Preživeti pesmu posle rata

Photo: MJ

Priča o ljudima koji su sadili drveće počinje negde u vrtlogu poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini ali ona za čitaoca ostaje nepoznata, naime on je samo naslućuje. Ona je tamna prošlost, moglo bi se reći čak rezervoar podsvesti romana. U njoj su ubeleženi svi važni seizmički poremećaji u dušama likova čije će se posledice videti u sižeu, a o kojima ćemo čitati. I zaista se čini da je narativ jedna velika katarzična priča u kojoj nema ni očišćenja ni iskupljenja, postoji samo ono što je Frojd nazivao Durcharbeiten, odnosno prorađivanje traume kako bi se došlo do stadijuma podnošljivosti, ublažavanja simptoma. Naposletku, niko mu od čitalaca ne bi poverovao da je odlučio da na neki način „izleči“ svoje likove, da ih na kraju romana prikaže srećnim i berićetnim jer bi to bilo izneveravanje istine ne samo romana, već i stvarnosti u kojoj roman nastaje.

Hronotop romana jeste mali bosanskohercegovački grad u današnjem ili bar skorašnjem vremenu. Grad je, kao i većina bivše Jugoslavije koja je bila mahom poljoprivredna zemlja, narastao oko fabrike, u ovom slučaju fabrike municije - i dok je ona radila i hranila grad dotle je on izgledao pristojno. Međutim, kad se zaratilo sve se srušilo i, po oslobođenju, kad je hrvatska konačno isterala srpsku vojsku iz grada, ostale su samo krhotine, velika ruševina koja nikako da bude obnovljena. U ovakvoj konstelaciji likova unutar hronotopa, ispostavlja se da je Mlakićev protagonista upravo grad, odnosno da je njegova sudbina ispičana posredno u romanu, jednako važna, ako ne i važnija, od sudbina ljudi. Na koncu, roman Ljudi koji su sadili drveće se u svest čitaoca urezuje prevashodno izvanredno dobro izgrađenom atmosferom u kojoj se delovanje likova čini samo kao izrazitiji potez četkicom po platnu. U ikoničkoj strukturi ove slike, na kojoj dominiraju siva i boja rđe, naslikana je nabujala reka koja polako guta simbol oslobođenja grada – neprijateljski tenk; na njoj se, konačno, u uglu nalazi krst koji će tokom narativa biti ukraden i tamo se, ako je moguće proširiti ovu likovnu metaforu, čuje glas Propovednika, lokalnog jurodivca i pijanca, koji recituje Psalme i druge biblijske stihove ne najavljujući ništa, već samo konstatujući stanje.

U centru narativa nalaze se šestorica ratnih veterana, ozbiljno bolesnih od PTSP. Njih petorica, Ivan, Karlo, Kapetan, Slavko i Braco koji žive u gradu sastaju se svakodnevno u kafiću Magnum, koji je otvorio njihov bivši zapovednik Braco, i tamo pokušavaju da se nose sa onim što je nakon rata ostalo od njih. Šesti član ove „vesele“ grupe je Dragan, Zagrepčanin, lečeni narkoman kojeg žena vara. On odlučuje da se vrati tamo gde je voljen, tamo gde zaista pripada – u grad, među svoje drugove. Roman nema protagonistu, već se razvija mozaično, prateći likove i njihove sudbina koje su međusobno povezane zajedničkom istorijom. U trenutku se priče međusobno jače povežu tragičnim događajem – samoubistvom jednog od šestorice. Ono što će se nakon toga događati samo su lančane reakcije koje su bile tu, spremne da se odigraju, ali se čekao dobar povod.

Mlakićev roman ima ambiciju da detektuje, da dočara stanje svesti u postratnoj, tranzicionoj Bosni i Hercegovini, ali, čini mi se, i znatno šire. On ne nudi rešenje za očaj koji je obuzeo njegove likove, iako se sađenje drveća može metaforički shvatiti kao produžetak života, kao borba za promenu dominantnog valera na paleti, a pri tome je i terapeutski umirujuće. Prihvatljivo je verovati u to, a razumljivo je i ako se dogodi suprotno. Iako će se nekom kraj romana učiniti patetičnim i prenaglašeno pomirljivim, kao neki instant zen koan iz knjige koja se bavi selfhelpom, problem je što drugog izlaza nema, odnosno nema drugog izlaza ukoliko želimo da ostanemo živi. Možemo se neprekidno vraćati i udarati u zid, ali možemo učiniti nešto da se taj zid makar delimično skloni, da nestane. Da čitaoci ne pomisle kako je moguće doći do nirvane i smirenja, Mlakić im je skicirao i nastanak budućeg nasilnika koji otkriva kako je uništavanje tuđeg bolje od samouništavanja. I sa tim u svesti treba dočitati roman.

Međutim, Mlakićev roman pati i od priličnih slabosti. Njegova rečenica je često banalna i nezavodljiva, do te mere da iritira jer otkriva talentovanog pisca, autora velikog zamaha koji na mikroplanu potpuno puca. Roman kao da nije preživeo nikakve uredničke zahvate, kao da ga niko nije čitao ili, ako ga je čitao, naprosto je prevideo elementarna pitanja stila. Zaista tužno što je jedan roman propustio šansu da bude zaista veliki, da bude čak i epohalan.

Kako bilo, slabosti romana onemogućile su mu osvajanje najprestižnije nagrade na ovim prostorima, a njegove vrline preporučuju ga za ozbiljno čitanje i promišljanje. Kako je ovih potonjih više, meni ne preostaje ništa drugo nego da Mlakićev roman pohvalim, bez obzira na njegovu mračnu, gotovo grobnu atmosferu.