Read on: Franja Petrinović, Almaški kružoci lečenih mesečara

Nepotreban tok svesti

Piše: Vladimir Arsenić

Veličina slova:

Photo: Aleksandar Lučić

"Almaški kružoci..." je treći ovogodišnji roman koji se direktnije ili indirektnije bavi tranzicijom, međutim kao i prethodna dva ("Tito je umro" i "Viktorija") ne uspeva da na adekvatan način, na način objektivnog korelativa, pronikne u srž stvari. To nije ništa neobično, fenomen tranzicije je suviše ambivalentan i neuhvatljiv i nije ga lako staviti u relativno uzak okvir narativnog dela, posebno kada je tekst tako nakinđuren pa se ispod naslaga šminke ne nazire ništa autentično. Lepo je što je Petrinović pokušao da predstavi novosadsku tranziciju, na žalost njegove ambicije i ono što je učinio nikako se ne poklapaju

Photo: MJ

Pitanje naslova književnog dela nije samo marketinški trik, iako u poslednje vreme, u vreme tržišno orijentisane književnosti (bez obzira što je njeno postojanje u Srbiji pod znakom pitanja) naslov prevashodno služi tome. Naziv jednog dela jeste metafora njegovog sadržaja, sublimacija poruke, on je okidač za niz asocijacija koje čitaoca treba da pripreme za čitanje. Uzmite za primer samo neke od najboljih naslova romana na bhsc jezicima: Na Drini ćuprija, Derviš i smrt, Seobe, Povratak Filipa Latinovicza, ili nešto savremenije Vrata od utrobe, Rani jadi ili pak nešto ovogodišnje Bernardijeva soba ili Drenje ili Mein Kampf. Svaki od ovih naslova predstavlja mnogo više od etikete na pakovanju. Inverzija i turcizam u Andrićevom izboru svedoči o hronotopu, ali predstavlja i metafore za podele na Balkanu. U današnjoj književnosti samo Basara sme da nazove svoj roman Mein Kampf, ali to je dobro osmišljen paradoks, lukava kritika sredine u kojoj se roman pojavljuje.

Za razliku od navedenih primera, kad naiđete na naslov Almaški kružoci lečenih mesečara (Akademska knjiga, 2011), kako je svoj poslednji roman i jedan od šest veličanstvenih iz užeg izbora za Ninovu nagradu nazvao Franja Petrinović, čisto sumnjam da ćete imati predstavu o čemu se radi u knjizi, ali sam gotovo siguran da nećete poželeti da je pročitate. Dve su osnovne nevolje sa ovom sintagmom: teško se pamti i ništa ne znači. Nije svako upoznat sa Almaškom četvrti u Novom Sadu, odnosno sa Almaškom crkvom kao popularnim gradskim toponimom. Ako ostavimo to po strani, s obzirom na to da knjiga govori o Novom Sadu, da je, kako pisac reče u nekom od intervjua, Novi Sad glavni lik ovog romana, ostaju nam kružoci lečenih mesečara. Prevodeći ovo na običan zdravorazumski jezik dobićemo neku vrstu terapijske grupe koja se skuplja negde u Almaškoj četvrti čiji članovi međusobno razgovaraju o problemima na koje nailaze nakon izlečenja od somnabulizma. Ovo neodoljivo podseća na čuveni Klub liječenih antialkoholičara iz Matakovićevog Protmana, samo što nije toliko duhovito.

Ova igra sa naslovom nije slučajna jer ovako konfuznom imenu, po staroj latinskoj Nomen omen est, odgovara jednako zbunjen i ničim obuzdan narativ koji u svojoj osnovi odista ima jednostavnu fabulu, ali se o njoj raspreda u predugom i preširoko zahvaćenom sižeu. Roman, drugim rečima, pati od preterane retorike koja svoje ishodište ima u jednom specifičnom vojvođansko/novosadskom književnom proizvodu, ali ga travestira i dovodi do krajnje nelogičnih granica, odnosno pervertira ga u potpunosti (u smislu pogrešne upotrebe). Naime, vojvođanski neoavangardistički pokret koji je svoje predstavnike imao u Vujici Rešinu Tuciću, Vojislavu Despotovu, Juditi Šalgo, Vladimiru Kopiclu, Slobodanu Tišmi oseća se kao u iskrivljenom ogledalu kod Franje Petrinovića. Njegovo oslanjanje na Pisareva i Tišmu u tretiranju Novog Sada dobija potpuno frankenštajnovske razmere u jednom kolažu-montaži koji spaja nespojivo kako u leksici, tako i u smisaonim vezama.

Tema romana, pored očigledne opsednutosti Novim Sadom koji bi trebalo za roman da ima onu ulogu koju Dablin ima za Uliksa – mitsko mesto u nastajanju, jeste učinak večne srpske tranzicije (da citiram jednog prijatelja) koji je uspeo da ogoli svu ljudsku bedu koju smo toliko dugo nosili potisnutu u sebi, toliko smo je dugo sakrivali, a onda su došle devedesete, pa nulte i beda je isplivala i tu je sa nama na površini blatišta kao poslednje uporište, poslednja slamka. Tranzicija, naravno, nije banula u naše živote koji su do tada bili tabulae rasae. Došla je i nakalemila se kao gotovo prirodan nastavak na naše dotadašnje iskustvo i zato glavni lik oko kojeg se plete peripetija, lik odsutnog Danila Nikolića, može da od pristojnog mladića postane diler, navodno u ime viših ciljeva i može sve svoje prijatelje da povuče za nos. Međutim, ovaj zaplet bi mogao da stane u kratku priču, ali je on tu kao neka vrsta žičanog kostura na koji će se nakalemiti ogroman, teški i u velikoj meri nepotreban tok svesti naratora koji služi za slikanje gradskog tranzicijskog pejzaža. Ovo retoričko preobilje je nepotrebno jer se iscrpljuje u beskrajnim ponavljanjima, jer je samo sebi svrha, jer iza naslaga reči i rečenica nema nikakve informacije, nema teleologije. Istina, ima mesečarenja, pa se postavlja pitanje da li je narator zaista lečeni somnabulista ili samo neko ko se pravi da je izlečen, upravo kao liječeni antialkoholičar.

Almaški kružoci... su treći ovogodišnji roman koji se direktnije ili indirektnije bavi tranzicijom, međutim kao i prethodna dva (Tito je umro i Viktorija) ne uspeva da na adekvatan način, na način objektivnog korelativa, pronikne u srž stvari. To nije ništa neobično, fenomen tranzicije je suviše ambivalentan i neuhvatljiv i nije ga lako staviti u relativno uzak okvir narativnog dela, posebno kada je tekst tako nakinđuren pa se ispod naslaga šminke ne nazire ništa autentično. Lepo je što je Petrinović pokušao da predstavi novosadsku tranziciju, na žalost njegove ambicije i ono što je učinio nikako se ne poklapaju.