Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Read on: Srđan Srdić, Satori

Na razvalinama sveta

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: blogspot.com

Ono što imponuje kod Srdića iz knjige u knjigu jeste napredak koji se zasniva na ovladavanju narativnim tehnikama, upornom čitanju i raspisivanju ruke. On možda ne može da pobegne od svojih opsesivnih tema koje su zaista veoma mučne, ali se njegov pristup iz knjige u knjigu decentralizuje, pomera i osvaja nova značenjska i stilska polja. "Satori" lestvicu za ovogodišnju proznu podukciju postavlja izuzetno visoko. Voleo bih da vidim da je neko dosegne jer bi to označilo bolje dane za književnost

Photo: MJ

Retke su dobre vesti, blagovesti, u ovdašnjoj, odnosno regionalnoj, književnosti. Štaviše, otkako je intenzivno pratim na gotovo dnevnom nivou, bilo ih je svake godine toliko da stanu na prste jedne šake. Zbog toga vredi uzeti megafon u ruke i povikati: izašao novi roman Srđana Srdića! Zove se Satori, a izdavač je Književna radionica Rašić (KrR), izdavač čije će ime, ako je suditi po ovom izdanju, biti vredno pamćenja. OK, moguće da se neće svi oduševiti ovom knjigom, ali tim pre, oni koji promaše njenu zastrašujuću istinitost, njenu užasavajuću lepotu, žive u boljem svetu. Oni su nišči duhom i samim tim blaženi, njihovo je carstvo nebesko. Ja ga se dragovoljno odričem.

Satori se otvara citatima iz Barta, Liotara i benda Mogwai. Ako ništa drugo znamo da se nalazimo u post-svetu: poststrukturalizam, postmodernizam i postrok. Ovo je značajno zbog toga što se i čitav roman odvija u svetu koji izmiče jasnoj definiciji, odnosno jedinstvenom teorijskom modelu. To je svet koji je moguće odrediti samo kao onaj koji nastaje posle nečega, on nije temelj, nije osnova na kojoj se može graditi, on je razvalina koja štrči, ostanimo u Srdićevom svetu, iz mrtvog polja. U takvom svetu opstaje (postoji+traje) protagonista (postagonista?) pod nadimkom Vozač. Satori je Bildungs, odnosno obrazovni roman u kojem pratimo proces spoznaje, otkrovenja, satorija koji u zen budizmu označava trenutak viđenja suštine koji (ne)će Vozač doživeti.

Srđan Srdić
Photo: Stock

Kada je nastajao obrazovni roman, negde u sedamnaestom veku, pisci poput Grimelshauzena koji se smatra ocem žanra ili Getea čiji se Vilhelm Majster smatra uzornim primerkom, imali su sasvim drugačiju viziju ljudske prirode od one koju ima Flober u Sentimentalnom vaspitanju ili Srdić u Satoriju. Svaki agens obrazovanja kojeg Vilhelm sreće na svom putu donosi mu neko obogaćenje duha. Za razliku od Getea, Floberov Frederik Moro regresira, odnosno njegovo obrazovanje ne teče logičnim redom iz neznanja u znanje, već na neki način prati emotivni razvoj protagoniste koji nije uravnotežen i svrsishodan. Srdićev postobrazovni roman negira svaku vrstu obrazovanja koje vodi ka saznanju, svaku vrstu kretanja jer ne postoji svet po i u kojem bi se napredovanje i/ili nazadovanje ostvarilo. Svet je velika razvalina u svakom smislu, a Vozač i njegov prijatelj Moki su poput zombija, živih mrtvaca, ljuštura koje postaju deo dekora, deo scenografije. Njihov povratak na mesto na kojem su se osećali življim nego što su inače, jednako je besmislen kao i sve što su do tada radili jer ih ni on ne ispunjava. Susreti koje će Vozač imati na svom putu koji ne teče pravolinijski, najkraćim mogućim putem, nego zaobilazno i naizgled besciljno, neće obogatiti njegovo znanje, neće mu omogućiti nikakav uvid, nikakav satori, već služe samo zato da bi čitaocima dokazali da je svet potpuno urušen, da svet jednostavno ne postoji. Duma, poluludi čuvar farme koja je i masovna grobnica; Švaba i njegova majka, koji žive na reci i koji će pomoći Vozaču da je pređe čamcem izbegavajući ljude; bezimene i bezlične benzinske pumpe; motel na autoputu i oficir koji je postao čistač; zatim kamiondžija koji prevozi Vozača do željenog odredišta i, konačno, Moki, čije ime podseća i na englesku reč mock što označava ruganje, izrugivanje - sve su to samo dokazi jednog besmislenog sveta čije je postojanje potpuno irelevantno, beznačajno.

Srdić ne istupa iz svog tematskog okvira koji je zadat prethodnim romanom Mrtvo polje ili zbirkom priča Espirando. Njegov najbliži književni rođak je Beket, jedino što je Srdićev „teatar apsurda“ u Satoriju obogaćen finom ironijskom distancom u vidu ključa za čitanje romana. Naime, veoma dobro znajući šta radi i iz kog registra stiže, Srdić na kraju romana ubacuje poduži citat iz pominjanog Sentimentalnog vaspitanja koji ima dvojaku funkciju: on pomaže čitaocima da organizuju roman što deluje kao niz relativno divergentnih narativnih odsečaka i scena u čvršće povezanu celinu koja za razliku od sveta koji opisuje ima svoju teleologiju. Međutim, s druge strane, citat odbija uprkos svom sentimentalnom tonu, da bude ono što bi trebalo da jeste – satori, spoznaja suštine, otkrovenje, ako hoćemo da se igramo hrišćanskom terminologijom. Naime, ako su Vozač i Moki najlepše doba života proveli u trenucima dok nisu živeli, odnosno dok su bili u svojevrsnom zatvoru (ne želim da vam kvarim užitak čitanja), onda je diskutabilno da li je taj život zaista vredan življenja. Mračna strana Srdićeve po-etike koja se dosledno sprovodi u svim njegovim ranijim delima, uključujuči i ona objavljivana po časopisima, ovde je obogaćena tim ironijskim odmakom, crtom koja je do sada delimično izostajala u njegovom delu i zbog koje Satori i jeste njegovo najkompleksnije i najbolje delo do sada.

Čitaoci koji vole da se igraju intertekstualnih igara, koji uživaju da istražuju saundtrekove, kojima se sviđa autocitatnost – stopostotno će uživati i u ovom Srdićevom romanu. On jeste zasnovan na jednoj postosećajnosti, na dekompoziciji svake celovitosti: od narativne, preko one u stvorenom svetu ili one unutar psihologije junaka koji čak nije u stanju da sanja jedan san, nego sanja dvostruki, razvalinu na razvalini. Ipak, Satori je uverljiva mimetička slika našeg sveta, ne samo onog koji nastaje na prostoru Srbije, već savremenosti uopšte. Ovo uključuje i Srdićevu veoma jasnu (političku) poruku o postojanju posttraumatskog stresnog poremećaja čak i kod onih koji u ratu nisu direktno učestvovali. Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da na to pitanje postoji odgovor.

Velika je verovatnoća da Srdićev roman neće osvojiti ogroman broj čitalaca, ali to konačno i nije previše bitno. On će ostati tamo gde mu je i autor namenio da bude, negde u podsvesti ovdašnje književnosti koja bi morala da bude mnogo bolja ukoliko želi da sustigne veorvatno najtalentovanijeg i najmarljivijeg pisca kojeg trenutno ima. To je ono što imponuje kod Srdića iz knjige u knjigu, napredak koji se zasniva na ovladavanju narativnim tehnikama, upornom čitanju i raspisivanju ruke. On možda ne može da pobegne od svojih opsesivnih tema koje su zaista veoma mučne, ali se njegov pristup iz knjige u knjigu decentralizuje, pomera i osvaja nova značenjska i stilska polja. Satori lestvicu za ovogodišnju proznu podukciju postavlja izuzetno visoko. Voleo bih da vidim da je neko dosegne jer bi to označilo bolje dane za književnost.

star
Oceni
4.63
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija