Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Read on: Aleksandar Gatalica, Veliki rat

Pompezna panorama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagradu

Photo: Milica Jovanović

Postoji zaista mnogo književnih dela koje se bave Prvim svetskim ratom. Čak i u ovdašnjoj književnosti ova tema predstavlja jedan od važnijih identitetskih narativa, onih koji govore o nama kao herojima i mučenicima istovremeno, uloga koju ljudi u Srbiji istinski vole da igraju odvajkada, istovremeno zaboravljajući da vrate krvavi nož u kanije, što sliku definitivno kvari, iako to najčešće ne primećuju oni koji se u patriotska prsa busaju. S druge strane, mora se priznati da je, za razliku od evropskog doživljaja stvari koji glorifikuje Prvi, Drugi svetski rat mnogo interesantniji za narode sa postjugoslovenskog prostora jer je on, čini se, neposrednije uticao na savremeno stanje preko ratova devedesetih, a s obzirom da u Srbiji istinu o njemu uporno pokušavaju da promene, on na ovim prostorima još traje.

Teatralno izjednačavanje partizana i četnika ipak nije sprečilo Aleksandra Gatalicu da nedavno objavi roman Veliki rat koristeći kao naslov britansku sintagmu kojom se označava sukob na prostoru Evrope, Bliskog Istoka i Severne Afrike u periodu od 1914. do 1918. godine. Ovaj roman trebalo bi da nam prikaže prave razmere tog svetskog rata i da i srpsku stranu medalje ubaci u okvire koje zaslužuje, odnosno da je prikaže onoliko važnom koliko je odista bila. Ideja koja je vodila pisca trebalo je da, metaforički govoreći, razbije ogledalo u kojem se ogleda nacionalni ponos i da od tih krhotina načini novu sliku, fragmentarnu, postmodernističku, onu koja će vodeće narative dovesti u pitanje. Upravo zbog toga on se nije zadržao samo na likovima iz Srbije nego je zahvatao po čitavoj Evropi opisujući jednako događaje iz Rusije, Francuske, Nemačke, Austrije i Turske. Roman koji je podeljen po godinama rata prati veliki broj paralelnih priča i sve one skupa trebalo bi da nam daju neki utisak o Velikom ratu, kao i da nas nateraju na preispitivanje sopstvenih uverenja i saznanja koja o njemu posedujemo. Jedino pitanje ostaje u kolikoj meri je roman uspeo to da učini, a meni se čini da nije uopšte, štaviše da se radi o ambicioznom tekstu koji gromopucatelno objavljuje svoje namere, ali ih nikako ne ostvaruje. Drugim rečima, razbijeno ogledalo nam, kao čitaocima, ne pomaže da dobijemo drugačiju sliku o istorijskim događajima i sledstveno tome da svet u kojem živimo razumemo bolje, pa se postavlja pitanje zbog čega je ogledalo uopšte i razbijano.

Pisac/spisateljica koji se poduhvate ovako velikog narativa trebalo bi da imaju jasnu motivaciju zbog čega to čine. Naime, u idealnim uslovima pisanje počinje kao potreba da se neke stvari saopšte, dakle kao vid komunikacije između autora i zamišljenog čitaoca. Ono što po mom mišljenju nedostaje iza romana Veliki rat jeste što se ne vidi zbog čega je on napisan. Ne oseća sa unutrašnja potreba da taj tekst izgleda ovako kako izgleda i zbog toga u tekstu nema nikakvog prostora za identifikaciju. U tom smislu je to bespotrebna knjiga, ona je bez ikakvih problema mogla da ostane nenapisana jer ne predstavlja ništa više od stilske vežbe u relativno velikoj formi. Pompeznost i šepurenje su jedino što ovaj tekst zaista krasi, ali to ne bih nazvao vrlinama.

Nedostatak motivacije se ogleda i na mikroplanu. Jedna od odlika teksta je upotreba fantastičnih detalja koji bi trebalo da nečemu služe, a ne da budu samo dekor koji se pretvara u kič. Uzmimo primer “neme mise” (sic!) u Sabornoj crkvi u Beogradu po ulasku regenta Aleksandra sa oslobodiocima u grad. Na stranu to što se u pravoslavnim crkvama mahom služe liturgije, ali konstruisati scenu u kojoj popovi služe obred bez pojanja i “Svi kao da su se slili u jedinstvenu neverovatnu siluetu jednog organizma koji ne nalazi reči kojima bi izrazio radost zbog oslobođenja...” može samo jedan samozaljubljeni pompezni dekorater. Ovakve fantastičke konstrukcije u najlošijem maniru Milorada Pavića u masi narativnih rukavaca možda ne služe određenoj svrsi, ali uzete kao detalj imaju težinu nacionalnog kiča.

Upravo je kič jedna od konstanti ovog romana. Bez obzira što Aleksandar Gatalica u romanu pokazuje zavidnu erudiciju i količinu istraživanja koja nije svojstvena velikom broju autora i autorki u ovdašnjoj književnosti, sklon je preterivanju koje veoma često sklizne s onu stranu dobrog ukusa. Nedostatak ironijske distance, odsustvo svakog “hladnog” glasa koji bi čitaocima dao određenu mogućnost manevra, mogućnost da se odmaknu i stvari sagledaju iz dodatnog ugla jeste priličan problem i zbog toga se čak i ono što bi moglo da bude zanimljivo, mesta na kojima bi mogla da se pronađe autentična emocija i intelektualno zadovoljstvo, proklizavaju preko linije razgraničavanja između umetnosti i kiča.

Roman je, paradoksalno, istovremeno i obiman i kratak. Panoramski presek četiri godine rata, na prvoj liniji fronta ali i u pozadini, nije moguće sabiti na uverljiv i književno plauzibilan način u 483 strane teksta. S druge strane, većina romana koji danas izlaze nemaju više od 300 strana koje se postavljaju kao neka vrsta psihološke granice za čitaoce obeshrabrene “debelim” knjigama. Ovaj sukob između tržišnog i književnog uzeo je danak narativu i prinudio pisca da na neki način ekonomiše, upotrebljava fantastiku radi metaforike, ali i da mu neki likovi jednostavno potonu u masi. Naime, koristeći neke od istoriji poznatih ličnosti i mešajući ih sa običnim svetom autor je hteo da da zaokruženu sliku, da prođe čitavu stratifikaciju društva što je tolstojevska ambicija, bez grofovog umeća dakako. Upravo zbog te količine, većina likova su tek siluete, nisu stigli da se se razviju čak ni do tipa, a kamoli do lika koji bi trebalo da ima određenu dubinu, zaobljenost, kako je to nazivao E.M. Forster.

Istorijski romani pišu se često sa određenim viđenjem povesti, odnosno žele da pokažu da u ljudskom trajanju postoji izvesna svrha ili pak njeno odsustvo. Često se u njima pokazuje uloga pojedinca i/ili kolektiva u vrtlogu istorije. Veliki rat nije takav roman, što bi moglo da predstavlja pozitivnu promenu da u njemu postoji potencijal da kritikuje nekakvo shvatanje istorije ili bilo čega. Međutim, on je samo snop priča skupljen u jedno i povezan šarenim nitima kitnjaste retorike, bez dubljeg smisla. Ako vam se to čini dovoljno, a vi izvol’te, svakako mu književni bukmejkeri daju najviše šanse da osvoji Ninovu nagradu.

star
Oceni
3.80
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija