Mi smo Titovi, Tito je naš

Svake godine iz Umaga kreće Titova štafeta mladosti

PHOTO: www.jutarnji.hr

Ju­go­sla­vi­ja iz ju­go­no­stal­gič­nog dis­kur­sa kao ta­kva ni­ka­da ni­je po­sto­ja­la, to je nje­na uto­pij­ska si­mu­la­ci­ja, Ju­go­sla­vi­ja ka­kva je tre­ba­lo da bu­de, ze­mlja sno­va, očišćena od svih stvar­nih sla­bo­sti i gre­ša­ka, da­kle ne­ka­kva so­ci­ja­li­stič­ka Ze­mlja dem­be­li­ja; a ta­ko je i s Ti­tom. Iro­ni­ja je da su od­va­žni Bro­zov op­ti­mi­zam, obe­ća­nja i na­po­ri za stva­ra­nje bo­ljeg ži­vo­ta za ju­go­slo­ven­ske na­ro­de pre­ži­ve­li sa­mo u ima­gi­nar­nom sve­tu no­stal­gi­je (Titostalgija, Mitja Velikonja)

VELIKI JUBILEJ MALE BIBLIOTEKE: Povodom 40. rođendana Biblioteke XX vek, e-Novine će narednih dana donositi odlomke iz knjiga koje je ta izdavačka kuća objavila. Biblioteka XX vek organizuje 27. oktobra, od 19 do 22 sata, tradicionalni alternativni sajam knjiga u CZKD. Sva njihova izdanja možete da pogledate ovde.

ZAKLJUČAK

On je bio mr­tav pri­je ne­go što se ro­dio.
Cr­no­gor­sko-pri­mor­ski mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je[4]

Sva­ki od ovih (kon­tra)ar­gu­me­na­ta je u iz­ve­snom smi­slu ta­čan, po­sto­ja­nost Bro­zo­ve omi­lje­no­sti delimič­no se mo­že i ta­ko ob­ja­sni­ti, ma­da je sve to za­jed­no ne­do­volj­no da bih mo­gao da od­go­vo­rim na pi­ta­nja ko­ja sam po­sta­vio u uvo­du i da ob­ja­snim ovu po­ja­vu u ce­li­ni. Slič­no je i s ju­go­no­stal­gi­jom, za ko­ju po­sto­ji niz in­stant ob­ja­šnje­nja ko­ja, me­đu­tim, te­ško mo­gu da ob­u­hva­te nje­nu ša­ro­li­kost. No, širina ove po­ja­ve i mno­štvo pri­me­ra ne tre­ba da za­ve­du či­ta­o­ca. Već u uvo­du sam iz­ri­či­to upo­zo­rio da ti­to­stal­gi­ja ni­je op­šta i ma­sov­na po­ja­va, da u dru­štvu do­mi­ni­ra­ju dru­gi kul­tur­ni, me­dij­ski i po­li­tič­ki sadrža­ji. Pa ipak, ovih do­ka­za ima mno­go, ja­vlja­ju se na to­li­ko raz­li­či­tim me­sti­ma i u to­li­ko raz­li­či­tim gru­pa­ma da hteo-ne hteo mo­ra da ih pri­me­ti i po­vr­šni pro­la­znik kroz pro­stor­ske i men­tal­ne pej­sa­že post­ju­go­slo­ven­ske tran­zi­ci­je. Tre­ba is­ta­ći i to da pri­me­ri uka­zu­ju na uče­sta­lu unu­tra­šnju nekonzistentnost, ne­lo­gič­nost i pro­tiv­reč­nost no­stal­gič­nog dis­kur­sa, ko­ji bi se mo­gao kri­ti­ko­va­ti, pa čak i od­ba­ci­ti, ne sa­mo kri­ti­ka­ma iz­va­na ne­go i do­sled­nim po­i­ma­njem po­je­di­nih no­stal­gič­nih pred­sta­va. Što se me­ne ti­če, sma­tram, i u ovoj za­vr­šnoj gla­vi na­sto­ja­ću da po­ka­žem da je za po­sto­ja­nje i raz­voj sva­ke no­stal­gi­je bit­no i ne­što vi­še od sve­ga do­sad na­ved­nog.

Pr­vo že­lim da ob­ja­snim za­što sam se "usu­dio" da ove fe­no­me­ne od sa­mog po­čet­ka na­zi­vam no­stal­gi­ja a ne na­pro­sto re­tro. Pred­sta­vlje­ni pro­duk­ti kul­tu­re no­stal­gi­je i još mno­gi dru­gi ko­je ni­sam po­me­nuo, sva­ka­ko su i re­tro, ma­da če­sto ni­su sa­mo to. Raz­log to­me je što su u svo­joj  su­šti­ni de­fi­ni­tiv­no po­zi­tiv­no usme­re­ni,  što ima­ju afir­ma­tiv­nu emo­ci­o­nal­nu do­da­tu vred­nost i uto­pij­sku per­spek­ti­vu. To isto ot­kri­vam i u men­ta­li­tet­skim di­men­zi­ja­ma no­stal­gič­ne kul­tu­re. No­stal­gi­ja za­di­re "du­blje" od re­tra, ko­ji se za­do­vo­lja­va po­vr­šni­jim nad­i­gra­va­njem i ironisa­njem, a pre sve­ga je sar­ka­sti­čan, bo­go­hu­lan. Re­tro, pre­ma mi­šlje­nju Ga­fi­ja (Guf­fey, 2006, 11) "pro­mi­šlja bli­žu pro­šlost ne­sen­ti­men­tal­nom no­stal­gi­jom". Od ogrom­nog zna­ča­ja za no­stal­gi­ju – na­rav­no, uz sla­du­nja­vu, ide­a­li­zo­va­nu pred­sta­vu o ne­kom ili ne­čem iz pro­šlo­sti – je­su po­zi­tiv­na emo­tiv­na in­vol­vi­ra­nost i po­gled s onu stra­nu po­sto­je­ćeg. Op­šte mi­šlje­nje i pred­sta­va o Bro­zu u mno­go su ve­ćoj me­ri afirmativ­ni ne­go ne­ga­tiv­ni – za­to se usu­đu­jem da ovo pri­kla­nja­nje mr­tvom pred­sed­ni­ku s pra­vom na­zi­vam no­stal­gi­jom. To je stvar ka­ko starih dru­go­va ta­ko i no­vih pred­u­zet­ni­ka, ka­ko ko­lek­ci­o­na­ra ta­ko i eklek­tič­kih umet­ni­ka, ali pre sve­ga ma­se onih ko­ji o nje­mu ima­ju što čvr­sto što neo­d­re­đe­no, po­vr­šno, ma­da u kraj­njoj li­ni­ji ipak do­bro mi­šlje­nje. S tim u ve­zi va­lja upo­zo­ri­ti na re­či­to od­su­stvo an­ti­ti­tov­skog diskursa u sva­ki­da­šnjoj kul­tu­ri: ani­ti­tov­ski gra­fi­ti ta­ko­re­ći ne po­sto­je, kao ni sli­ke ko­je bi ga ocr­ni­le, na ma­ji­ca­ma nje­gov lik ni­je pre­cr­tan ni iz­vrg­nut ru­glu, a sva is­tra­ži­va­nja jav­nog mne­nja nam go­vo­re da je lo­še mi­šlje­nje o nje­mu u znat­noj ma­nji­ni.[5] U po­li­tič­kim vi­ce­vi­ma – bar onim iz ju­go­slo­ven­skih ili post­ju­go­slo­ven­skih vre­me­na ko­je sam ja čuo – Broz je uvek po­zi­ti­van lik. Za­ni­mlji­vo, čak ni po­vo­dom  po­di­za­nja no­vog spo­me­ni­ka Bro­zu u La­bi­nu 2005. go­di­ne, ni u istar­skoj ni u hr­vat­skoj jav­no­sti ni­je bi­lo ni­ka­kvih ne­ga­tiv­nih re­ak­ci­ja.

Neki novi pioniri: Proslava Titovog rođendana u Muzeju 25. maj u Beogradu

Photo: Bojan Bednar

Ali, isto ta­ko je ja­sno da lju­di da­nas ni­su ne­kri­tič­ni pre­ma nje­go­voj istorij­skoj ulo­zi, ni­su – što se ina­če če­sto ču­je –  još uvek za­ve­de­ni, obma­nu­ti, ni­ti je reč o postkomunistič­kom neo­ko­mu­ni­zmu, ka­ko je to ozna­čio je­dan hr­vat­ski ka­to­lič­ki kon­zer­va­ti­vac (vi­di Pe­ri­ca, 2002, 193). Po­zna­ta su im i dru­ga Bro­zo­va li­ca, kao i po­ti­snu­te tam­ne stra­ne ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Naime, ti­to­stal­gi­ja se če­sto interpre­ti­ra sa­mo na ovaj, po mom mi­šlje­nju od­već po­jed­no­sta­vljen, na­čin tvr­de­ći da se Broz njo­me pe­re od pr­lja­vog de­la svo­je bi­o­gra­fi­je, da se jed­no­stav­no iz­be­ga­va­ju spor­na raz­do­blja i gre­ške i da se od njih dis­tan­ci­ra. Na­iv­no je mi­sli­ti da se zbog ta­da­šnjih hva­lo­spe­va o sja­ju Ti­to­ve zve­zde, nje­go­vom pu­tu i još po­ne­čem da­nas ne zna za sve neprav­de, zlo­či­ne i gre­ške ko­jih je bi­lo i u nje­go­voj dr­ža­vi i za ko­je mu se pri­pi­su­je od­go­vor­nost: od surovog ob­ra­ču­na­va­nja sa stvar­nim i po­ten­ci­jal­nim po­li­tič­kim protivnicima za vre­me i po­sle ra­ta, bes­kru­pu­lo­znog na­me­ta­nja revolucio­nar­ne prav­de, hap­še­nja i repre­si­je iz vre­me­na In­for­mbi­roa, po­li­tič­kih ob­ra­ču­na u vre­me liberalizma u Sr­bi­ji, Slo­ve­ni­ji i maspo­ka u Hr­vat­skoj, pa do dru­gih pri­me­ra us­kra­ći­va­nja ljud­skih pra­va, cen­zu­re i po­li­tič­kog mo­ni­zma. Če­sto se, na­i­me, po­ku­ša­va sa­či­ni­ti nekakav objek­ti­van, ce­lo­vit bi­lans, da­kle su­ma plu­se­va i mi­nu­se­va, pa se on­da ču­je da kod Bro­za pr­vi pre­te­žu i da je to do­volj­no za stva­ra­nje no­stal­gič­nih emo­ci­ja. Po mom mi­šlje­nju, me­đu­tim, to ni­je do­volj­no za nji­ho­vo po­sto­ja­nje: tu bi se pre mo­glo go­vo­ri­ti o ne­ka­kvom fe­ti­ši­stič­kom ne­gi­ra­nju u smi­slu znam da Ti­to u stva­ri ni­je bio sa­mo po­zi­tiv­na lič­nost, da je Ju­go­sla­vi­ja ima­la i lo­ših stra­na, pa ipak... A na­klo­nost pre­ma ne­kom čo­ve­ku – a  ti­me i nostalgi­ja ako je umro – ne mo­že se ob­ja­sni­ti ti­me da je, eto, imao vi­še do­brih ne­go lo­ših oso­bi­na, da je objek­tiv­no gle­da­no bio po­zi­tiv­na isto­rij­ska lič­nost, već je to po­sle­di­ca ne­čeg dru­gog. To, ta­ko­đe, ni­je pro­por­ci­jal­no sa­mo s nje­go­vim me­dij­skim po­ja­vlji­va­njem, či­nje­ni­com da ga je bi­lo na­pro­sto svu­da.

Po­sle svih ovih po­da­ta­ka i kon­sta­ta­ci­ja ko je za­pra­vo bio Broz, po­sle svih kon­tro­ver­zi, pro­me­na, obr­ta, ospo­ra­va­nja i hva­lo­spe­va, mo­gu da utvr­dim da je upr­kos sve­mu sa­ču­vao ne­ka­kvu "neo­d­re­đe­nu po­zi­tiv­nost". Na­i­me, ako kod sa­go­vor­ni­ka in­si­sti­ra­te na pi­ta­nju za­što baš Ti­to, za­što je baš on (bio) do­bar, ili to po­ku­ša­va­te da utvr­di­te iz sa­mog dis­kur­sa, obič­no ne do­bi­ja­te ja­san od­go­vor ili je od­go­vor u naj­ma­nju ruku pli­tak u smi­slu naj­zad, bio je u re­du ili ge­ne­ral­no je bio je do­bar vo­đa, po­šten, ili bio je kul či­ča ili ne­što slič­no ne­do­re­če­no – i tu se sta­ne. Onaj što je­ste, da pa­ra­fra­zi­ram Bi­bli­ju[6], bez do­dat­nog od­no­sno su­vi­šnog ob­ja­šnja­va­nja. U tom smi­slu su in­di­ka­tiv­ni na­pi­si na ma­ji­ca­ma s nje­go­vim li­kom: Ti­to je Ti­to – Zna­mo to svi – da­kle bez pra­vog od­go­vo­ra ka­kav je bio, šta se o nje­mu za­pra­vo "zna", jer no­stal­gi­ja  mo­že da de­lu­je sa­mo ta­ko: kao ne­sum­nji­va, neo­po­re­ci­va, ne­pro­men­lji­va isti­na. A Mi smo Ti­to­vi, Ti­to je naš – go­vo­ri da ni­je to­li­ko va­žno ko je stvar­no bio, va­žno je da ga pri­hva­ta­mo kao svog.

Photo: Stock

Za vred­no­va­nje ne­ke isto­rij­ske lič­no­sti, da pa­ra­fra­zi­ram Er­ne­sta Re­na­na, za­bo­rav je pod­jed­na­ko va­žan kao i pam­će­nje. Ali, u ko­nač­noj in­ter­pre­ta­ci­ji tre­ba na­pra­vi­ti ko­rak da­lje: is­ka­zi­va­ni po­zi­tiv­ni imidž Bro­za, po mom mi­šlje­nju, ima ma­nje ve­ze s tim ko je bio i ka­kav je bio, već ima ve­ze s tim šta bi nje­go­vi da­na­šnji sim­pa­ti­ze­ri že­le­li da je u to vre­me bio. No­stal­gi­ja nam,  na­i­me, go­vo­ri o to­me šta bi­smo mi že­le­li da je ne­kad bilo – u ovom slu­ča­ju, ka­kav bi bio do­bar vo­đa. Isto­vre­me­no nam no­stal­gi­ja mno­go govo­ri i o ne­za­do­volj­stvu sa­da­šnjo­šću – u ovom slu­ča­ju, šta nam za­pra­vo ne­do­sta­je kod da­na­šnjih po­li­tič­kih li­de­ra. Jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih funk­ci­ja no­stal­gi­je, bi­lo lič­ne bi­lo ko­lek­tiv­ne, je­ste stva­ra­nje – a ne sa­mo pu­ko ob­na­vlja­nje ili ulep­ša­va­nje – one prošlosti ko­ja uisti­nu ni­kad ni­je ni po­sto­ja­la, ko­ja kao ta­kva po­sto­ji sa­mo u sa­da­šnjim pred­sta­va­ma, od­no­sno že­lja­ma da nam je on­da bi­lo le­po. No­stal­gi­ja se za­sni­va na uto­pi­ja­ma pro­šlo­sti: ni­je (tek) le­tar­gič­no se­ća­nje na ne­ka­da­šnju stvar­nost, već pre sve­ga na ne­gda­šnje da je bi­lo, am­bi­ci­je, ilu­zi­je, na­de ko­jih  vi­še ne­ma.[7] To je pri­ča o iz­gu­blje­nom ra­ju, ko­ji ni­ka­da ni­je ni po­sto­jao.[8]  To ni­je žal za stvar­nom pro­šlo­šću već za ta­da­šnjim že­lja­ma i vi­zi­ja­ma, za sta­rom sla­vom; ne­do­sta­ju, da­kle, ne­ka­da­šnji sno­vi, a ne stva­ran ži­vot. A isto ta­ko je i s no­stal­gi­zo­va­nim vo­đa­ma, ko­ji u tim apo­ste­ri­or­nim pro­jek­ci­ja­ma vi­še li­če na do­bre vla­da­re ili očin­ske za­štit­ni­ke ne­go na stvar­ne isto­rij­ske lič­no­sti, sa svo­jim do­brim ili lo­šim oso­bi­na­ma i po­stig­nu­ći­ma.

Ovo je tre­nu­tak da se ja­sno is­tak­ne do­sad sa­mo us­put po­me­nu­ta uto­pij­ska di­men­zi­ja no­stal­gi­je, po­la­ze­ći od pro­mi­šlja­nja Sju­zan Stju­art (Ste­wart, 1993, 23) da no­stal­gi­ja ima "iz­ra­zi­to uto­pij­sko na­lič­je, na­lič­je ko­je je okre­nu­to ka bu­du­ćoj-pro­šlo­sti, pro­šlo­sti ko­ja po­sto­ji sa­mo u ide­o­lo­škom smi­slu." Baš kao u no­stal­gi­ji, i u uto­pi­ji se tra­ži "sre­ća, slo­bo­da, neo­tu­đe­nost, Zlat­no do­ba, ze­mlja gdje te­če med i mli­je­ko..." (Bloch, 1981, 1636). No­stal­gi­ja se ne mo­že po­zi­ti­vi­stič­ki ob­ja­sni­ti sa­mo sa sta­no­vi­šta ne­čeg što smo na pu­tu stvar­no iz­gu­bi­li i sad za tim ža­li­mo. U je­zgru no­stal­gič­ne če­žnje – ov­de i drugde – na­la­zi­mo že­lju za bo­ljim sve­tom. Pro­gre­si­sti, od­no­sno ra­zno­ra­zni fu­tu­ri­sti, tra­ži­li su ga u bu­duć­no­sti; ezo­te­ri­ci ga ot­kri­va­ju u pa­ra­lel­nim di­men­zi­ja­ma; no­stal­gi­ča­ri ga vi­de u pro­šlo­sti; a ju­go- i ti­to­stal­gi­ča­ri u Ti­to­vim vre­me­ni­ma.

Na uto­pij­ske sce­na­ri­je se u ra­znim raz­do­blji­ma gle­da­lo raz­li­či­to. Ako se od fran­cu­skog pe­sni­ka i po­li­ti­ča­ra La­mar­ti­na (La­mar­ti­ne) da­lje sma­tra­lo da su "uto­pi­je če­sto sa­mo pre­ra­no sa­zre­le isti­ne", on­da je uto­pi­ja u no­stal­gi­ji "pre­ka­sno sa­zre­la isti­na". "Milenari­zam" no­stal­gi­ča­ra je za­gle­dan una­trag – nji­ho­vo zlat­no do­ba je već passé. Dalje, uto­pi­jom su se sma­tra­li sa­mo neo­stva­ri­vi sno­vi o ide­al­nom dru­štvu. Me­đu­tim, pri­me­ri iz ove stu­di­je ja­sno po­ka­zu­ju ka­ko no­stal­gi­ča­ri svo­jim na­ra­ci­ja­ma i prak­sa­ma ta­ko­đe pre­va­zi­la­ze po­sto­je­će – oni bra­ne svo­je, kri­ti­ku­ju pre­zen­ti­stič­ke dik­ta­te, odbija­ju am­ne­zi­ju do­mi­nant­nih dis­kur­ziv­nih kon­struk­ci­ja i gra­de svo­ja – na­zvao bih ih – no­stal­gič­na uto­či­šta (u tom slu­ča­ju npr. osni­va­ju vir­tu­el­nu dr­ža­vu Ju­go­sla­vi­ju, obeleža­va­ju Bro­zo­ve go­di­šnji­ce, ma­te­ri­ja­li­zu­ju uspo­me­nu u ob­li­ku ra­znih ti­to­stal­gič­nih re­kvi­zi­ta, stva­ra­ju Bro­zo­ve "kut­ke" u svom do­mu ili u jav­nim pro­sto­ri­ma...).

Karl Man­hajm (Man­nhe­im, 1968, 157) ka­že da je "uto­pij­ska ona svest ko­ja ni­je kongru­ent­na sa ’bi­ćem’ ko­je tu svest okru­ža­va". On sma­tra da uto­pi­ja pre­va­zi­la­zi posto­je­će dru­štve­ne okol­no­sti, kao što ide­o­lo­gi­ja ta­ko­đe tran­scen­di­ra "ov­de-i-sa­da", osvr­ću­ći se na pro­šlost, či­me za­pra­vo po­dr­ža­va sa­da­šnjost jer spu­ta­va pre­o­bra­žaj­ne po­ten­ci­ja­le. S dru­ge stra­ne, uto­pi­ja gle­da una­pred, ima vi­zi­ju o bo­ljoj i ostva­ri­voj bu­duć­no­sti, kri­ti­ku­je i oba­ra po­sto­je­će, ak­tiv­no se za­la­že za nje­go­vu pro­me­nu i ostva­ru­je se pu­tem isto­rij­ske prak­se. Uto­pi­ja je per­spek­ti­va i vo­lja za ak­ci­jom. Kri­te­ri­jum ide­o­lo­gi­je i uto­pi­je je, da­kle, prak­tič­na re­a­li­za­ci­ja; za raz­li­ku od pr­ve, ova dru­ga se re­a­li­zu­je; pr­va u stva­ri kon­zer­vi­ra, dok dru­ga me­nja na bo­lje; pr­va pri­kri­va stvar­nost, a dru­ga je ra­za­ra (Ibid., 158-170). Da­kle, nostalgiju bih, po Man­haj­mo­voj su­ge­sti­ji, mo­gao da pro­gla­sim za ide­o­lo­gi­ju ko­ja pro­ce­nju­je sa­da­šnjost ko­ri­ste­ći se re­tro­grad­nim prin­ci­pom, ko­ja la­žno tran­scen­di­ra ovaj svet, i ti­me ga u stva­ri po­dr­ža­va.To je de­li­mič­no tač­no, no­stal­gi­ja ima i kon­zer­va­tiv­ne po­ten­ci­ja­le. Me­đu­tim, kada to tvr­di­mo, za­bo­ra­vlja­mo na je­dan od nje­nih bit­nih ele­me­na­ta – na­i­me njen ak­tiv­ni an­ga­žman, ne sa­mo kri­ti­ku po­sto­je­ćeg već i izgrad­nju al­ter­na­tiv­nog sve­ta, že­lju za ostva­re­njem druk­či­je eg­zi­sten­ci­jal­ne stvar­no­sti. U to­me vi­dim uto­pij­ski ele­ment u no­stal­gi­ji jer "željne sli­ke po­sta­ju uto­pij­ske on­de gde do­bi­ja­ju re­vo­lu­ci­o­nar­nu funk­ci­ju" (Ibid., 158), ka­da "po­sto­je­ću isto­rij­sku stvar­nost pre­o­bra­ze putem pro­vo­ka­ci­je u prav­cu sop­stve­ne za­mi­sli (Ibid., 159). To je u no­stal­gi­ji vi­dlji­vo uvek ka­da se na­ra­ci­ji ka­ko je bi­lo do­da­je i kri­ti­ka postoje­ćeg sa­da vi­še ni­je ta­ko – re­ci­mo u ti­to­stal­gič­nom dis­kur­su na­la­zim ka­ko na­bra­ja­nje Bro­zo­vih za­slu­ga ta­ko i kri­ti­ke sa­da­šnje vla­sti i nje­nih pro­ta­go­ni­sta (ko­ji su, na­vod­no, se­bič­ni, li­ce­mer­ni, pri­tvor­ni, slu­ge­ranj­ski u od­no­su na stran­ce itd.), dok sve to za­jed­no stva­ra no­ve obli­ke po­ve­zi­va­nja, so­ci­ja­li­za­ci­je.

Pre­ma Fran­ku E. Ma­nu­e­lu, ko­ji se ta­ko­đe ba­vio uto­pi­ja­ma (1971), uto­pi­je u no­vom ve­ku mo­že­mo po­de­li­ti na tri raz­do­blja: od Mo­ra do Francu­ske re­vo­lu­ci­je u ta­kvim sce­na­ri­ji­ma pre­o­vla­đu­je "smi­re­no bla­žen­stvo"; u XIX ve­ku nji­ho­vo me­sto za­u­zi­ma­ju pro­gre­si­stič­ke isto­rij­sko-de­ter­mi­ni­stič­ke uto­pi­je, dok u XX ve­ku pre­o­vla­đu­ju psi­ho­lo­ško-fi­lo­zof­ske uto­pi­je. Autor sma­tra da tre­ba is­ta­ći da "čak i ako po­sta­vi­mo apstrakt­no me­ri­lo isti­no­lju­bi­vo­sti,  ipak osta­je sum­nja da su uto­pi­je iz­vi­to­pe­ri­le bu­duć­nost vi­še ne­go isto­ri­ča­ri pro­šlost" (1971, 95). Narativne kon­struk­ci­je o Bro­zu i Ju­go­sla­vi­ji, ka­ko pro­šle ta­ko i sa­da­šnje, na­klo­nje­ne ili ne­na­klo­nje­ne, do­bar su pri­mer za to.

Modni brend

Photo: www.ugledmagazine.com

Džej­mi­son kon­sta­tu­je da uto­pi­je obič­no na­sta­ju u ra­znim tranzicionim raz­do­blji­ma (2005, 15). "Uto­pij­ski pro­gram", od­no­sno "proje­kat" raz­li­ku­je se od "utopijskog im­pul­sa".  Pr­vi je "sistem­ski" i uklju­ču­je "revolucionar­nu po­li­tič­ku prak­su dok te­ži us­po­sta­vlja­nju ce­lo­vi­tog no­vog dru­štva" – da­kle, ja­sno je artikulisan, ci­ljan. Dru­gi – za ovu stu­di­ju re­le­vant­ni­ji, jer ga na pre­tek na­la­zim i unu­tar no­stal­gič­nih konstruk­ta – "op­skur­ni­ji je i mnogostran" i ot­kri­va svoj put "u mno­štvu skri­ve­nih iz­ra­za i prak­si" (Ibid., 3-8). Uto­pij­ska če­žnja je, dakle, da­le­ko od prak­tič­ne po­li­ti­ke, ali po­li­tič­ki osta­je na dru­gom ni­vou;  ta že­lja, pre­ma Džej­mi­so­nu (Ibid., 84) mo­ra bi­ti "kon­kret­na ikontinuira­na, a ne de­fe­ti­stič­ka i nespo­sob­na". Prak­tič­no se ostvaruje u uto­pij­skim za­tvo­re­nim pro­sto­ri­ma ko­ji su – što je vi­dlji­vo i iz ne­kih pri­me­ra – "ima­gi­nar­ne enkla­ve u stvar­nom dru­štve­nom pro­sto­ru" (Ibid., 15).

Ernst Bloh (Ernst Bloch) pro­na­la­zi uto­pij­ske po­ri­ve u čo­ve­ko­voj naj­ne­po­sred­ni­joj bli­zi­ni, ov­de i sa­da, u mno­štvu sva­ki­da­šnjih ak­tiv­no­sti,prak­si i dis­kur­sa, na naj­ne­o­če­ki­va­ni­jim me­sti­ma, gde oni na iz­gled ne po­sto­je. On sma­tra da je uto­pij­sko tra­ga­nje za bo­ljim ima­nent­no ljud­skoj sve­sti, obe­le­že­noj pro­ce­su­al­no­šću i po­gle­dom una­pred; nje­go­vim re­či­ma, "sve, i pri­je sve­ga ljud­ski ži­vot, po­u­zda­no je do­du­še neka vr­sta tran­scen­de­re, ne­ko pre­ko­ra­či­va­nje da­tog" (1981, 1633, 1634). Da­lje, tvr­di da "kon­kret­na fan­ta­zi­ja i skulp­tu­ra nje­zi­ne posredova­ne an­ti­ci­pa­ci­je vri­ju u sa­mom pro­ce­su zbilj­skog i od­sli­ka­va­ju se u kon­kret­nom snu pre­ma na­pri­jed", a "san o bo­ljem ži­vo­tu se­že da­le­ko pre­ko svo­jeg so­ci­jal­no-uto­pij­skog rod­nog do­ma, na­i­me u sva­ku vr­stu kul­tur­ne an­ti­ci­pa­ci­je" (Ibid., 227, 180).[9] Gde god se ro­di želja za bo­ljim i pre­vla­da po­gled u bu­duć­nost, na­la­zi se, sma­tra on, i uto­pi­ja ko­ja, me­đu­tim, još ni­je nu­žno ja­sno ar­ti­ku­li­sa­na: »ne­ma sumnje da u ap­strakt­nom uto­pi­zi­ra­nju po­sto­ji tek ne­zre­la uto­pij­ska funk­ci­ja, to jest ona što iza se­be pre­te­žno još ne­ma so­lid­nog su­bjek­ta i ne od­no­si se na re­al­no-mo­gu­će" (Ibid., 165). On uvo­di po­jam "uto­pij­ski pre­zent" jer, po nje­go­vom mi­šlje­nju, "to uto­pij­sko, na­po­kon, ni­je ni­šta ako ne upu­ću­je na sa­da i ne tra­ži  da mu se iz­ru­či nje­go­va sa­da­šnjost" (Ibid., 366-368).[10]

Do slič­nog za­ključ­ka do­la­zi i Ro­land Bart (Bart­hes, 1979, 23): uto­pi­ja se u te­o­rij­skim is­ka­zi­ma ne ogle­da "ni iz­da­le­ka ono­li­ko ko­li­ko se ogleda u or­ga­ni­za­ci­ji sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, jer je sva­ko­dnev­ni­ca obe­lež­je uto­pi­je". Či­ni mi se da su ta­kva gle­da­nja na ovu "neo­sve­šće­nu", ne­pro­gram­sku, sva­ki­da­šnju uto­pi­ju bit­na za ovu ana­li­zu. Pred­sta­ve čo­ve­ko­vog uto­pij­skog na­da­nja  bo­ljem sve­tu me­nja­ju se, po­pri­ma­ju dru­ga li­ca, po­li­tič­ka ime­na, ali že­lja kao ta­kva osta­je, ni­ka­da ne pre­sta­je, ni­ka­da se ne is­pu­nja­va. Stal­no su tu, pri­sut­ne: "kon­kret­na uto­pi­ja sto­ji na ho­ri­zon­tu sva­ke re­al­no­sti" (Bloch, 1981, 259). Tra­ga­nje za bo­ljim sve­tom, sno­vi, če­žnja i na­da u pro­me­nu ne­ma­ju nu­žno ja­sno artiku­li­san cilj, na­me­ru i pred­vi­đe­na sred­stva, ni plan za ak­ci­ju ostva­re­nja. $Uto­pij­sku že­lju, na­i­me, obe­le­ža­va­ju "ra­nji­vost i krh­kost" (Jameson, 2005, 71) i ne­do­sti­žnost, neo­d­re­đe­nost, ka­pi­lar­nost. Jer, "uto­pi­ja kao ob­lik ni­je sli­ka ra­di­kal­nih al­ter­na­ti­va, već na­pro­sto imperativ ka­ko ih tre­ba za­mi­šlja­ti" (Ibid., 416). Re­vo­lu­ci­o­na­ri i dru­gi ope­ra­tiv­ni an­ti­ci­pa­to­ri bu­duć­no­sti ta­kav stav – oče­ki­va­no – kri­ti­ku­ju kao ne­zre­lost, kao pu­ki eska­pi­zam, kao ne­ka­kvu ide­o­lo­šku som­nam­bul­nost: za­la­žu se za kon­kret­nu, ostva­ri­vu uto­pi­ju.

Photo: Bojan Bednar

Vra­ti­mo se no­stal­gi­ji ko­ju – kao pred­sta­vu ne­gde iz­me­đu vi­še ne i ne još, ka­da pro­šlost još ni­je sa­svim pro­šla, a bu­duć­nost još i ni­je baš tu – ob­ja­šnja­vam na tri glav­na komple­men­tar­na na­či­na. Pr­vo, kao re­zig­na­ci­ju i eska­pi­stič­ki konzervativi­zam. Me­ta­fo­rič­no rečeno, no­stal­gič­ni sno­vi o pro­šlo­sti na­dok­na­da su za ak­tiv­no i angažova­no bu­đe­nje za bu­duć­nost. Ume­sto hva­ta­nja u ko­štac sa sadašnjim sta­njem stva­ri i nepravda­ma, u nji­ma se na­la­zi kuknja­va za fik­tiv­nim sta­rim poretkom, iz­gu­blje­nom sta­bil­no­šću, ne­ka­da­šnjom udob­no­šću i preživelim vred­no­sti­ma. Či­ni mi se da u no­stal­gi­ji ni­je to­li­ko problematič­no to što je retroaktivna, de­fan­ziv­na, već pre sve­ga to što je apri­o­ri­stič­ka strategi­ja: ni­je po­vla­če­nje po­sle pora­za, već pred po­ra­zom. Savreme­nim di­le­ma­ma ovaj dis­kurs nu­di kon­zer­va­tiv­na ob­ja­šnje­nja i reše­nja: uobi­ča­je­nim tra­di­ci­o­na­li­stič­kim re­per­to­a­rom za­sle­plju­je, ko­či, pa­ra­li­še no­vo i sve­že i zbog to­ga mo­že ima­ti ozbilj­ne po­li­tič­ke po­sle­di­ce. Za­to no­stal­gi­ja mo­že bi­ti nepro­duk­ti­van, ako ne i opa­san iz­bor, jer pred­sta­vlja la­žno uto­či­šte: mo­že da se kri­ti­ku­je kao fa­ta­li­stič­ki ma­ne­var, in­fan­til­na re­gre­si­ja, u njoj se, kao noj, mo­že gu­ra­ti gla­va u pe­sak pred no­vim pri­li­ka­ma. Ona ak­tu­el­ne pro­ble­me "re­ša­va" ta­ko što be­ži od njih u ulep­ša­nu prošlost. Što se vi­še či­ni da no­stal­gi­ja "po­ma­že" no­stal­gi­ča­ri­ma, od­no­sno da ih "te­ši", sve vi­še im u stva­ri či­ni me­dve­đu uslu­gu: osta­ju otuđe­ni u od­no­su na sa­da­šnje pro­ble­me, apa­tič­ni, fik­si­ra­ni u ne­što mi­nu­lo, fo­si­li­zo­va­no, ži­ve u "na­sta­vlja­nju pro­šlo­sti" (Pe­tro­vić, 2008b, 21), li­še­ni na­de na bo­lju bu­duć­nost.

Dru­go, no­stal­gi­ju shva­tam i kao je­dan od kom­pe­ti­tiv­nih he­ge­mo­ni­stič­kih dis­kur­sa ko­ji po­pu­nja­va­ju po­manj­ka­nje smi­sla u dru­štvi­ma po­znog ka­pi­ta­li­zma. Jir­gen Ha­ber­mas (Jürgen Ha­ber­mas, 1975) ob­ja­šnja­va da se na­la­zi­mo u "le­gi­ti­ma­cij­skom de­fi­ci­tu": sa­vre­me­na dru­štva ima­ju ozbilj­ne te­ško­će sa sa­mo­le­gi­ti­mi­sa­njem, pro­na­la­že­njem smi­sla sop­stve­nog po­sto­ja­nja. Da sa­žmem: kon­zu­me­ri­zam ne po­zna­je uto­pi­je već sa­mo pu­ko ov­de i sa­da, a po­tro­šač­ka dru­štva u tran­zi­ci­ji ne zna­ju za sa­da­šnje vre­me, jer se na­la­ze u lim­bu iz­me­đu iz­gu­blje­ne pro­šlo­sti i ne­iz­ve­sne bu­duć­no­sti. No­stal­gi­ja, da­kle, mo­že da se stva­ra i po­dr­ža­va kao pre­ve­jan od­go­vor, kao lu­kav trik, dim­na za­ve­sa do­mi­nant­nih sna­ga u dru­štvu zbog sop­stve­nih le­gi­ti­ma­cij­skih pro­ble­ma; kao "još je­dan  iz­vor u skla­di­štu splet­ki i klop­ki ka­snog ka­pi­ta­li­zma" (Ja­me­son, 2005, 168). Vla­da­ju­ćim gru­pa­ma da­le­ko vi­še od­go­va­ra da lju­di gle­da­ju u mir­nu pro­šlost i ga­je urav­no­te­žen ose­ćaj da su­tra­šnji­ce ne­ma nego da tra­že pu­te­ve tran­sfor­mi­sa­nja sa­da­šnjo­sti i stva­ra­nja po­ten­ci­jal­no opa­snih sce­na­ri­ja za bu­duć­nost. No­stal­gi­čar ne mo­že da pri­hva­ti po­sto­je­ći svet, za­to tra­ži uto­či­šte u ide­a­li­zo­va­nom pro­šlom – a to upra­vo i že­le he­ge­mo­ni­stič­ke sna­ge, jer je za njih re­tro­spek­ti­va sva­ka­ko bo­lja od per­spek­ti­ve! Za­to je no­stal­gi­ja "bez­be­dan dis­kurs" jer za nje­ne stva­ra­o­ce i adre­sa­te od sa­mog po­čet­ka u pot­pu­no­sti pod­ra­zu­me­va da se ta bel­le epo­que, ti pra­ved­ni go­spo­da­ri, ta iz­gu­blje­na mla­dost, ni­ka­da vi­še ne mo­gu vra­ti­ti. To je že­lja za bo­ljim ko­ja se ne mo­že is­pu­ni­ti, že­lja ko­ja je slo­mlje­na u se­bi. Sa sta­no­vi­šta onih na vla­sti, no­stal­gi­ja je, da­kle, nu­žna za nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­nje sa­vre­me­nih dru­šta­va: so­ci­ja­li­zu­je svo­je adre­sa­te oko bez­o­pa­snih, be­za­zle­nih, da ne ka­žem de­ti­nja­stih, sli­ka pro­šlo­sti.

Ako pr­va dva či­ta­nja no­stal­gi­ju kri­ti­ku­ju da upr­kos to­me što se na iz­gled su­prot­sta­vlja, u stva­ri po­dr­ža­va sa­vre­me­ne do­mi­nant­ne ide­o­lo­gi­je (pr­vu bek­stvom u ima­gi­nar­nu pro­šlost, a dru­gu le­gi­ti­mi­sa­njem idej­ne is­pra­žnje­no­sti sa­vre­me­nih dru­šta­va), tre­će je afir­mi­še kao iz­ra­zi­to pro­ti­vlje­nje po­sto­je­ćem. Na­i­me, no­stal­gi­ju shva­tam i kao di­si­dent­ski dis­kurs, kao na­čin ot­po­ra pro­tiv pa­u­šal­ne osu­de pro­šlo­sti i kao strategi­ju  pre­ži­vlja­va­nja u vre­me­ni­ma na­glih pro­me­na. Pot­pu­no se sla­žem sa Sve­tla­nom Bojm (2001, 354) da "no­stal­gi­ja mo­že da bu­de i jed­no i dru­go: dru­štve­na bo­lest i stva­ra­lač­ka emo­ci­ja, otrov i lek". No­stal­gi­ja, na­i­me, sa­dr­ži i tre­ću stra­nu: ona je emo­ci­o­nal­na za­šti­ta od na­ra­tiv­nih lo­mo­va u ži­vot­nim pri­ča­ma lju­di, de­lu­je ka­tar­zič­no, te­ra­pe­ut­ski, le­ko­vi­to. Od­u­pi­re se kri­mi­na­li­za­ci­ji pro­šlo­sti, "uz­vra­ća uda­rac", čuva­ju­ći ti­me kon­ti­nu­i­tet iden­ti­te­ta od isto­rij­skog dis­kon­ti­nu­i­te­ta. Ču­va pro­šlost, ko­ja bi ina­če bi­la ukra­de­na, u du­hu po­zna­te mak­si­me Milana Kun­de­re da "bor­ba čo­vje­ka pro­tiv si­le je bor­ba sje­ća­nja pro­tiv za­bo­ra­va". No­stal­gi­ja kao ta­kva je i uto­pij­ska, al­ter­na­tiv­na i pre­va­zi­la­zi po­sto­je­ći po­re­dak. To bi mo­glo da de­lu­je pro­tiv­reč­no, jer se odi­sta če­zne za sta­rim vre­me­ni­ma, ne­čim već do­ži­vlje­nim. Bi­lo ka­ko bi­lo, sama pro­sta či­nje­ni­ca da uto­pi­ja an­ti­ci­pi­ra pra­ved­ni­ji svet od ovog i tra­ga za njim, mo­že da bu­de sred­stvo i po­kre­tač­ka sna­ga eman­ci­pa­ci­je. Za­to no­stal­gi­ju ne shva­tam sa­mo kao re­ak­ci­ju, već i kao ak­ci­ju; ne sa­mo kao vi­da­nje sta­rih ra­na, već i kao stva­ra­nje pu­ko­ti­na u tre­nut­no do­mi­nant­nom; ne sa­mo kao ne­gi­ra­nje stvar­no­sti, već i kao kon­stru­i­sa­nje no­ve stvar­no­sti; ne sa­mo kao pu­stu že­lju ne­go i kao pod­sti­caj za nje­no ostva­re­nje.

PHOTO: Ron Haviv

Ali upra­vo u ovom tre­ćem razumeva­nju no­stal­gi­je ja­sno se is­po­lja­va nje­na uto­pij­ska di­men­zi­ja, a to­ga po­sta­je­mo sve­sni tek ako uobi­ča­je­no shva­ta­nje uto­pi­je rastere­ti­mo od nje­ne za­ve­to­va­no­sti bu­duć­no­sti i in­si­sti­ra­mo na nje­nom tra­ga­nju za bo­ljim. Upra­vo uto­pi­ja, ti blo­hov­ski "pej­sa­ži že­lje", predstavlja­ju onaj bit­ni ak­tiv­ni, stva­ra­lač­ki, ma­što­vi­ti, pa za­to i politič­ki na­boj no­stal­gi­je. Ona ni izda­le­ka ni­je be­za­zle­na, li­še­na potaj­nih re­vo­lu­ci­o­nar­nih potencijala, ni­je tek kon­zer­va­tiv­ni, pa­sa­ti­stič­ki, fa­ta­li­stič­ki, pa­ra­li­šu­ći dis­kurs si­ro­ma­ša­ka ko­ji se ne snalaze u sa­da­šnjo­sti, za­to­če­ni­ka pro­šlo­sti, lu­ze­ra no­vog vre­me­na – da se po­slu­žim gru­bim tran­zi­ci­o­nim kva­li­fi­ka­ci­ja­ma – ko­ji ne­ma­ju budućno­sti pa se eg­zi­sten­ci­jal­no i tran­scen­den­tal­no hva­ta­ju  za izgublje­nu isto­ri­ju. No­stal­gi­ja je, pre sve­ga, za pre­ži­vlja­va­nje nu­žna, oštra i sub­ver­ziv­na kri­ti­ka prezentizma, sa­da­šnjih dominantnih ide­o­lo­ških ma­tri­ca ni­ka­da za­vr­še­ne tran­zi­ci­je, pre­ma ko­ji­ma je po­sto­je­ći svet naj­bo­lji od svih: no­stal­gi­ja nu­di per­spek­ti­vu ka­ko bi tre­ba­lo da bu­de.[11] Isto­vre­me­no, ona ne pre­la­zi ovaj is­klju­či­vo kon­tem­pla­tiv­ni ni­vo: no­stal­gi­ja uglav­nom ni­je ne­po­sred­no i sve­sno usmere­na ka kon­kret­nom po­li­tič­kom ci­lju, već osta­je fan­ta­zi­ja, frag­men­ti­sa­na, me­di­ta­tiv­na, ele­gič­na, ne­sve­sna. Ukrat­ko: in­ver­zi­ja sadašnjo­sti i isto­vre­me­no slut­nja ne­čeg druk­či­jeg, ma­da ne i pro­gram­ska ak­ci­ja. Nje­na uto­pi­ja je ap­strakt­na, a ne kon­kret­na, re­al­na. Ali, mo­gla bi ta­kva da po­sta­ne.[12]

Ko­nač­na kon­sta­ta­ci­ja mo­je stu­di­je za­to je une­ko­li­ko neo­če­ki­va­na i pri­vid­no pro­tiv­reč­na: Ti­to iz ti­to­stal­gi­je ne­ma baš mno­go ve­ze s "re­al­nim Bro­zom"; on kao isto­rij­ska lič­nost u njoj za­pra­vo i ni­je to­li­ko va­žan. Upra­vo ova, ina­če re­tro­spek­tiv­na uto­pi­ja u no­stal­gič­nim na­ra­ti­vi­ma može da ob­ja­sni za­što da­nas ne na­i­la­zi­mo sa­mo na pre­ži­ve­le pri­me­re, da­kle ostat­ke ne­ka­da­šnjeg obo­ža­va­nja Bro­za, već pre sve­ga na nje­go­vu no­vu sli­ku, ko­ja se stva­ra na no­ve na­či­ne. To nam go­vo­ri da za uto­pi­ju ni­je va­žno stvar­no is­ku­stvo o ži­vo­tu u nje­go­vo vre­me, već mo­gu da ga usva­ja­ju i mla­đi, ko­ji s pr­vi­ma de­le istu vi­zi­ju bo­ljeg sve­ta. Ta­ko­đe nam go­vo­ri da ra­zni pri­ku­plje­ni an­ti­kvi­te­ti i su­ve­ni­ri ni­su samo ma­te­ri­ja­li­zo­va­ne uspo­me­ne ko­je tre­ba da osve­že le­pu pred­sta­vu o nje­mu, već nam ka­zu­ju ka­kva bi ta pred­sta­va tre­ba­lo da bu­de. Go­vo­ri nam da se pro­da­ju ne sa­mo za­to što "to tra­ži tr­ži­šte", već i za­to što sa­ma po­nu­da stva­ra tr­ži­šte. Dru­gim re­či­ma, se­ća­nje ne sa­mo što evo­ci­ra ne­go i stva­ra. I, da to ni­je tek "vra­ća­nje po­ti­snu­tog" ne­go i no­vi po­če­tak; ne sa­mo re­in­ter­pre­ta­ci­ja, re­in­ven­ci­ja, re­de­fi­ni­ci­ja, reapro­pri­ja­ci­ja, re­kon­struk­ci­ja, adap­ta­ci­ja, ne­go in­ven­ci­ja od­no­sno kon­struk­ci­ja pro­šlo­sti, i to na na­čin ka­kva ni­ka­da ni­je ni bi­la. To ni­je samo iz­me­šta­nje zna­če­nja, ne­go nje­go­vo stva­ra­nje; ni­je sa­mo de­kon­tek­stu­a­li­za­ci­ja, već sa­svim no­va kon­tek­stu­a­li­za­ci­ja. No­stal­gi­ja se ne ba­vi to­li­ko ulep­ša­va­njem pro­šlo­sti ko­li­ko nje­nim pro­na­la­že­njem, kon­stru­i­sa­njem, no­vim iz­mi­šlja­njem, ko­je nu­žno ne­ma mno­go ve­ze s tim ka­ko je bi­lo ra­ni­je i ka­kav je ko stvar­no bio. Ona je u pr­vom re­du ne­što "no­vo­kom­po­no­va­no", a ne pu­ko po­zi­tiv­no isto­rij­sko na­sle­đe, baština iz na­še le­pe za­jed­nič­ke pro­šlo­sti. Ni­je to wel­co­me back ne­go hel­lo new.

Bi­ću kon­kret­ni­ji: re­či ti­to­stal­gi­ča­ra – Ti­to je živ! – tre­ba pri­hva­ti­ti do­slov­no: nji­hov Broz je lik iz sa­da­šnjo­sti, ne iz pro­šlo­sti. Broz iz ti­to­stal­gi­je ni­je taj to­li­ko tra­že­ni dru­gi Ti­to,[13] on se ni­je vra­tio već je u njoj po­no­vo oži­veo – uda­ljen od svo­je isto­rij­ske sli­ke – u glav­nom sa­svim iznova. Ni­je reč – upo­tre­bi­ću lin­go sa­vre­me­ne po­pu­lar­ne kul­tu­re – o nje­go­vom stil­skom pre­o­bra­ža­ju, ide­o­lo­škom lif­tin­gu od­no­sno ma­ke­o­ver-u od­no­sno pro­jek­tu u smi­slu pump-my-le­a­der. Nje­go­va re­pli­ka, ro­đe­na iz no­stal­gič­ne če­žnje, sva­ka­ko je sa­vr­še­ni­ja, bo­lja, pra­ved­ni­ja od istorij­skog ori­gi­na­la. Uto­pi­ja, da­kle, no­stal­gi­ju či­ni kri­tič­nom, dru­štve­no ak­tiv­nom pred­sta­vom, a ne sa­mo pa­siv­nom, de­fan­ziv­nom, reakcionar­nom, za šta se obič­no op­tu­žu­je.

Photo: Žarka Radoja

Ukrat­ko: Broz je u ti­to­stal­gi­ji simptom post­so­ci­ja­li­stič­ke tran­zi­ci­je, dakle bol­ne kombinaci­je neoliberalizma, neo­kon­zer­va­ti­vi­zma i post­ko­lo­ni­ja­li­zma, a ne re­ci­div soci­ja­li­zma.[14] Na­rav­no, od­mah se po­sta­vlja pi­ta­nje za­što se Ti­to javlja i pred­sta­vlja i u sa­vre­me­noj kul­tu­ri, ot­kud ti­to­stal­gi­ja ako istorijski Broz u to­me ne­ma odlučuju­ću ulo­gu, ako je za­pra­vo više reč o tra­že­nju uto­pij­skog društva i nje­nog pra­ved­nog vo­đe? Po mom mi­šlje­nju, od­go­vor je da su Broz i Ju­go­sla­vi­ja, kao so­ci­jal­ni ekspe­ri­ment ko­ji je ne­ko vre­me funk­ci­o­ni­sao, za lju­de u ovom de­lu sve­ta još po­naj­bli­ži re­fe­ren­ci ostvare­nog uto­pij­skog ide­a­la praved­nog dru­štva za ve­ći­nu nje­nih pri­pad­ni­ka, i fer vla­da­ra.[15] To je isto­vre­me­no i oštra kri­ti­ka postojećih so­ci­jal­nih ne­prav­di, politič­ke aro­gan­ci­je, a sva­ka­ko i kriti­ka na­ci­o­na­li­zma, kon­cep­ta nacio­nal­nih dr­ža­va, nji­ho­vih nacional-kul­tu­ra i dru­gih is­klju­či­vo­sti, ko­ja se ja­vlja na­ro­či­to kod mla­dih, jer pri­me­ri go­vo­re da je bi­lo mo­gu­će ži­ve­ti za­jed­no.[16] Isto­rij­ska lek­ci­ja ov­de se is­po­lja­va kao al­ter­na­ti­va sa­da­šnjo­sti. To tvr­di so­ci­jal­ni antropo­log Stef Jan­sen: ju­go­no­stal­gi­ju lju­di an­ti­na­ci­o­na­li­stič­ke ori­jen­ta­ci­je shva­ta­ju kao "kon­ti­nu­i­tet" s pre­đa­šnjom nor­mal­no­šću, kao okreta­nje "pro­za­ič­nim se­ća­nji­ma na sva­ko­dnev­ni­cu, i na osno­vu njih raz­vi­li su stra­te­gi­ju ot­po­ra", kao "ot­por na­ci­o­na­li­stič­koj am­ne­zi­ji i se­lek­tiv­nom pam­će­nju" ko­ji kao ta­kav mo­že "da uti­če na sva­ko­dnev­nu prak­su, pa mo­žda i da na­ve­de na kon­kret­ni­ji an­ga­žman", uz isto­vre­me­nu "ja­ku ’če­žnju’ za bo­ljim ži­vo­tom uop­šte" i "ne­ka­kvim an­ti­na­ci­o­na­li­stič­kim ’do­mom’ ka­kav ni­je ni po­sto­jao i ka­kav nig­de i ne po­sto­ji, za ’do­mom’ u ne­koj bo­ljoj, uto­pij­skoj buduć­no­sti" (2005, 254-258).

Zna­či da su pri­me­ri iz ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je i njen duh po­zi­tiv­nog ci­ni­zma[17] bli­ski i mo­gu da se ko­ri­ste u no­vim na­ra­tiv­nim konstelacijama. Na­i­me, u sva­ko­dnev­noj kul­tu­ri i ve­ro­va­nji­ma, ap­strakt­ni poj­mo­vi se naj­e­fi­ka­sni­je iz­ra­ža­va­ju po­sto­je­ćim, pri­ruč­nim, do­bro po­zna­tim stva­ri­ma i kon­kret­nim lju­di­ma. Pro­ces na­sta­ja­nja kao i sa­dr­žaj no­stal­gič­ne pred­sta­ve mo­gu se ob­ja­sni­ti Le­vi-Štro­so­vim (LéviStrauss) kon­cep­tom "do­ma­ćeg maj­sto­ri­sa­nja", bri­ko­la­ža (bri­co­la­ge, 1978, 57-63), ko­jim se "po­stig­nu sjaj­ni i neo­če­ki­va­ni re­zul­ta­ti". Tom "pr­vo­bit­nom na­u­kom" se iz po­me­nu­tog iz­bo­ra do­stup­nih iz­vo­ra, pri­me­ra, ele­me­na­ta i re­fe­ren­ci, na prak­ti­čan na­čin i re­tro­spek­tiv­no stva­ra nov pro­iz­vod, u ovom slu­ča­ju dru­štve­na pred­sta­va: dje­lu­je i kao  "oslo­bo­di­telj­ka, jer usta­je pro­tiv od­su­stva smi­sla" i sa­vla­đu­je protivrečnosti. To zna­či da su i na­sta­ja­nje i struk­tu­ra uto­pij­ske pred­sta­ve na svoj na­čin kul­tur­no-isto­rij­ski de­ter­mi­ni­sa­ni, de­fi­ni­sa­ni i ograniče­ni u okvi­ru po­sto­je­ćih ele­me­na­ta, ko­ji se, na­rav­no, pre­ra­đu­ju, na­do­gra­đu­ju i kom­bi­nu­ju s dru­gi­ma.[18]

Vra­ti­mo se Bro­zu: po­zna­ju ga ta­ko­re­ći svi post­ju­go­slo­ve­ni, on je naj­pri­stu­pač­ni­ji "po­zajm­lje­ni" lik neo­d­re­đe­nog uto­pij­skog tra­ga­nja, odnosno isto­rij­ske lič­no­sti ko­ja "pre­ko­ra­či ljud­ske gra­ni­ce".[19] Kao što je vi­dlji­vo iz pri­me­ra ti­to­stal­gič­ne kul­tu­re, ta­ko­re­ći sva­ki no­stal­gi­čar mo­že se­bi da stvo­ri "svog Ti­ta", ama­ter­ski, kao ne­ka­kav no­stal­gič­ni ho­bi. Kao i kod dru­gih lju­di, stva­ri i pe­ri­o­da ko­ji su pred­met no­stal­gi­je, pred­sta­va o nje­mu je po­li­se­mič­na, po­li­fo­na, ne­sta­bil­na, ne­ma ni isti smi­sao ni isti ton za sve ko­ji je stva­ra­ju i ko­ji­ma je upu­će­na. Pri tom, na­rav­no, imam na umu kla­sič­nu Ho­lo­vu (Stu­art Hall) po­de­lu (2004, 306-308), na he­ge­mon­ski, pro­fe­si­o­nal­ni (re­la­tiv­no ne­za­vi­sni), pregovarač­ki ili opo­zi­ci­o­ni na­čin. I po­red ne­kih za­jed­nič­kih ka­rak­te­ri­sti­ka, ko­lek­tiv­nog okvi­ra i tre­nut­nih ide­o­lo­ških pre­fe­ren­ci, sva­ko ovu pred­sta­vu za­mi­šlja, or­ga­ni­zu­je i, ako že­li, ši­ri po svom na­ho­đe­nju. Do slič­nog za­ključ­ka do­la­zi i Džej­mi­son (Ibid., 25) opi­su­ju­ći "uz­ne­mi­re­nje pri­li­kom raz­u­me­va­nja za­bo­ra­vlje­nog ili po­ti­snu­tog tre­nut­ka pro­šlo­sti kao no­vog i sub­ver­ziv­nog". Bit­no je da na Bro­za mo­že da se "oka­či" ra­ni­je po­me­nu­ta uto­pij­ska že­lja, od­no­sno da se u pred­sta­vlje­noj kul­tur­noj pro­duk­ci­ji, re­če­no Al­ti­se­ro­vim (Alt­hus­ser) re­či­ma, ma­te­ri­ja­li­zu­je ide­o­lo­gi­ja te uto­pi­je. Ju­go­no­stal­gi­ja u ši­rem smi­slu, i ti­to­stal­gi­ja u užem, iz­ra­ža­va­ju upra­vo tu že­lju: že­lju za bo­ljim vre­me­ni­ma, po­li­tič­kim siste­mom i vo­đom, iako su – na ža­lost nji­ho­vih pri­sta­li­ca – već pro­šlost. Pri­la­go­di­ću kli­še: uto­pi­ja umi­re po­sled­nja.

Photo: EPA

Kod nas no­stal­gi­ja "go­vo­ri" ju­go­slo­ven­ski, ti­to­stal­gič­no, ne sa­mo za­to što se ta­da­šnja stvar­nost zbog ra­znih spolj­nih i unu­tra­šnjih raz­lo­ga  ra­su­la na oči­gled ve­ći­ne nje­nih dr­ža­vlja­na, što još tra­ju za­jed­nič­ka sve­do­če­nja i lič­ne uspo­me­ne na nju, što ima ne­čeg što je pre­ži­ve­lo u tom ha­o­tič­nom pre­la­zu. Ov­de po­sto­ji još i uto­pij­ski, tran­scen­dent­ni, eman­ci­pa­tor­ski ele­ment: ne­ja­sno pro­fi­li­sa­na že­lja za bo­ljim. Za­to tre­ba obr­nu­ti uvod­na pi­ta­nja Za­što da­nas Ti­to? i Za­što Ju­go­sla­vi­ja – to su od­go­vo­ri, a pra­va pi­ta­nja su Ku­da i ka­ko sa­da? Ko su za­pra­vo da­na­šnji vo­đe? U tom smi­slu je ti­to­stal­gi­ja po­li­tič­ki dis­kurs, ali na dru­gom ni­vou ne­go što to iz­gle­da. Ni­je ne­po­sred­no, kon­ven­ci­o­nal­no po­li­ti­čan u smislu re­sti­tu­i­sa­nja Ju­go­sla­vi­je, vra­ća­nja Ti­tu  i sl., kao što ga pre­po­zna­ju nje­go­vi uvek bud­ni pro­tiv­ni­ci a če­sto iz­be­ga­va­ju nje­go­ve pri­sta­li­ce.[20] Ne za­to što to na­pro­sto ni­je mo­gu­će, već pre sve­ga za­to što ta­kvi kao što su is­kon­stru­i­sa­ni u ti­to- i ju­go­stal­gi­ji, nika­da stvar­no ni­su ni po­sto­ja­li. To ni­je re­vi­zi­o­ni­stič­ka ili "re­sta­u­ra­tiv­na" no­stal­gi­ja kao što je de­fi­ni­še Sve­tla­na Bojm (2001, 41-48), u smi­slu po­vrat­ka ne­ka­da­šnjeg, re­ži­ma, vo­đe i vre­me­na, već vra­ća­nje ta­da­šnjih uto­pi­ja. Re­po­li­ti­za­ci­ja se, da­kle, de­ša­va na dale­ko ap­strakt­ni­jem me­ta­ni­vou, u uto­pi­ji. Ona pre­va­zi­la­zi kon­kret­ne le­vo/de­sne stranač­ke po­de­le, dnev­nu po­li­ti­ku, stvar­ne isto­rij­ske lič­no­sti, okol­no­sti i re­ži­me; to je neo­d­re­đe­na že­lja za bo­ljim vre­me­ni­ma, pra­ved­ni­jim sve­tom i ne­is­kva­re­nim lju­di­ma, a tek post fe­stum ve­zu­je se na ne­što/ne­kog od­re­đe­ni­je. To je ja­sna po­ru­ka upu­će­na sada­šnji­ci o to­me ka­kvi su nje­ni ne­do­sta­ci i ka­kav bi tre­ba­lo da bu­de bo­lji svet.

Ju­go­sla­vi­ja iz ju­go­no­stal­gič­nog dis­kur­sa  kao ta­kva ni­ka­da ni­je po­sto­ja­la, to je nje­na uto­pij­ska si­mu­la­ci­ja, Ju­go­sla­vi­ja ka­kva je tre­ba­lo da bu­de, ze­mlja sno­va, oči­šće­na od svih stvar­nih sla­bo­sti i gre­ša­ka, da­kle ne­ka­kva so­ci­ja­li­stič­ka Ze­mlja dem­be­li­ja; a ta­ko je i s Ti­tom. Iro­ni­ja je da su od­va­žni Bro­zov op­ti­mi­zam, obe­ća­nja i na­po­ri za stva­ra­nje bo­ljeg ži­vo­ta za ju­go­slo­ven­ske na­ro­de pre­ži­ve­li sa­mo u ima­gi­nar­nom sve­tu no­stal­gi­je: na­ja­vlji­va­no kra­ljev­stvo slo­bo­de pre­tvo­ri­lo se u in­spi­ra­tiv­no po­lu-pro­šlo vre­me, blo­hovska "an­ti­ci­pi­ra­ju­ća svest" u re­tro­spek­tiv­nu uto­pi­ju, u že­lju za bo­ljim, ko­ja je okrenu­ta una­trag. Stvar­na isto­rij­ska lič­nost po­sta­la je ti­pi­čan mit, po­koj­ni po­li­ti­čar poja­vio se kao pop idol, ko­mu­nist je po­stao pro­fi­ta­bil­na rob­na mar­ka, le­pa bu­duć­nost je iza a ne is­pred nas, ozna­či­te­lji ne­ka­da­šnje dr­ža­ve pro­le­te­ra pre­tvo­re­ni su u potrošač­ku ro­bu no­vog vre­me­na. Pre­ma tim no­stal­gič­nim na­ra­ti­vi­ma, Ju­go­sla­vi­ja je bi­la per­fekt­na dr­ža­va a njen vo­đa Ti­to bio sa­vr­šen vla­dar – a kao što zna­mo, ta­kvo sa­vr­šenstvo mo­že da pre­ži­vi sa­mo u no­stal­gi­ji i op­sta­je sa­mo kao uto­pi­ja, a to je, se­ti­mo se, me­sto ko­je ne po­sto­ji.

[1] To­ "mlađi­" ­nar­av­no treba rel­ativiz­ov­at­i, jer je­ z­a ­vreme ­ra­ta u Jug­os­laviji ­bio u zre­lim godinama, od četrdeset dev­ete­ do pedese­t ­t­reće.
[2]­ Hrastar, Pirc, 2004, ibid.
[3] U inter­vj­uu za Naci­o­na­l,­ Zagreb,­ 6­. ­1. 2004­, ­str. 45.­
[4] V. J. Ću­li­brk: Ne-za­o­bi­la­zne stra­te­gi­je. Pro­je­kat Rast­ko, Bi­bli­o­te­ka srp­ske kul­tu­re na in­ter­ne­tu, Fi­lo­so­fi­ja, http://www.rastko. org.yu/filosofija/jagnje/otac jovan.html.
[5] Iz­ra­zit an­ti­ti­tov­ski dis­kurs mo­že se na­ći sa­mo kod nje­go­vih naj­za­gri­že­ni­jih pro­tiv­ni­ka – ne­ka od ovih mi­šlje­nja uvr­stio sam kao mo­to uz po­gla­vlja. Do­bar pri­mer je knji­ga Mi­ro­sla­va To­do­ro­vi­ća o Bro­zo­vim zlo­či­ni­ma nad Sr­bi­ma s re­či­tim na­slo­vom Hoh­šta­pler (Na­rod­na knji­ga, Be­o­grad, 2003). Je­dan od ret­kih pri­me­ra sa­vre­me­ne za­je­dlji­ve ka­ri­ka­tu­re, za­pra­vo cr­ta­ća o Bro­zu u klo­ze­tu, gde on na­vod­no upra­vo pri­pre­ma isto­rij­ski go­vor za Dan Re­pu­bli­ke, vi­di na http://www.youtube.com/watch?v=VbXVE8hOuJk&feature=related.
[6] Ja sam Onaj što je­ste, Dru­ga knji­ga Moj­si­je­va, 3, 14.
[7] To ne­dvo­smi­sle­no ka­že Je­lin­čič u od­go­vo­ru na pi­ta­nje šta mi­sli o Da­nu mla­do­sti, ka­kva su nje­go­va se­ća­nja na šta­fe­tu:... bi­lo je le­po, su­per smo se pro­vo­di­li i uvek smo ra­ču­na­li da će su­tra bi­ti još bo­lje ne­go što je da­nas. To­ga da­nas vi­še ne­ma, ne­ma te na­de da će bi­ti bo­lje. N. Go­le: "Ni upa­nja, da bo­mo mlaj­ši" – an­ke­ta, Klin, Lju­blja­na, maj 2008, str. 5.
[8] Kao što ka­že Stju­art (Ste­wart): to je "tu­ga bez objek­ta, tu­ga ko­ja stva­ra če­žnju za ne­čim če­ga ne­ma, ne­a­u­ten­tič­na je jer ne pro­iz­la­zi iz stvar­nog is­ku­stva, već osta­je iza ili is­pred tog is­ku­stva". Da­kle, to je "že­lja za že­ljom" (1993, 23).
[9] U svo­joj ka­pi­tal­noj stu­di­ji utopijâ on ta­kve prak­se i dis­kur­se "an­ti­ci­pa­ci­je bu­duć­no­sti" pro­na­la­zi ka­ko u dnev­nim sa­nja­re­nji­ma ta­ko i u na­uč­nim si­ste­mi­ma, ka­ko u fi­lo­zo­fi­ji ta­ko i u me­di­ci­ni, ka­ko u ra­znim ob­li­ci­ma umet­no­sti ta­ko i u ar­hi­tek­tu­ri, ka­ko u mi­to­lo­gi­ja­ma i re­li­gi­ja­ma ta­ko i u fe­mi­ni­zmu i ge­o­graf­skom ot­kri­va­nju sve­ta.
[10] A "uto­pi­ja ra­di sa­mo za vo­lju sa­da­šnjo­sti ko­ju va­lja po­sti­ći, i ta­ko je na­po­kon sa­da­šnjost, kao ko­nač­no in­ten­di­ra­no neo­d­sto­ja­nje, ubri­zga­na u sva uto­pij­ska od­sto­ja­nja".
[11] Ta­nja Pe­tro­vić u svo­joj stu­di­ji kon­sta­tu­je da je u no­stal­gi­ji reč o "osva­ja­nju pra­va na bu­duć­nost" (2008a, 24).
[12] Kao i sva­ki dru­gi "san pre­ma na­pri­jed", ono je spo­sob­no "za re­vo­lu­ci­o­nar­nu svi­jest, mo­že se po­pe­ti u ko­la po­vi­je­sti, a da pri to­me ne mo­ra bi­ti na­pu­šte­no ono što je u sa­nja­nju do­bro" (Bloch, 1981, 1624).
[13] Kao što su ga u svo­jim pe­sma­ma na­ja­vlji­va­le Mi­lo­še­vi­će­ve pri­sta­li­ce u vre­me do­ga­đa­nja na­ro­da: Sad se na­rod uve­li­ko pi­ta / ko će na­ma da za­me­ni Ti­ta / sad se zna­de ko je dru­gi Ti­to / Slo­bo­dan je ime ple­me­ni­to!
[14] Slič­no Bo­jer (2006, 363) tvr­di za ostal­gie: "To ni­je to­li­ko simp­tom  is­toč­no­ne­mač­ke no­stal­gi­je ko­li­ko za­pad­no­ne­mač­ke uto­pi­je."
[15] Džej­mi­son (ibid., 12) tvr­di da su uto­pij­ski pro­gra­mi uvek ra­zu­mlji­vi u jed­noj pa­ro­li. U ovom slu­ča­ju: ume­sto bo­lji svet ka­že se Ju­go­sla­vi­ja, ume­sto uto­pi­ja – Yuto­pi­ja, ume­sto do­bar ga­zda, car, fra­jer –  Ti­to!
[16] To po­ka­zu­ju i ne­ka naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja, oba­vlje­na po­sle po­sled­njih ra­to­va: Voj­vo­đa­ni srp­ske i ma­đar­ske et­nič­ke pri­pad­no­sti kao zlat­na vre­me­na iza­bra­li su upra­vo Ti­to­vo vre­me i Bro­za pro­gla­si­li za naj­o­mi­lje­ni­ju lič­nost iz srp­ske isto­ri­je (is­pred Te­sle, Mi­haj­la Pu­pi­na, Vu­ka Ka­ra­dži­ća i Ka­ra­đor­đa). Ta­mo je Broz "još uvek po­pu­la­ran kao sim­bol nad­na­ci­o­nal­ne in­te­gra­ci­je" (Ku­ljić, 2005, 466; vi­di i Pe­ri­ca, 2002, 106).
[17] Ta­ko se iz­ra­zi­la mo­ja sa­go­vor­ni­ca u mom is­tra­ži­va­nju o ju­go­no­stal­gi­ji u di­ja­spo­ri u SAD (2005).
[18] Od­no­sno, kao što Bart (1979, 16) opi­su­je sub­ver­ti­ra­nje gra­đan­ske ide­o­lo­gi­je: "je­di­ni mo­gu­ći od­go­vor ni­je ni su­prot­sta­vlja­nje ni ru­še­nje, već sa­mo kra­đa: raz­dro­bi­ti sta­ri tekst kul­tu­re, na­u­ke, knji­žev­no­sti i nje­go­ve cr­te raz­me­sti­ti po do­sad ne­po­zna­tim obra­sci­ma, ona­ko kao što se pre­kra­ja ukra­de­na ro­ba".
[19] Vi­di Bloh, 1981, 1180-1219.
[20] Ma­da se Ti­to- i ju­go­no­stal­gi­ja i ne­po­sred­no po­li­tič­ki in­stu­men­ta­li­zu­ju: ima ih če­sto u pred­iz­bor­nim ak­tiv­no­sti­ma i pro­pa­gan­di bo­san­ske SDP.