Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Kristi Braun, Moja leva noga (Prometej 2011)

Preći unutrašnju granicu

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: media-imdb.com

Ono što je verovatno najstrašnije i najuvredljivije, o čemu Kristi Braun piše s posebnom gorčinom, jesu osećaji sažaljenja i saosećanja. Naklonost i ljubav su ono za čim svi tragamo, ali se u slučaju osoba sa invaliditetom one najčešće zamenjuju saosećanjem koje uvek već potvrđuje njihova fizička ograničenja. Prvi susret sa ovom pojavom kroz ljubav prema Dženi zauvek menja Kristija i njegov život postaje unutrašnja drama između nade i razočaranja u svet i ljude

Photo: MJ
Postoje knjige koje svojim značajem nadilaze prosto čitalačko interesovanje unutar jezika u kojem su nastale. Nema ih previše, ali pojave se s vremena na vreme. Svaka kultura bi trebalo da ih prevede, da ih usvoji, da im na neki način posveti pažnju i da ih uvrsti u javno dobro. Jedna od takvih je i Moja leva noga Kristija Brauna, koja se nedavno pojavila u izdanju „Prometeja“ i centra „Živeti uspravno“, a koju je na srpski jezik prevela Milica Ružičić Novković i tekst opremila instruktivnim predgovorom. 

Svi se verovatno sećamo filma Džima Šeridana Moje levo stopalo sa briljantnim Danijelom Dej Luisom u ulozi Kristija Brauna, slikara i pisca obolelog od cerebralne paralize. Međutim, sada je pred nama knjiga prema kojoj je snimljen film i koja nije samo dobar predložak za oskarovsku glumačku bravuru, već i ozbiljan roman koji na književno uverljiv način problematizuje bivanje različitim i u punom svetlu pokazuje borbu kroz koje osobe sa invaliditetom prolaze na putu ka društvenom prihvatanju i priznanju. Ovaj autobiografski roman sačinjen je od niza epizoda od kojih svaka ima svoju unutrašnju dramu i ritam. Od prve bitke da levom nogom napiše slovo „A“, preko uspona i padova, nadanja i razočaranja u pogledu lečenja i uspeha, odluke da se jedini samostalni oblik komunikacije sa spoljašnjim svetom žrtvuje zarad oporavka, pa do borbe sa fantomima književnog stvaranja koji su se na zadovoljstvo čitalaca širom sveta završili sa velikim uspehom. Gradacijska struktura romana je toliko uverljiva a narativna perspektiva tako pažljivo konstruisana da čitalac zajedno sa Kristijem Braunom otkriva stepene njegove invalidnosti, odnosno različitosti. U pogledu sticanja potpunog uvida u sopstvenu situaciju prelomno je poglavlje u kojem se narator prvi put zaljubljuje u devojčicu iz susedstva Dženi.

Svakako da je najvažnija osobina ove knjige prilika da se kroz književno dopadljiv i ubedljiv narativ stekne uvid, bolje upoznaju i konačno shvate potrebe osoba sa invaliditetom. Naizgled, jednostavna stvar, zar ne? Svi smo mi savremeni i civilizovani građani i građanke koji imaju razumevanja za drugost i različitost. Bojim se da je stvarnost daleko od ove idealizovane slike. Počevši od problema pristupačnosti, osobe sa invaliditetom se na svakom koraku susreću sa teškoćama. I ono što je verovatno najstrašnije i najuvredljivije, o čemu Kristi Braun piše s posebnom gorčinom, jesu osećaji sažaljenja i saosećanja. Čini mi se da je najvažnije poruka knjige, odnosno ona koja s jednostavnošću i uverljivošću književnosti stiže do čitalaca, upravo ova surovost sažaljenja. Naklonost i ljubav su ono za čim svi tragamo, ali se u slučaju osoba sa invaliditetom one najčešće zamenjuju saosećanjem koje uvek već potvrđuje njihova fizička ograničenja. Prvi susret sa ovom pojavom kroz ljubav prema Dženi zauvek menja Kristija i njegov život postaje unutrašnja drama između nade i razočaranja u svet i ljude.

Pored književne vrednosti koju Braunov narativ poseduje, čijem je nastanku, uostalom, posvećen dobar deo knjige, tom rvanju gotovo samoukog pisca koji ima priču, ali ne zna kako da je ispripoveda, Moja leva noga otkriva i neke fascinantne činjenice iz života mnogobrojne radničke porodice u Irskoj sredinom dvadesetog stoleća. Ipak, u jednom prilično zatvorenom društvu, siromašnom i duboko religioznom, prepoznavanje istinskih potreba osoba sa invaliditetom je na veoma visokom nivou. Ne samo što je Kristi Braun podršku našao u porodici, najviše majci koja je pored njega rodila još dvadeset dvoje dece, već mu i okruženje pruža jednako čvrstu podršku: od podrške unutar crkvene zajednice, oličenoj u hodčašću u Lurd, pa do medicinskih struktura koje osnivaju kliniku za cerebralnu paralizu gde se već tih kasnih četrdesetih i ranih pedesetih godina nalazi i jedno odeljenje u kojem se deci predaje osnovnoškolsko gradivo.

Kristi Braun je svoj narativ ograničio trenutkom u kojem stiče prvo književno priznanje, odnosno scenom u kojoj javno čitanje poglavlja iz knjige što ju je čitalac upravo završio, nailazi na opšte odobravanje preko pet stotina sugrađana i uglednih gostiju na jednom dobrotvornom koncertu u Dablinu. Ovaj svojevrsni postmoderni postupak u kojem se narativ zatvara u autoreferencijalnosti nije smišljen kao jeftin književni trik. On dobija na značaju kao paradigma uspeha, kao egzemplar borbe u kojoj je moguće pobediti, kao motivacijski tekst čije granice daleko premašuju okvire u kojima nastaje, on suštinski predstavlja jednu od najlepših osobina književnosti da nas uveri kako je i ono što je naizgled nemoguće moguće, kako su granice ljudskog bića linije koje neprekidno treba prelaziti, probijati i širiti. Jednako kao i granice kulture i književnosti u kojoj roman Kristija Brauna zasluženo zauzima visoko mesto.

star
Oceni
4.63
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak