri definiše. Korišćenje međimurskog narečja za koje je prosečnom čitaocu potreban rečnik (velikodušno dodat na kraju romana), a koje ima i sopstvena sintaksička pravila, odličan je način da se prikaže jedna mala, relativno zatvorena sredina u kojoj se, kao u Lynchovom Twin Peaksu, ili Faulknerovom Yoknapatawpha countyu ili Marquezovom Macondu, dešavaju čudne stvari. Ulazeći u svet obeleženih, čitalac će imati priliku da vidi na delu svu patologiju malih zajednica, a Novak mu je daje sa zaista minucioznom preciznošću. Pažljivo izabrano vreme odvijanja glavnih događaja u romanu koje je istorijski gledano više nego uzbudljivo (godina je 1991. i rat samo što nije počeo) kao da prolazi mimo stanovnika sela Mursko Središće, iako se na metaforičkom planu oseća izuzetno snažna kritika svega onoga što se tada događalo. Hronotop romana ni u kom slučaju, dakle, nije slučajno izabran, posebno kada se uzme u obzir razlika između onoga što glavni junak i narator zna u trenutku kada se događaji odvijaju i njegovog, ali i čitalačkog znanja u ternucima kada pripovest nastaje.

Drugi kvalitet romana je ljubavna priča između sada već zrelog Matije Dolenčeca i Dine Gajski koja zauzima prvu trećinu narativa. Izuzetno sugestivno napisana, sa priličnom brojem veoma preciznih zapažanja i sjajnom dinamikom, ova (tužna?!) ljubavna povest koja služi kao okidač glavnoj priči romana, verovatno je najbolji tekst posvećen jednoj od glavnih književnih tema – odnosu između ljubavnika – poslednjih nekoliko godina u regionalnoj prozi. Vešto izbegavajući klišee, ulazeći u intimu upravo do one mere koja predstavlja granicu između dobrog ukusa i kiča, Novak je uspeo da pronađe nekoliko „objektivnih korelativa“ koji uspevaju da iskažu dubinu tog odnosa koji je, da citiram Žižekovo predavanje sa poslednjeg Subversive festivala, u današnje vreme unapred već društveno obeležen i prokazan, te samim tim i subverzivan.

Metaforički govoreći, ono što čini meso Novakovog narativa zaista je velelepno. Ono, pak, što čini njegov kostur, strukturu na kojoj bi sva ta jezička lepota trebalo da se drži prilično je slabo, kao da ova frankensteinovska romaneskna figura pati od osteoporoze. Problemi u romanu se javljaju u vezi sa temporalnom organizacijom sižejne građe, sa motivacijskim linijama, sa perspektivom i konačno, čini mi se da je epilog zaista nepotreban, odnosno u njemu kao da se prekoračuje ona fina granica koju je Novak tako pažljivo izgradio u vezi sa ljubavnom pričom između Matije i Dine.

Roman počinje Proslovom, u stvari izveštajem koji bi trebalo da nas uvede u priču, nastavlja se poglavljem o Matiji i Dini, a zatim se vraća dalje u prošlost, kao vrsta potrage za motivima neobičnog Matijinog ponašanja. Ovo je gotovo tipična struktura detektivskog romana (i psihoanalitičkog terapeutskog narativa koji traga za uzrocima) jer se pripovedanje odvija unazad, međutim autor to potpuno zanemaruje. On na neki način želi da nas da drži u neizvesnosti, no potom napušta tu ideju i za svakog iole iskusnijeg čitaoca sve je jasno veoma brzo, tako da roman gubi na uverljivosti. To se dodatno pojačava nizanjem epizoda vezanim za svako pojedinačno samoubistvo koja služe da bi se u prvi plan stavila patologija zajednice i istaklo moguće metaforičko čitanje. U odbranu autora može se reći da je tokom pisanja shvatio da mu „detektivski“ zaplet nije važan, ali se onda postavlja pitanje zbog čega ga se uporno drži. U skladu sa žanrovskom neodlučnoću su i prilično zamršene niti motivacije. Neki rukavci priče su naznačeni pa napušteni (onaj sa Stjepanom Hećimovićem), neki su neuverljivi (ponašanje sestre ili potpuno odsustvo majke iz romana), neke su nelogične (najpre ona sa Heštom i Pujtom uz čiju pomoć se pripovedač pretvara iz znanjem i moći ograničenog u sveznajućeg i svemogućeg) i ukoliko bismo zaista sve hteli da stavimo u jedan uzročno posledični niz, došli bismo do zida, odnosno ne bismo stigli nigde. Za to je delimično zaslužna i pomešana perspektiva. Naime, kada počne retrospektivno pripovedanje narator priča iz perspektive dečaka, ali se na pojedinim mestima ona menja i odjednom on govori kao stariji Matija Dolenčec, onaj koji piše priču svog života da bi se opravdao i sebi i Dini Gajski, kojoj se čak direktno i obraća. U tom smislu je i zatvaranje romana Epilogom suvišno, bez obzira što nema klasičnog happy enda.

Ipak kada se sve uzme u obzir, roman Črna mati zemla je uspešno književno ostvarenje. Njegova magija svakako ne leži u logici pripovedanja, već pre u zaista uverljivim slikama koje predstavljaju ljubav u savremenom Zagrebu, kao i onih iz kraja jedne epohe u Međumurju gde jezički idiom igra presudnu ulogu. U pitanju je štivo koje će vas zabaviti, koje će vas, kako se to popularno kaže, držati prikovanim za fotelju, ali i koje od svojih čitalaca traži i izvestan intelektualni angažman. Ova knjiga bi uz nekoliko prepravki mogla da predstavlja model za kvalitetnu mainstream književnost, onu koja bi tržišno mogla da bude održiva i pri tom da vodi računa o sopstvenom umetničkom nivou.

* Tekst objavljen u magazinu Quorum

star
Oceni
4.57
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija