Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Arben Idrizi, Zveri vole otadžbinu (Beton, 2013)

Čovek urla posle rata

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Robert and Shana Parkeharrison

Kombinujući ono što bismo nazvali „politikom“ sa „ljubavlju“ i „metafizikom“ (ove pojmove pišem pod navodnicima da bih ih relativizovao, da ih ne shvatimo u apsolutnom smislu) ili da iskoristim Kišovu metaforu „komesara“ i „jogina“, Arben Idrizi piše izuzetno sugestivnu poeziju koja će čitaocu dati mnogo. Njegova beskompromisnost da kaže šta mu je na umu, ali i liričnost koja mu omogućava da bude nežan kao „oblak u pantalonama“, retke su sposobnosti u današnjoj poeziji, posebno na tlu bivše Jugoslavije. Zato je izuzetno važno što nam je omogućeno da čujemo njegove reči

Photo: Milica Jovanović

Posle dve antologije Iz Prištine s ljubavlju i Iz Beograda s ljubavlju KPZ Beton nastavlja sa veoma važnom aktivnošću promocije albanskih književnika sa Kosova u srbijanskoj kulturi. U današnje vreme bi svakako trebalo reći iz Kosova, jer je Kosovo nezavisna država. Međutim, u jeziku se odavno ustalila ova konstrukcija koja unapred već svedoči o tome da je ova teritorija odavno shvatana drugačije, poput nekog ostrva. Ako političari mogu da prevare ljude kojima vladaju u Srbiji time što tvrde da „ne smeju da izgube Kosovo“, kao da je to ogrlica ili olovka koja se može izgubiti ili naći, ipak ne mogu da prevare jezik koji nam kaže da nam Kosovo nikada i nije pripadalo, ono je uvek bilo neka silom pripojena i silom kontrolisana teritorija, nešto što se ne nalazi unutar, pa da nešto možemo definisati kao da dolazi iz Kosova, već uvek kažemo da nešto dolazi sa jer to nešto definitivno nije u istoj ravni sa ostatkom Srbije.

Predstaviti poeziju albanskog pesnika sa Kosova Arbena Idrizija u prevodu Škeljzena Malićija, prvog čiji se opus pojavljuje u posebnoj knjizi posle Fljore Brovine, a sve to učiniti u srbijanskoj kulturi koja prema svemu što nije srpsko, a dolazi „odande“ ima strahovita predubeđenja, najčešće rasne stereotipe dugo negovane i razrađivane u štampi, medijima, književnosti i ostalim umetnostima, predstavlja priličnu hrabrost i veliku odgovornost. Konačno, to je jedan od koraka ka pomirenju, čini se mnogo značajniji od susreta Nikolić-Jahjaga, kojima kao da je Idrizi posvetio odličan i precizan naslov zbirke Zveri vole otadžbinu.

Dva su dominantna poetičko-tematska toka u ovom izboru iz Idrizijeve poezije. Prvi, koji je otvoreno politički nosi u sebi glasove Vitmena i još više Ginzberga, predstavlja ono što bismo mogli nazvati kosovskim Urlikom i drugi koji je značajno smireniji, refleksivniji, ljubavniji i u kojem mahom odzvanjaju Rilke i pojedini italijanski pesnici koje Idrizi prevodi. Međutim, zbirku otvaraju dve pesme, koje su predstavljene kao slike u ogledalu, odnosno dve strane medalje, tačnije dva lica iste zveri: „među likvidiranima je bio i umobolnik“ govori o stravičnom zločinu koji su počinile srpske snage, a „među ubijenima je bila i usamljena baka“ govori o zločinu nad nevinom staricom koji su počinili Albanci dok su „čistili“ teren. Ovim činom isticanja zločina s obe strane u prvi plan, Arben Idrizi ne relativizuje, niti pokušava da kaže „svi su ubijali“ ili „bilo je logora na sve strane“, već ističe ono što je rekao već u naslovnoj metafori. Balkanska verzija ljubavi prema otadžbini, ljubavi prema jednoj tako gnusnoj ideji koja zahteva tuđe ljudske žrtve nije čovečanska, već zverska i sa koje god strane dolazila ona nije drugačija. Ne postoji „svetija“ otadžbina, ne postoji „bolja“, sve su jednako grozne i krvave jer svaka zahteva da se u njeno ime ubija.

Postavivši tako okvir za svoje pevanje, Idrizi će iz svih oružja raspaliti po aktuelnoj i svakoj vlasti koja nastaje u smutnim vremenima nakon rata, u trenucima kada se ideali zbog kojih su mnogi položili svoje živote u potpunosti izneveravaju. On za sebe može da kaže da je „čedo rata“, onaj koji je prevaren u miru, onaj koji sada vidi čemu je sve ono ubijanje vodilo. Čitava ta mašinerija laži i zločina, najviše prema sopstvenom narodu, biće demaskirana u najupečatljivijoj pesmi prvog dela knjige „navalite vi nerasti demokratije da ovladate zemljom“. Ovi stihovi mogli su nastati, sa istom količinom besa i sa istom argumentacijom i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u Srbiji i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije na kojem se tokom ratova formirala elita koja svoje bogatstvo i moć ima da zahvali krvi nedužnih i lažnim idealima u čije su ime slali tuđu decu u rat. Koristeći tešku i pojačanu retoriku, ponavljanja, dugačak slobodan stih koji se gotovo izjednačava sa prozom, Idrizi ne govori, ne peva, on urla, grmi, on deluje kao starozavetni prorok ili ovovremeni jurodivi prosjak koji kune sve(t) oko sebe. Njegov jezik je težak, pomešan sa psovkama, koristi upečatljive slike i poređenja, naizgled očišćen od onog lirskog, istančanog i nežnog. Međutim, ovaj jezik je prilagođen izrazu i efektu koji želi da postigne. Ovaj segment njegove knjige krvav je koliko i stvarnost koju opeva. Pesnik je nemilosrdan prema onima koje napada, a ironičan prema sebi i onima koji su mu slični.

Od dela knjige koji nosi naziv Anđeo u ruševini hrama, a koji se nalazi skoro na polovini zbirke, poetika i tematika se značajno menjaju. Ton se stišava, a političke teme menjaju se refleksivno-ljubavnim. Već prva pesma ove nove celine nosi naziv „Ljubav umiva dušu“. Pesnik je ostao zgađen politikom, on je rekao svoje, on nije ćutao i zabio glavu u pesak, ali njegov bes i njegovo urlanje su poput Sartrovog „pevanja u pustinji“. Upravo stoga traži nešto što je potpuno drugačije, nešto što je iznad svakodnevnice, nešto što će da „umije dušu“. Čim pomene ljubav i dušu, pesnik mora da uspostavi kosmogoniju, mora da prizove boga i anđele, ali on to ne čini da bi uspostavio neku krutu religiju i uspostavio patrijarhalni poredak sličan islamu ili hrišćanstvu. Upravo suprotno, njegova kosmogonija se zasniva na ovozemaljskoj ljubavi između muškarca i žene, na sladostrasnoj i telesnoj ljubavi između ljubavnika i taj trenutak vrhunca, orgazma, ako želite, to je trenutak kosmogonijskog rađanja i istovremeno, ma koliko to paradoksalno zvučalo, batajevskog umiranja sveta. Jasno je da je njegova metaforika - koja će uslediti iza naslova koji pominje anđela i hram - monoteistička, ali ona je, kao i kod Rilkea, potpuno privatna. U pitanju je, da tako kažem, privatni monoteizam Arbena Idrizija.

Kombinujući ono što bismo nazvali „politikom“ sa „ljubavlju“ i „metafizikom“ (ove pojmove pišem pod navodnicima da bih ih relativizovao, da ih ne shvatimo u apsolutnom smislu) ili da iskoristim Kišovu metaforu „komesara“ i „jogina“, Arben Idrizi piše izuzetno sugestivnu poeziju koja će čitaocu dati mnogo. Njegova beskompromisnost da kaže šta mu je na umu, ali i liričnost koja mu omogućava da bude nežan kao „oblak u pantalonama“, retke su sposobnosti u današnjoj poeziji, posebno na tlu bivše Jugoslavije. Zato je izuzetno važno što nam je omogućeno da čujemo njegove reči.

star
Oceni
4.11
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi