Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (3)

Read on: Kosovska književna scena - Iz Prištine, s ljubavlju (Algoritam)

Čitate li Albance?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA

Ne samo da je književnost koja trenutno nastaje na Kosovu živa i dinamična, nego se ona bez svake sumnje može staviti rame uz rame sa svakom koja nastaje u bilo kom delu sveta. A ako mene pitate, neki od autora zastupljenih u antologiji svojim poetičkim stavovima i kvalitetom tekstova u mnogo čemu nadmašuju većinu poetskih, proznih i dramskih ostvarenja koje možemo čitati na bhsc jezicima

Photo: MJ
Knjige mogu biti značajne na dva načina, društveno i književno-istorijski. Nije retkost da se u istoriji desilo da je neka knjiga, bez obzira na svoju tekstualnu slabost, postala veoma značajna zato što je takla neke od tabu-tema ili je načinila neko nepopravljivo zlo. Poznata je Kunderina izjava o tome da neke knjige treba držati u kavezu i pokazivati ih samo odabranoj publici jer mogu da načine veliku štetu.

Primer o kojem danas želim da kažem nešto više je potpuno suprotan. Antologija književnosti kosovskih Albanaca, simbolično nazvana Iz Prištine, s ljubavlju (Algoritam media, 2011), nastala kao zajednički projekat redakcije Betona i književnog časopisa MM iz Prištine, može da bude trn u oku samo nacionalno osvešćenim književnim i društvenim poslenicima, prevashodno zbog toga što ruši dva povezana mita: da su kosovski Albanci gomila nepismenih srbomrzećih divljaka, ali i da, ako su već pismeni, oni imaju nešto da kažu, odnosno da književnost koja tamo nastaje mora biti na rudimentarnom nivou razvoja i zadojena romantičarskim mitom o rađanju nacije. U tekstovima koji se nalaze u antologiji, slika je potpuno drugačija. Naime, ne samo da je književnost koja trenutno nastaje na Kosovu živa i dinamična, nego se ona bez svake sumnje može staviti rame uz rame sa svakom koja nastaje u bilo kom delu sveta. A ako mene pitate, neki od autora zastupljenih u antologiji svojim poetičkim stavovima i kvalitetom tekstova u mnogo čemu nadmašuju većinu poetskih, proznih i dramskih ostvarenja koje možemo čitati na bhsc jezicima.

Kosovski Albanci jesu omražena Drugost Srba i rak rana ovdašnjih neokolonijalnih ambicija. Oni su ono što su Jevreji bili Nemcima, Indijanci osvajačima obe Amerike a crnoputi Afrikanci belom stanovništvu Južnoafričke republike. Ova činjenica je tradicionalno markirana u jeziku gde je Albanac obično Šiptar ili Arbanas – instruktivni su u tom pogledu Rečnik SANU (koji, doduše nije stigao do Š, ali se pod odrednicom “Albanac” mogu naći svi sinonimi, bez navođenja na pogrdnu upotrebu reči), kao i Rečnik Matice srpske, gde su nazivi Albanac i Šiptar takođe sinonimni. Pored toga, svaki uvid u izdavačku, najčešće istoriografsko-književnu produkciju od osamdesetih godina proteklog veka pa do dana današnjeg, prikazaće ih rasno nižim bićima. Raznorazni srpski očevi nacije šiljili su svoja pera, močili ih u tintu na(r)cizma malih razlika i, crtajući kulturne i teritorijalne mape, pokušavali da negiraju autohtonost kulture koja je živela i trajala na albanskom jeziku na Kosovu. Možda je prvi veliki subverzivni i književni udar na ksenofobno-palanački projekat raznih ćosića, selenića, bećkovića, kapora, đ-noga i inih “književnika” i “intelektualca” u ovdašnjoj kulturi bila knjiga Vladimira Arsenijevića Meksiko, ratni dnevnik u kojoj je on, na potresan način govoreći o nasleđenim predrasudama, razbio dominantni mit o Albancu portretom Dževdeta Bajraja, kosovskog pesnika čiji stihovi otvaraju antologiju Iz Prištine, s ljubavlju.

Ovogodišnja knjiga pojavljuje se u srpskoj kulturi u trenucima kada je de facto Kosovo izgubljeno, ali kada je “najskuplja srpska reč” (za čije izgovaranje “pesnik” nije platio ništa svojom krvlju, ali se u tuđoj više puta okupao) još služi kao moneta za potkusurivanje u fingiranom dijalogu sa Evropom. Vreme da se konačno dve kulture približe i upoznaju odavno je prošlo, ako se ikada moglo zamisliti da bi književnost spasila ljudske živote. Ipak, nikada nije kasno. Naravno, ne treba verovati u čudo da će ova knjiga nešto veliko promeniti, ali samo njeno postojanje jeste zalog za budućnost, posebno što je ona praćena sestrom bliznakinjom koja se zove Iz Beograda, s ljubavlju.

Konačno da se pozabavim i tekstovima. Antologija je podeljena na tri dela koji predstavljaju panoramu događanja u sva tri književna roda. Svaki segment je praćen dobrim uvodnim tekstom koji mapira situaciju u poeziji, prozi i drami. Čini se da je poetski deo antologije najkvalitetniji, odnosno po kvalitetu najujednačeniji, ali prozni i dramski ne zaostaju mnogo za njim.

Poetički gledano, ova knjiga je zaista daleko od onoga što bi se nazvalo romantičarskim buđenjem jer je većina autora u njoj svesna - veoma su dobro na svojoj koži osetili - da svako pričanje velikih narativa neizbežno ima krvave posledice. Ona ne progovara isključivo o krivici Drugog, iako ima tekstova koji eksplicitno prikazuju zločine koje su srpski policajci, vojnici i paravojnici počinili nad albanskim stanovništvom. To, naravno, nimalo ne čudi s obzirom na veličinu i vremensku bliskost traume. Pesničko, pripovedačko i dramsko stvaralaštvo Kosova pored neposredne istorije zaokupljeno je i svakodnevnim životom, odnosno dinamičnom stvarnošću u kojoj umetnici žive. Da se ne lažemo, Kosovo je mlada zemlja, ali i zemlja mladih, tako da su tekstovi koji govore o savremenom trenutku kinematografski precizni i brzi. Osećaj da je vreme ubrzano i da se nema vremena za zaustavljanje je dominantan, bez obzira na činjenicu da književni tekst neminovno podrazumeva prenošenje onog što je prošlo.

Kvalitet tekstova koji se nalaze u antologiji Iz Prištine s ljubavlju je nesumnjiv. Ipak, ono što je najvažnije kod ovakvih knjiga jeste njihova recepcija u kulturi kojoj su namenjeni. Bojim se da će, ako je suditi po nemuštim glasovima koji dolaze iz mainstream medija, ona biti potisnuta u drugi plan. Razloge za to treba tražiti kako u činjenici da je simbolički poredak u kojem se Albanci nazivaju Šiptarima i dalje veoma živ, tako i u činjenici da je antologiju priredila Betonska četvorka, momci koji su zbog svoje borbe protiv dominantnog kulturnog modela u nemilosti upravo kod onog dela javnosti koji bi trebalo da preispita svoj odnos prema Kosovu. Pošto je naslov antologije parafraza hladnoratovske bondovske fantazije, vreme je da se prisetimo da je taj period blokovske podele sveta završen 1989. godine i da pođemo dalje. Da iskoristim misao Sretena Ugričića, ljudi na Balkanu su slični i na tome treba graditi veze – književne i prijateljske.

star
Oceni
4.03
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija