Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Read on: Aleksandar Novaković, Vođa (VBZ, 2010)

Lideri srpskog ludila

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wordpress.com

Novaković raskrinkava balkanske ratove i njihovu oslobodilačku ideologiju kao krvavi pir prepun ratnih zločina, pljačke i besmislenog ubijanja. Upravo su to Mladić i njemu slični zlikovci bez greške kopirali, stavljajući smešne šapke iz pozorišnog fundusa na svoje zločinačke glave. Novaković je prikazao i kako deluje rasna ideologija koja Albance prikazuje kao inferiorne Srbima. Zastrašujuće u čitavom tom sklopu jeste što su ove predstave još prisutne u glavi našeg prosečnog sugrađanina

Nagrada na konkursu VBZ-a, najvećeg regionalnog izdavača, koja srazmerno tome predstavlja i nagradu sa najvećim iznosom koji se dodeljuje za romaneskni rukopis, ove godine je pripala beogradskom piscu Aleksandru Novakoviću za roman Vođa. Sociologija ove nagrade je neobična jer se radovi šalju pod šifrom što donekle odbija pisce od „ugleda“ da se okušaju u takmičenju sa „nepoznatima“, jer pomislite samo da neko „velik“ pošalje roman koji prođe neprimećeno, kakav bi to udar na sujetu bio. Ovo odmah povlači za sobom i pitanje oštrine konkurencije, međutim, žiri u čiju kompetenciju ne treba sumnjati svake godine primi dovoljan broj radova i propisno se namuči, a u kojoj je to meri može se videti i po tome što se i rukopisima koji uđu u uži izbor takođe nudi izdavački ugovor. Na žalost, ova nagrada, kao i druge regionalne nagrade, bez obzira što ih dobijaju srbijanski pisci, ovdašnju javnost ostavljaju ravnodušnom. Nije to, naravno, čudno. I mnogo ozbiljnije stvari drže stanovnike ove „srećne“ zemlje zaokupljene problemima pinkovskih farmera ili preživara (preživljača?) sa jedne od, prve?!, Krstićevih televizija. Ipak, poslenici kulture, a posebno književnosti, takođe su gluvi na činjenicu da im kolege i koleginice doživljavaju veliki uspeh u bliskom kulturnom prostoru koji nema potrebu za prevođenjem. E, to iznenađuje, i na koncu vređa inteligenciju, jer se estete estetikom bave samo kad to odgovara njihovom neposrednom nacionalnom četvororukom interesu na domaćem terenu - na kome, gle čuda, mogu da igraju prljavo koliko im volja, jer je sudija/kadija ionako njihov. Na koncu, ni tema ovogodišnjeg, a iskreno ni prethodnog romana VBZ-ovog laureata iz Srbije (Crnkovićev Beograd za pokojnike) nije muzika za njihove uši, naprotiv.

Radi se, dakle, o romanu koji bi se mogao nazvati romanom toka svesti - pojedinačne, svesti glavnog junaka kapetana Stojana Stamenkovića, ali i istorijske; u pitanju je srpska nacionalistička oligarhija oličena najpre u vojsci i Službi. Ono što takođe podseća na modernističke romane iz tridesetih godina dvadesetog stoleća jeste da se gotovo čitav roman (osim poslednjeg poglavlja) odigrava jednog od značajnijih datuma u evropskoj istoriji, a verovatno najznačajnijeg za srpsku nacionalnu mitologiju, 28. juna 1914, ne samo zbog toga što je to početak Prvog svetskog rata, već i zato što je Vidovdan, datum-obletnica Kosovske bitke. Dodatna generička podudarnost je što se u romanu naizgled ne dešava ništa, odnosno sve ono važno što roman ima da saopšti svojim čitaocima već se dogodilo i sada se samo proživljava iznova u svesti protagoniste, pijanca i ratnog zločinca. Događaji u glavnom vremenskom planu romana jesu samoubistvo jednog Stamenkovićevog saborca, kao i osveta Službe (Apisovih crnorukaša) svom neposlušnom i raskalašnom članu.

Roman je značajan i zanimljiv iz dva razloga. On veoma svesno dira u srpsku vojsku, njeno „herojstvo“ i „požrtvovanje“. I to smeta establišmentu stoga što je ta institucija sistema u koju građani i dan danas imaju najveće poverenja (sic!) ostala „sveto“ mesto srpskog nacionalizma - ono na čemu se, kroz literarno i ideološko smeće poput Knjige o Milutinu Danka Popovića i Vremena smrti kalemara iz Velike Drenove (kome je upućena i direktna ironična posveta u knjizi), gradila fikcija koju su kasnije slavili generali iz Šumskog rajha, stavljajući kapu s kokardom i plastičnim šiltom na glavu; Novaković, dakle, raskrinkava balkanske ratove i njihovu oslobodilačku ideologiju kao krvavi pir prepun ratnih zločina, pljačke i besmislenog ubijanja. Upravo su to Mladić i njemu slični zlikovci bez greške kopirali, stavljajući smešne šapke iz pozorišnog fundusa na svoje zločinačke glave. Novaković je prikazao i kako deluje rasna ideologija koja Albance prikazuje kao inferiorne Srbima. Zastrašujuće u čitavom tom sklopu jeste što su ove predstave još prisutne u glavi našeg prosečnog sugrađanina.

Druga stvar koja ovom romanu pribavlja status odlične knjige jeste što se zločinački um daje u psihološki uverljivom portretu mirnodopskog pijanca i nasilnika. U jednom trenutku se čini da je to preterano i da nije potrebno uopšte uveravati čitaoce da je Stojan Stamenković ljudsko biće. Međutim, autor je mudro i iskusno produbio lik protagoniste, dajući mu u pojedinim trenucima i tragičnu dubinu čoveka sa margine, psihički nestabilnog usamljenika koji u sukob sa Službom stupa iz ličnih uverenja i tako postaje žrtva. Međutim, u kratkom, ali ironičnom finalu, u kojem Stojana Stamenkovića zatičemo u ulozi penzionisanog generala u zoru 6. aprila 1941. godine, otkriva se njegova prava priroda i oni delovi romana koji su zamirisali na tragediju prosto padaju u vodu.

Novaković je napisao jednu književno uverljivu i uspelu studiju slučaja koja je univerzalno primenljiva, posebno u balkanskim društvima u kojima su Drugost i Različitost na toliko visokoj ceni da ih je najbolje uništiti do temelja. Ono što posebno raduje jeste da je Vođa očigledan napredak u odnosu na Novakovićeve prethodne knjige. Stoga ne iznenađuje što mu je pripala tako značajna nagrada kao što je ova na VBZ-ovom književnom konkursu.

star
Oceni
4.42
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija