Read on: Ajla Terzić, Mogla je biti prosta priča

Zubar, krombi kaput i dve lezbijke

Piše: Vladimir Arsenić

Veličina slova:

Photo: betterphoto.com

Knjiga Ajle Terzić je slab roman koji bi, da je kojim slučajem junak umesto Roze neki momak, mogao bez problema da se prodaje u roto formi, i bio bi zaista ono što mu ime kaže. Ovako, pojačan nabojem „nedozvoljenog“, roman se izdaje za književnost – nažalost, bezuspešno. LGBT populacija će očigledno još da pričeka na svoj roman od autora/ki iz regiona i Srbije. „Mogla je biti prosta priča" mogla bi im biti samo uvreda

Photo: MJ

Kada je Vejn But (Booth) u teoriju uveo „podrazumevanog autora“ (implied author) učinio je to da bi umetnuo međuinstancu između naratora (pripovedača) i autora kao stvarne, istorijske ličnosti. To mu je bilo potrebno da bi istorijskoj ličnosti sa leđa skinuo breme odgovornosti za iskaze naratora, ali i da bi dozvolio da autori ne misle ono što njihovi pripovedači govore. Naime, stav naratora, posebno kada je on bezličan i blizak glasu podrazumevanog pripovedača, nije nužno i stav autora, štaviše može se od njega dijamantralno razlikovati. Istovremeno, podrazumevani autor trebalo bi da preuzme na sebe krivicu i spasi stvarnog autora nepotrebnih i često veoma složenih optužbi, koje mogu da imaju ozbiljne posledice. Ova razlika između stvarne ličnosti i one koju podrazumeva tekst, odnosno one koju čitaoci stvaraju na osnovu teksta, jedno je od škakljivih mesta naratologije, a bogami i pravne teorije i uvek zavisi od konteksta, od referencijalnosti, drugim rečima od značenja koje je moguće iščitati u datom istorijskom, društvenom, a verovatno i psihološkom okruženju autora.

Ako, na primer, Ajla Terzić - mislim na podrazumevanu autorku - u svom poslednjem romanu Mogla je biti prosta priča (Rende/Sandorf, 2011) piše o lezbijskoj ljubavi, da li iz toga neumitno proizilazi da stvarna osoba ima homoseksualnih sklonosti? Naravno da ne. Nikakvi afiniteti i sklonosti stvarne osobe ne proizilaze iz stavova koje iznosi njena naratorka. Ovo je važno reći u kontekstu ovog romana da bi se izbegla svaka polemika na LGBT temu jer Ajli Terzić je ona daleka i to definitivno nije bio njen cilj. Pitanje koje sledi jeste zbog čega se onda podrazumevana autorka odlučila da fabulu osmisli na taj način – odnosno da u nju ubaci ljubav između dve mlade žene. Čini mi se da je to ključno pitanje za tumačenje ovog romana: da je Ajla Terzić (stavovi stvarne osobe me ne zanimaju, oni su njena privatna stvar) odlučila da se ozbiljno pozabavi problemima jedne manjinske grupe, onda bi ovaj roman mogao da ima smisla. Ovako se stiče utisak da se ona, naprotiv, svemu tome podsmeva, posebno što su njeno referentno polje tekstovi grupe Bijelo Dugme, pa makar ih pisao i Duško Trifunović.

Glavni problem leži u tome što naratorka klizi od tačke potpunog znanja, odnosno one najbliže podrazumevanoj autorki, do tačke u kojem se znanje i prenošenje informacije vezuje uz perspektivu protagonistkinje Esme i zbog toga ostaje nejasno da li je u pitanju ironijska distanca koju podrazumevana autorka ima prema svojoj naratorki ili ne. Ako je u pitanju ironija onda je trebalo biti dosledniji u praćenju perspektive protagonistkinje. Takođe, ako je ironija nameravana, onda moramo imati referentnu tačku na koju bi se ironija odnosila. Ona ne postoji u romanu, a bojim se da bi potraga za njom u referentnom polju potrajala predugo. Ako ironija nije nameravana, onda je roman zaista ostao na nivou vikend ljubavnog romana koji piše razočarana tinejdžerka u višim razredima osnovne škole. Frazirajući u rasponu od spomenara do ženskih časopisa, Ajla Terzić kao da se podsmeva jednom ozbiljnom problemu kakav je otkrivanje Esminih istinskih seksualnih sklonosti.

Ovaj problem se sa makro plana čitave ideje, odnosno komunikacijskog potencijala romana preslikava i na mikro plan. Motivacija likova i njihov razvoj unutar romana potpuno su zbrkani, kao da ne postoji nikakvo nijansiranje, ne sledi se nikakav makar i najbanalniji mehanizam koji određene žene tera na određene postupke pod određenim uslovima. Zbog toga likovi deluju kao mehaničke lutke koje se kreću kruto i uz pomoć sile. Esma, bez obzira na svoje prekinuto obrazovanje, na početku romana deluje neuporedivo pametnije nego kada upozna Rozu. Ova, koja je pak za Esmu femme fatale, odjednom, sasvim neočekivano, postaje ljubomorna aktivistkinja koja napušta svoju partnerku ne prihvatajući nikakvo objašnjenje. O Meši, mladom uspešnom zubaru, uvedenom u priču u dugoj početnoj sekvenci koja nema nikakve veze sa ostatkom romana, da i ne govorimo. Njegovo ponašanje je u potpunosti suprotno od očekivanog a da za to uopšte ne postoji valjana motivacija.

Pojedine epizode i likovi kao da nemaju nikakve veze sa romanom. U jednom artificijelnom hronotopu kakav je stvoreni svet romana, sve bi trebalo da bude povezano jedno s drugim, ako ne uzročno posledičnim vezama, ono bar po analogiji. U romanu Mogla je biti prosta priča toga nema. Epizode su nabacane nasumično, bez nekog višeg smisla. Zbog čega dve, sveže zaljubljene devojke odlučuju da se pridruže gomili koja ispred hotela čeka autogram Leonarda Koena, pri čemu nisu baš ni sigurne o kome se radi. Zbog čega je u roman ubačen lik Ikija kojem Esma ne sme da prizna da je zaljubljena u ženu i koji na kraju gine? Šta raditi sa misterioznom pojavom Duška Trifunovića u krombi kaputu? Suviše je ovakvih pitanja koja nemaju objašnjenje ni u euklidovskoj ni u ajnštajnovskoj logici, čak ni u onome što se ovih dana nagoveštava kao postajnštajnovska logika.

Mogla je biti prosta priča je slab roman koji bi, da je kojim slučajem junak umesto Roze neki momak, mogao bez problema da se prodaje u roto formi, i bio bi zaista ono što mu ime kaže. Ovako, pojačan nabojem „nedozvoljenog“, roman se izdaje za književnost – nažalost, bezuspešno. LGBT populacija će očigledno još da pričeka na svoj roman od autora/ki iz regiona i Srbije. Mogla je biti prosta priča mogla bi im biti samo uvreda.