Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Srđan V. Tešin, Antologija najboljih naslova

Kroz istorijske magle i sumaglice

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Amir Gholamzadeh

Jasno je dakle da je Tešinova "Antologija najboljih naslova" preživela test vremena iako je postmodernistička paradigma gotovo nestala iz ovdašnje književnosti i danas gotovo niko ko počinje da piše, ne objavljuje ovakav tekst. Mode u književnosti se menjaju, ali kvalitet bez obzira na formu u kojoj je predstavljen istrajava. Sigurno je to ono što je prelomilo u korist ponovnog objavljivanja ove knjge u Književnoj radionici Rašić. Elektronske knjige kojima se ovaj izdavač sada intenzivno bavi pružaju i dodatnu mogućnost za Tešinov hipertekst jer je moguće knjigu bez prevelike muke, jednostavnim klikom na link, čitati po redu kojim je autor sugerisao da se čita, odnosno direktno upoređujući one odlomke na koje upućuju primedbe autora. Verujem da će takvo čitanje Tešinovom kvalitetnom tekstu dodati još mogućih tumačenja

Photo: MJ

Kako knjige reaguju na protok vremena najbolje se vidi kada izdavači reše da obnove i ponove neka izdanja od pre petnaestak, dvadesetak godina. Ovaj period deluje kao vremensko zrnce peska u istorijskoj pustinji, ali u savremenosti vreme teče neuporedivo brže i ovaj razmak deluje kao sasvim pristojan, iako se srbijanska istorija nije mrdnula previše od tačke u kojoj se nalazila u drugoj polovini 1999. godine. Mislili smo da jeste, ali realno, vau, sve nekako deluje kao san koji se spontano pretvorio u košmar, pa je polet nastao posle Petog oktobra počeo da splašnjava i da se pretvara u svoju suštu suprotnost. Iako prethodna rečenica naizgled nema previše veze sa književnošću, čini mi se da nam upravo knjiga o kojoj bih danas rekao nešto više dokazuje suprotno. Faktografija koja nam se čini istinitom, zapravo to nije. Drugim rečima, sve ono što se dogodilo može se posmatrati kao tekst koji pripoveda i slaže nepouzdani pripovedač, a veze koje se između događaja javljaju nisu uzročno-posledične nego proizvoljne i metaforičke. Drugim rečima, istorijom ne upravlja logika, niti bilo kakva teleologija, nego ludilo i „komedijant slučaj“. Knjiga koja je ovako postavila stvari zove se Antologija najboljih naslova, njen autor je Srđan V. Tešin, a izašla je prvi put 2000. godine u okviru tada umiruće, a danas počivše izdavačke kuće Rad. Ove godine ovaj roman u fragmentima ponovo je objavila Književna radionica Rašić.

Naravno da Tešin nije prvi koji je istoriju video kao „priču punu buke i besa koju priča idiot“, niti je on prvi koji se služi metodom fragmenata koji upućuju jedan na drugi. Štaviše, postmodernistička paradigma kojoj ovaj tekst nedvojbeno pripada bila je prilično dominantna u doba kada se pojavilo prvo izdanje i sa formalne strane gledano Tešinov doprinos književnosti u Antologiji najboljih naslova nije epohalan. Ipak, ima nešto u ovoj knjizi što je izdvaja od ostalih pokušaja da se stvarnost predstavi kao tekstualna igra, odnosno da se napravi ta dvostruka metafora, smisaoni luping koji će nam udaljavanjem od referentnog sveta, gotovo najdaljim begom, ukazivati upravo na taj svet, na njegovo ludilo, na njegovo odstupanje od normi, konačno na njegovu ravnodušnost prema patnji i stradanju. U jednom periodu duboko zatrovanom istorijom koji je otpočeo sa Tešinovim momčenjem, a završio na pragu njegove zrelosti (govorim iz iskustva, mi smo praktično ista generacija), pisanje koje beži od istorije naprosto nije moguće. Antologija najboljih naslova to i ne pokušava, dapače. Ona u istoriju i istorijske magle i sumaglice uranja sa druge strane, na mala vrata, uz pomoć trika, ako hoćete, pokušavajući da imitira istoriografski, pseudo-naučni tekst koji govori o reklo bi se nebitnim stvarima. Međutim, upravo ovakav književni model daje Tešinu priliku da bude nemilosrdno kritičan prema istorijskom trenutku u kojem njegovo delo nastaje. U ovome mu pomaže i tematski veoma dobro uklapanje fragmenata.

Druga važna odlika koja mi se čini presudnom za kvalitet ove nevelike knjige jeste činjenica da je Tešin majstor nepretencioznosti. Njegova rečenica je jednostavna i svedena, njegova retorika nekako skromna, svih 49 fragmenata koji čine knjigu čitaju se s neverovatnom lakoćom i brzinom, a opet nateraju čitaoce da se zamisle nad pročitanim i da pokušavajući da potraže te čudne veze i bivajući istovremeno nagrađeni i nenagrađeni za svoj ljubavni trud dođu do spoznaje, odnosno shvate ono što zovemo velikom slikom. Istina u Tešinovoj knjizi je upitna i ambivalentna. Jer koliko je tačno da nas autor u Antologiji zavlači, da nas navodi na pogrešne i često besmislene tragove, s druge strane tačno je i moguće i da ćete, ako želite da svemu pridate mističnu notu, stvari videti kao neku vrstu kabalističkog teksta koji samo traži da se odgonetne. Iza njegove jednostavnosti krije se masterplan, krije se mozak koji je sve smislio i koji poznaje tajnu sveta. Na neki način, Tešinova knjga me podseća na odličan film braće Koen Spaliti posle čitanja (Burn after reading) – komapkt disk oko kojeg se vrti čitava radnja i zbog kojeg naposletku gine toliko ljudi, nema nikakve veze ni sa čim, on je izmišljotina. Svet jednostavno funkcioniše po tom principu i to je ono što Tešinova knjiga suvereno pokazuje. A preslikano na srbijansku stvarnost danas, jednako kao i pre trinaest godina kada je knjiga objavljena, odnosno petnaest kada su prvi fragmenti počeli da se pojavljuju u časopisu Reč, postmoderni tekst ima gotovo dokumentarnu vrednost. Naime, stvarnost u kojoj mi živimo jednako je otkačena, fragmentarna i (bez)smislena kao i tekst koji se nalazi pred nama.

Jasno je dakle da je Tešinova Antologija najboljih naslova preživela test vremena iako je postmodernistička paradigma gotovo nestala iz ovdašnje književnosti i danas gotovo niko ko počinje da piše, ne objavljuje ovakav tekst. Mode u književnosti se menjaju, ali kvalitet bez obzira na formu u kojoj je predstavljen istrajava. Sigurno je to ono što je prelomilo u korist ponovnog objavljivanja ove knjge u Književnoj radionici Rašić. Elektronske knjige kojima se ovaj izdavač sada intenzivno bavi pružaju i dodatnu mogućnost za Tešinov hipertekst jer je moguće knjigu bez prevelike muke, jednostavnim klikom na link, čitati po redu kojim je autor sugerisao da se čita, odnosno direktno upoređujući one odlomke na koje upućuju primedbe autora. Verujem da će takvo čitanje Tešinovom kvalitetnom tekstu dodati još mogućih tumačenja.

star
Oceni
4.57
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija