Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Laslo Vegel, Priče iz donjih predela (Cenzura, 2011)

Forsiranje južnih granica

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: ucsd.edu

"Priče iz donjih predela" čine tri teksta od kojih je onaj centralni, simboličkog naziva "Ispaštanje", zaista jedno od najboljih promišljanja našeg podneblja, njegove problematične istorije, njegovog nejasnog i prevrtljivog odnosa sa Evropom kojoj i želi i ne želi da pripada, a koja s druge strane i želi i ne želi da ga primi. Kada to dolazi iz pera jednog autentičnog čoveka sa margine, koji se tamo nalazi i zbog jezika i zbog prirode sopstvenih izbora, dakle sa mesta na kojem je centrifugalna sila jača od centripetalne i stalno pokušava da ga istisne iz kolektivnog identiteta - onda to ima posebnu težinu jer se sa udaljenosti bolje vidi šta se dešava u centru

Photo: MJ
Postoje mnoge stvari kojima se koristimo kao da su najprirodnije, a ne primećujemo koliko su uslovne. Ako, na primer, pogledate geografske karte primetićete da je sever uvek gore, bez obzira na činjenicu da je zemlja okrugla te da dvodimenzionalni prikaz geografskog predela ne mora da bude tako orijentisan. S tim u vezi, postoji još jedna stvar koju manje-više prihvatamo zdravo za gotovo – ono što je gore/severno je gotovo po pravilu razvijenije nego ono što je na jugu. To ne važi samo za severnu Zemljinu hemisferu, već je to tačno i za države, ali i gradove (na primer London, čak i Beograd). Pored toga, ljudsko razmišljanje, posebno u novom veku je izrazito antropocentrično, pa se "gore", odnosno "sever" povezuje sa glavom i umovanjem, a ono što je dole, "na jugu", sa nečim što je telesno/prljavo.

U ovom ključu interesantno je kad Laslo Vegel svoju poslednju knjigu eseja, u sjajnom prevodu Arpada Vicka, nazove Priče iz donjih predela. Iako je sasvim jasno, kada se u vidu ima podnaslov berlinski tekstovi, da se misli na geografske predele donje, odnosno Vojvodinu iz koje autor dolazi, metonimija u kojoj se država i/ili mesto iz kojeg je pisac, zameni rečju donji može da zvuči, a ja bih rekao i treba da zvuči, prljavo-telesno; pritom, ne mislim na ljudsku seksualnost, već na druge ljudske prljavštine kojima su ljudi, u našim, donjim dakle, predelima skloni. Međutim, ako bih jednom rečju trebalo da opišem poziciju iz koje piše, misli i pripoveda Laslo Vegel onda bi to bila reč granica. Pisac se neprekidno samoposmatra i samoopisuje kao neko ko želi da pređe granicu, da prodre i bude primljen u jedan stalan identitet, ali mu je to onemogućeno upravo njegovim početnim graničnim identitetom – on nije ni Mađar, ali nije ni Jugosloven-Srbin. On nije ni Evropljanin, ali nije ni Balkanac. On poseduje hibridni identitet koji naziva Jugomađar i koji
ne može da bude jasan u Evropi koja, bez obzira na deklarativni nadidentitet Evropljanina/Evropljanke, podrazumeva jasnu podelu na nacionalno hegemonističke i homogene države.

Ipak, problem ne leži isključivo u Evropi, iako ona u očima subjekta naracije nije nimalo nevina. Problem leži u komplikovanom komunističkom nasleđu, u lažima i identitetskim neslobodama u kojima smo stasavali u SFRJ, a koje su, kao po najprostijoj šemi iz termodinamike kojom se Frojd obilato služio, pod prejakim pritiskom dovele do razorne erupcije što je zbrisala zajedničku nadnacionalnu državnu tvorevinu.

Pokušavajući da odgovori na pitanje ličnog odnosa prema Evropi koji nije jednodimenzionalan, Laslo Vegel dolazi do ličnog pogleda na ono što bi se nazvalo dvosmernom dinamikom odnosa na relaciji (bivša) SFRJ - Evropa. Možda su zbog toga, kao književni simboli, kao lajtmotivi za opis te složenosti uzeti Trst, Titova smrt, tvrdokorni nemački pukovnik iz Drugog svetskog rata koji nije želeo da bude razmenjen i da se vrati pod Hitlerovu komandu i Lenka, piščeva mladalačka ljubav koju je otac oterao od kuće kada mu je dovela verenika Nemca.

Priče iz donjih predela čine tri teksta od kojih je onaj centralni, simboličkog naziva Ispaštanje, zaista jedno od najboljih promišljanja našeg podneblja, njegove problematične istorije, njegovog nejasnog i prevrtljivog odnosa sa Evropom kojoj i želi i ne želi da pripada, a koja s druge strane i želi i ne želi da ga primi. Kada to dolazi iz pera jednog autentičnog čoveka sa margine, koji se tamo nalazi i zbog jezika i zbog prirode sopstvenih izbora, dakle sa mesta na kojem je centrifugalna sila jača od centripetalne i stalno pokušava da ga istisne iz kolektivnog identiteta - onda to ima posebnu težinu jer se sa udaljenosti bolje vidi šta se dešava u centru. A kada se, kako reče Milan Milišić, još jedan vrhunski intelektualac i književnik problematičnog identiteta, sve to do tančina beleži na pisaćoj mašini sopstvene kože, u onom, dakle, registru koji pripada velikim piscima, onda su ti uvidi dragoceniji. Nazivajući glavni deo knjige Ispaštanje, Vegel nije pokušao da kupi čitaoce jeftinim viktimizatorskim diskursom kojim bi od sebe ili od stanovnika s ovih prostora napravio žrtve. Naprotiv, on je neprekidno autoironičan, spreman da ismeje svoju poziciju. On neprekidno, kao večiti Drugi u svetu u kojem živi, pokušava da razume one oko sebe, one koji su u poziciji moći i da ih, što je najvažnije, ne osudi. On završava Ispaštanje slikom Nemca koji sedi ispred televizora, posmatra rušenje Zida i neprekidno ponavlja naslovnu reč eseja kao formulu koja sublimira naše iskustvo istorijskih bića.

Vegelova proza nije moralizatorsko popovanje o tome gde grešimo i kako treba da se ponašamo. Ona nije mesto sa kog neko ko je u posedu znanja, stoji za predikaonicom i obasipa nas svojim mudrim rečima. Ne, ona je upravo ono što reč esej etimološki i znači – ispitivanje, testiranje. Ona u sebi sadrži sve kategorije književno-umetničkog teksta i zbog toga je čitljiva i laka za kontekstualizaciju. Poslednji tekst u knjizi čak pokušava da svojom formom odgovori na pitanje iz naslova - What is Yugoslavia. Ako mislite da znate odgovor na to pitanje, ali i ako niste baš sigurni u njega, pročitajte ovu knjigu. U njoj sasvim sigurno nećete naći lak i jednoznačan odgovor.

star
Oceni
4.42
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak