Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (6)

Read on: Igor Marojević, Kroz glavu

Njegošoidi na slobodnom tržištu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: blogs.reuters.com

Knjiga Kroz glavu predstavlja pisca u donekle novom svetlu, ne samo kao društveno odgovornog već i kao društveno osetljivog intelektualca, a ova vrsta osetljivosti je nešto što nam veoma često nedostaje. Zbog toga i zbog svega ostalog eseji Igora Marojevića predstavljaju veoma važnu knjigu za koju se nadam da će uprkos pomenutim teškoćama, stići do što većeg broja čitalaca

Photo: MJ

Ako postoji potcenjena literarna forma u poslednjih dvadest godina, koje su uopšte uzev strahovito potcenile kako književnost tako i kulturu uopšte, onda je to esej. Od Monetenjevih tekstova ovaj žanr je doživeo zaista lepih tenutaka, a i u ovdašnjoj književnosti nije da nije imao značajnih primera – setih se namah dva vrsna – Vojislava Despotova i njegovog Vrućeg psa ili skorijeg primera poput Nikolaidisovog Homo suckera. Bez obzira, dakle, na to što je saznajno komentatorska funkcija kudikamo izraženija nego u ostalim žanrovima, esej mora da nas privuče i svojim književnim, rekli bi neki stilskim kvalitetom. Ovo je pre svega posledica činjenice da ljudi svoje misli verbalizuju, te stoga jasna misao može biti samo ona koja ima adekvatnu verbalizaciju. Bez obzira na to, retko se koji izdavač odlučuje da objavi knjigu eseja, a o “popularnosti” žanra govori da je u moru književnih nagrada i priznanja, veoma mali procenat onih koje se dodeljuju za esejistiku.

Druga značajna odlika današnje esejistike jeste činjenica da se ona mahom preselila iz papirnog oblika u virtuelni, odnosno na Internet. Portali poput E-novina, Peščanika, Analitike, Bookse, Byke, Autonomija.info, a u novije vreme Prolettera i mnogih drugih koje izostavljam samo zbog ekonomije nabrajanja, postali su mesto na kojem se može naći najkvalitetnija esejistika koja sve ređe dobija svoj ukoričeni oblik. Pored portala, tu su i blogovi kao mesto na kojem je moguće pročitati odlične esejističke tekstove. Sve ovo navodi na zaključak da je esej uprkos svojoj retkoj knjižnoj pojavi jedan od najživljih žanrova i da je on verovatno onaj koji se najbrže prilagodio novim tehnologijama, što je za svaku pohvalu.

Ipak, povremeno se dešavaju čuda, pa neki pisac stekne priliku da ukoriči svoje dugo godina i na raznim mestima pisane eseje i onda dobijamo vrednu knjigu koja predstavlja kako uvid u autorovu kuhinju ideja (da upotrebim Kišovu metaforu), tako i jasne stavove povodom pitnja koja nadilaze relativno usko polje (auto)poetike. Kroz glavu Igora Marojevića (Dosije, 2012) poslednji je primer ovakve knjige i odmah pada u oči činjenica da je ona objavljena za malog, meni nepoznatog izdavača. To odlično ilustruje činjenicu da bez obzira na poznatost i priznatost autora unutar polja srbijanske književnosti, on nije dobio priliku da svoje inače zanimljive i provokativne eseje objavi u nekoj prestižnoj izdavačkoj kući. Nije da to nešto utiče na kvalitet teksta, ali činjenica je da će sa knjigom biti distributivnih poteškoća, drugim rečima moći ćete da je nađete na jednom ili dva mesta u glavnom gradu, a u provinciji verovatno nigde. I to opet nije posledica neagilnosti izdavača, već činjenica da smo suočeni sa onim što je u svojim tekstovima često isticao Dejan Ilić – smrću nezavisnog knjižarstva.

Ove dve stvari, situacija sa izdavaštvom i distribucijom u oblasti esejistike i nezavisno knjižarstvo logički su povezane. I jedna i druga ističu i u prvi plan stavljaju jasan i beskompromisan stav i samim tim smetaju vladajućem establišmentu, jedna činjenicom da mu govori ko je i kakav je, a druga odbijanjem da se potčini zakonima “tržišta” koje diktiraju veliki igrači. Zbog ovoga su i jedna i druga osuđene na propast osim ako se ne mi kao čitaoci i kupci/korisnici ne pobunimo. Pobuna koja bi stala u odbranu dostupnosti knjiga esejistike i nezavisnog knjižarstva značila bi poziv na kritičko mišljenje i delanje, značila bi sledstveno tome borbu za promenu dominantnog kulturnog modela.

Naizgled nisam rekao mnogo o knjizi Kroz glavu Igora Marojevića, međutim sve sam vreme pričao o njoj. Pomenute teme su pored tema savremenosti, odnosno još nedosegnute dvadesetprvovekovnosti i diskriminacije one koja najviše zaokupljaju autora. Njegova referentna tačka je sopstveno autorsko i životno iskustvo, posebno često poređenje između Katalonije i Srbije, države u kojima je živeo i stvarao, a među kojima on povlači dosta ubedljive paralele, koje naravno ide na štetu ove na čijem je jeziku nastala knjiga. Možda me kao nekoga ko je delimično čitao Marojevićevu prozu, intervjue i publicistiku rasutu po različitim medijima nije iznenadio njegov stav o situaciji u srbijanskoj književnosti koju on najčešće duhovito smešta na prelaz iz dvadesetog u devetnaesti vek, a o pesnicima koji predstavljaju dominantan duh epoohe govori kao o “njegošoidima”. Ono što me je zaista dojmilo i ono na čemu sam Marojeviću kao autoru ovih eseja zaista zahvalan jeste njegov, odista beskompromisan stav protiv svake vrste diskriminacije, bila ona rodna, rasna, verska, usmerena prema osobama sa invaliditetom ili prema osobama zaraženim virusom HIV-a.

Ovakva gotovo opsesivna borba, koja često i na žalost, liči na donkihotovske okršaje sa vetrenjačama, predstavlja zadivljujuće i, rekao bih čak, obavezujuće čitalačko iskustvo, u smislu da Marojević zaista postavlja standarde prema kojima bi trebalo da se ravnamo. U tom smislu knjiga Kroz glavu predstavlja pisca u donekle novom svetlu, ne samo kao društveno odgovornog već i kao društveno osetljivog intelektualca, a ova vrsta osetljivosti je nešto što nam veoma često nedostaje. Zbog toga i zbog svega ostalog eseji Igora Marojevića predstavljaju veoma važnu knjigu za koju se nadam da će uprkos pomenutim teškoćama, stići do što većeg broja čitalaca.


star
Oceni
4.02
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak